Nova predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta je Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića u režiji Jagoša Markovića. Čudo u Šarganu je jedan od najlepših, najpoetičnijih i uopšte najznačajnijih pozorišnih komada napisanih na srpskom jeziku. Simović je prikazao junake sa urbane margine i na scenu doneo srpski jezik u najlepšem izdanju, spojivši u poetski amalgam narodni govor užičkog kraja, govor beogradske periferije i književni jezik. U vremenu ekonomske stabilnosti (praizvedba je bila 1975. godine) Simović je napisao komad u kome podseća da su naše rane deo našeg identiteta, te da se i onaj najmanji među nama može duhovno uzneti ako prigrli bližnjeg u nevolji.

U vreme kada predajem ovaj tekst (ponedeljak uveče), selektor Festivala Sterijino pozorje Milivoje Mlađenović je saopštio da će JDP učestvovati na festivalu upravo sa predstavom Čudo u Šarganu. Ovo je bio povod da se setim čuvenog “slučaja” sa ovog festivala u kome su Ljubomir Simović i njegov komad bili nevoljni akteri. Kada se odigrala praizvedba u Ateljeu 212 (režija Mira Trailović), Čudo u Šarganu je privuklo značajnu pažnju publike i kritike. Komad je uvršten u selekciju Jugoslovenskih pozorišnih igara 1976. godine tj. Sterijinog pozorja (selektor Stevo Žigon), ali na samom festivalu Simović nije dobio nagradu za savremenu dramu. Da situacija bude još bizarnija, žiri je izneo tezu da nema značajnog novog dramskog teksta, da je zato nagrada ostala nedodeljena, i postavio pitanje da li je savremena drama u krizi. Ne znamo šta je žiriju bilo na pameti (a bio je sastavljen od samih uglednih pozorišnika) kada je doneo takvu odluku i teško da je možemo opravdati, ali treba poznavati kontekst u kome je odluka doneta. Tih godina SKJ se obračunao sa srpskim liberalima, pripadnicima Maspoka u Hrvatskoj i protivnicima ustava iz 1974. godine. Iako je običan svet uživao u relativnom blagostanju mekog socijalizma, među intelektualcima i političarima osećale su se jeza i pretnja. Naročitu nervozu partija je pokazivala na N od nacionalnog i K od kritike svetog trojstva “Tito – partija – bratstvo i jedinstvo”. Simović je govorio o identitetu povređenih i uniženih na periferiji prestonice SFRJ koji su pristigli iz raznih krajeva Srbije za koje je kupatilo sa toplom vodom bio san snova i odakle su partijske parole zvučale kao nerazumno, dugotrajno i dosadno blebetanje. Kako rešenja kriza prethodnih generacija izgledaju jasna i očigledna, a kako naše doba nama samima izgleda turobno i neizvesno!

