Džojsov Uliks objavljen je 2. februara 1922. godine, što će reći da se 2. februara ove godine navršilo sto godina od prvog izlaska iz štampe. Preveden je na više od 20 jezika, štampano je stotine hiljada primeraka, objavljeno ko-zna-koliko tekstova koji nam sugerišu kako ga treba čitati i još hiljade tekstova koji analiziraju te tekstove. Vrzino kolo tumača Uliksa – Blumista, kao da nema kraja. I sada je pred nama još jedna knjiga, tačnije predavanje pretočeno u knjigu, predavanje koje je Novica Milić održao na Kolarcu 1. februara ovde godine, upravo povodom jubileja koji će uslediti dan kasnije. Čitalac se može zapitati zašto čitati još 100 (i jednu više) stranica o Džojsu i Uliksu, i zašto baš ovih 100 stranica?

Ono što svaki čitalac treba odmah da zna, i što je ujedno odgovor na prvo pitanje, jeste da svaka knjiga koja govori o Džojsu i Uliksu nikada ne govori (samo) o Džojsu i Uliksu. “Polimorfni, politropni, višeoblični, mnogoliki junak iz mita” reći će Novica Milić opisujući Odiseja, ali te reči se odmah daju preliti i na govor o knjizi, onoj izašloj 1922. kao i ovoj iz 2022, ali i mnogim knjigama nastalih između – svim tim Odisejima i svim tim Odisejama.

To mnoštvo izraženo je već u naslovu i premda će čitalac, putujući sa Milićem, sve vreme nastojati da otkrije na šta se odnosi ta “noć više” iz naslova (koja opet upućuje na jedno drugo putovanje), ostaje dilema da li 100 Odiseja upućuje na sto različitih putovanja ili na sto različitih putnika, pustolova, lutalica – a putovanja je bilo: od Homerovog, Vergilijevog, Danteovog, Šekspirovog, pa sve do Kazancakisovog, Berarovog, Džojsovog, Deridinog… i onog Miloša Crnjanskog. U stvari, nije ni toliko bitno na šta naslov konotira, ili šta denotira. Značenja, reći će Milić, nastoje da grade svoje ravni ili planove, odnosno svoje horizonte. Dok u jednom slučaju razumevanje teži jednoznačnosti koja pogoduje nauci, tehnici i logici, u drugom nailazimo na polisemiju, odnosno višeznačnost.

Ali nije višeznačnost to na šta naš predavač cilja (bio bi to isuviše lak i banalan zadatak), jer i unutar polisemije moguće je klasifikovati značenja i uvesti hijerarhiju među njima. Zbog toga Milić u filozofskom duhu kuje pojam na kome bi mu i Eko pozavideo, a koji naziva alosemija. Ne dakle višeznačje, već alo za drugo i drugačije i semeion za značiti, označiti, pa tako dobijamo drugoznačje – ono što uvek označava nešto drugo, što uvek upućuje na nešto drugačije. Fenomen koji tavori u samom izvorištu pesništva i književnosti, ali i putovanja (naročito onog koje je i lutanje). Igra između onoga što je htelo da se kaže, onoga što se reklo i onoga što se prećutalo. Poruka koja ostaje negde između pošiljaoca i primaoca, negirajući sebe kod Polifema, ili potvrđujući se u Kirkinom zagrljaju, na ostrvu ili u javnoj kući, eto to je gotovo svaka priča, a naročita ona o Odiseju, ili o Džojsu.

Više puta ćemo u knjizi pročitati imena Džojsa, Kafke, Prusta, Beketa i Borhesa, baš tim redom (spisak će se na nekim mestima i uvećavati) kao autora i kao puteva kojima se okončava “put same literature”. Ovo može zaparati uši, ali ako se setimo alosemije, ovakva izjava se iz pretenciozne tvrdnje pretvara u zagonetku umešnog pripovedača. Šta je to “sama literatura”, na šta drugo upućuje njeno okončavanje i kakve veze sa tim imaju Uliks, Fineganovo bdenje, Džojs i ostala spomenuta imena? Da bismo dobili odgovore na ova pitanja neophodno je uploviti u priču koja ne barata samo literarnim “neodređenostima” ili pojmovima koje je teško (ob)uhvatiti. U njoj nalazimo brojne vredne “džojsovske površnosti”, sitnice i detalje iz života obojice autora (i Džojsa i Milića), koji su na ovaj ili onaj način povezani sa delom i koji nam pomažu da ga sagledamo iz još jednog ugla – drugačije. Bogat sadržaj, analize i teorije unutar knjige čitaocu neće biti dosadne već će pre, ispisane rukom veštog pripovedača, istinski zabaviti čitaoca, ponekad će ga zasmejati, a najčešće zainteresovati. Upravo jedna takva jeste Milićeva podela na džojsologe, džojsiste i džojsovce.

“Ko priča? Nije važno ko priča” čuvena je rečenica s početka Molinog monologa, ali u našem slučaju jeste važno ko priča (a i u Molinom je, ispostaviće se na kraju romana Uliks), i to je ujedno odgovor na drugo pitanje s početka ovog teksta: zašto baš ova priča i ovih sto stranica? Zato što im je pripovedač, još jednom potvrđujući svoj neosporni literarni talenat, podario vrednost koja proističe kako iz pojma, tako i jezika samog.