ŠLJAPKANJE PO VODI

No, vratimo se na najnoviju postavku Čuda u Šarganu na velikoj sceni JDP-a i u režiji Jagoša Markovića. Kada se predstava posmatra u celini, ona ima jako mnogo od rukopisa Jagoša Markovića koji smo viđali i u drugim njegovim predstavama ovog pozorišta (Vrat od stakla, Putujuće pozorište Šopalović…). Jagoš se jako trudi da u svim svojim predstavama ima puno jakih emocija koje će biti dočarane uzbudljivom i glasnom muzikom i scenskim efektima koji se dugo pamte. Predstava počinje velikom kišom koja pada po sceni, a glumci tokom čitave predstave šljapkaju u vodi do članaka. Voda na sceni jeste moćno i efektno scensko sredstvo i tačno je da Jagoda na početku komada kaže da pljušti kiša, ali kiša pada napolju, ne u kafani “Šargan” gde se dešava radnja komada. Jasno je nama da je Jagoš hteo da objedini prostor u kome se dešava radnja i da se kiša može tumačiti i kao suze ljudskog bola o kome piše Simović. Ipak, smeta ta voda glumcima: natapaju se kostimi (kostimograf Lana Cvijanović) pa se glumci sapliću o mokar kostim kolega, a rekvizita pada u vodu. Voda diktira i način hodanja, tera glumce da misle na vodu, a ne na tekst, mami na preterivanje… Simović jeste emotivan, ali nije patetičan. No, izuzmemo li to, Jagoš Marković je bio obziran prema Simovićevom tekstu. Muzička osnova su izvorne narodne pesme i kola koji lepo odražavaju emotivnost Simovićevih likova. Štrih je sveden, bez nepotrebne aktuelizacije i sa akcentom na glumce koji jasno i razgovetno govore tekst (scenski govor Ljiljana Mrkić Popović). Jedino “pomeranje” u odnosu na tekst je na samom kraju. Prosjak (Nenad Jezdić) u razgovoru sa vojnicima (Ljubomir Bandović i Aleksej Bjelogrlić) suočava se sa saznanjem da im je preuzimanjem rana naneo štetu i nepravdu. Glumci zatim stanu u pozicije sa početka komada i kažu uvodne replike. Prosjak je okrenut publici leđima i gleda prizor. Rondo struktura jeste efektna, ali nije sasvim jasno šta bi to trebalo da znači – da li se Prosjak seća svega ili se vreme vratilo unazad?

JAD RANJENE DUŠE

Najveća vrednost predstave su glumci, a najjači utisak su ostavili mlađi glumci: Sanja Marković (Cmilja), Jovana Belović (Jagoda), Miodrag Dragičević (Anđelko), Marko Janketić (Mile), Tamara Dragičević (Gospava) i Aleksej Bjelogrlić (Tanasko). Svako od njih je doneo svoj posebni pečat liku koji je igrao. Sanja Marković i Jovana Belović su izvrsne karakterne glumice i one su uspele da pronađu geste kojima su obeležile svoje likove. Miodrag Dragičević je uneo puno energije u lik Anđelka. Marko Janketić je napravio jako dobru transformaciju, a Aleksej Bjelogrlić je prefinjenošću učinio lik vojnika Tanaska poetičnim. Tamara Dragičević svojom pojavom ne odgovara opisu Gospave iz komada. Prostitutka Gospava govori grubo i prosto, a na početku je Stavra opisuje kao “kabastu”, a Mile kao “karađorđušu”. No, ta njena prostota je način da iskaže gađenje prema svom životu, a ljubavna veza sa voskarom je očajnički pokušaj da počne normalan život. Ubistvo ljubavnika i njeno poslednje obraćanje u komadu odraz su jada ranjene duše koja shvata da sreće za nju nema. Tamara Dragičević je emotivnost i ranjivost Gospave stavila u prvi plan dok je njen grozni deo mnogo manje primetan.

Srednja generacija, Anita Mančić (Ikonija), Miloš Samolov (Stavra), Nenad Jezdić (Prosjak), Boris Isaković (Skitnica), Nebojša Dugalić (Vilotijević), Slobodan Tešić (Islednik) i Ljubomir Bandović (oficir Mihajlo), dala je svoj visoki standard s tim što nisu propustili da povremeno, tamo gde mogu, naprave jači komični efekat. To naročito važi za Anitu Mančić. Ona je Ikoniju igrala kao razmahanu i rastrčanu ženu koja se neuspešno dobacuje tanjirima sa Cmiljom. Nije jasno da li je taj nevešti žongleraj plastičnim posuđem bio stvar trenutne dekoncentrisanosti dve glumice ili je to bila namera, i kakav je smisao toga. No, van toga Ikonija Anite Mančić je duševno biće koje najbolje razume stradanje svakog čoveka. Spremna je da se nad svakim ražali jer razume nesreću, a to i jeste osnovna karakteristika Ikonije. I još jedan kuriozitet za kraj. Anita Mančić je igrala Ikoniju u postavci ovog komada u Ateljeu 212 (režija Dejan Mijač) i za tu ulogu dobila Sterijinu nagradu 2002. godine.