Džek Vajt. Nakon Kurta Kobejna, danas verovatno još jedina preostala rok zvezda koja ima važan razlog da postoji na ovom svetu. Jeste, smenjivale su se i pre i posle njega različite manekenske pojave sezone, mnogi su zgodni i štaviše začudni momci njemu nalik tresli na sceni kosama, prikazujući mišiće izrezbarene štedrim držanjem gitare u beskrajnim časovima tinejdžerske dokolice, raznorazni revolucionari dizali su u vazduh, nemilice i beskompromisno, milenijumske uzuse u ime budućnosti, ali – nekadašnji frontmen nezaboravnih The White Stripes radio je to oduvek na očaravajući način i definitivno znao zašto je sve to dođavola važno.

Aktuelni novi solo album Fear of the Dawn – prvi od dva koja će objaviti ove godine – očigledan je dokaz teorije o Vajtovom svesnom i odgovornom nepristajanju da se povinuje zakonima muzičke industrije i visokog šou biznisa. Na čijoj teritoriji je, pritom, sasvim paradoksalno, obožavani i rado dočekivani Mesija. Arrrghhh, zaista je teško svetu ugoditi! No, koliko god vam Džekovo divljanje u studiju i sopstvenoj glavi delovalo kao nekontrolisan izliv fantazije, pred kojim nek spasava se ko može – u ovom ludilu i te kako ima sistema. Iz tog razloga on vas sve vreme euforično začikava da kao slušalac demontirate ovu njegovu Rubikovu kocku. Ako se, naravno, to uopšte usuđujete.

Poput nekog naopakog Isusa Navina, koji svog Gospoda naprotiv moli da zaustavi izlazak sunca, e da bi svoju bitku mogao da završi po noći, tako i Džek Vajt na Fear of the Dawn suzbija ličnu dnevnu prirodu stavljajući je na čekanje i prepušta se čarima mesečine. Za naslov nove ploče on zato bira prevod onog grčkog eosofobija što bi i doslovno značilo: strah od jutarnje svetlosti, to jest od svitanja zore. Poznajući neustrašivost Džeka Vajta, ovakav naslov i tema mogli bi da zbune njegov milionski auditorijum. Kakva sad fobija? Jer, ruku na srce, jedini strah Džeka Vajta, po svoj prilici, samo jeste da slučajno ne bude dosadan, sebi i svim drugim ljudima.

Muzički apetiti Džeka Vajta – priča su za sebe. On sigurno nije Mornar Popaj, ali bez sumnje poseduje magičnu hranu iz neke sopstvene konzerve, što prebiva nepotrošena u njegovoj muzičkoj ostavi i uvek mu je sigurno pri ruci. Od sumraka do svitanja dugačak je put, čak i za ovog momka zavidne kondicije. Pa, čime se nahranio ovaj put naš omiljeni fanatik rok seizmologije?

Od samog početka, nalazimo se ovde usred Vajtovog ličnog luna-parka, zahvaćeni gravitacijom njegovog briljantnog muzičkog uma. Ulazak u ploču Fear of the Dawn nešto je kao dobrovoljni ulazak u minsko polje, i to nije preterivanje. Gitarski kalibar kojim ovaj autentični virtuoz mahnita oko nas, seče predeo celokupnog dosadašnjeg iskustva kao puding, dok dodati slojevi kakofonične ekspertize hip hopa, džeza i bluza promiču munjevito oko naših ušiju, nalik nevidljivim hipersoničnim projektilima. Kada Džek Vajt već u uvodnoj Taking Me Back počne da zaurlava gitarama i glasom, sa lupanjem bubnjeva koje priziva staru dobru Meg, vrag smesta odnosi šalu, a vi postajete svesni da prisustvujete nečem nalik rađanju ploče Led Zeppelin III u njegovoj verziji. Naslovna pesma preti da preraste u Sabbathov Paranoid, sa natruhama Deep Purple, dok The White Raven jednako priziva njegov originalni bend The White Stripes koliko i ranu Nirvanu, ali sve to promešano Vajtovim furioznim umećem gitarskog skrečovanja kao artističkim pomagalom.

Hoćete dalje? U ovim pesmama nemate pojma šta će se doslovno sledećeg trenutka dogoditi, ako to uopšte zna i sam autor! Hi–De–Ho sadrži čuveni sempl Keba Kaloveja, u koji vas uvodi ekstatično Vajtovo flamenko zapomaganje – eksplozivna i fantastično komplikovana numera u kojoj mu društvo prave njegova nova izabranica Olivija Džin i čuveni Q-Tip (sećate se onih super cool gurua sofisticiranog hip hopa, A Tribe Called Quest?). Eosophobia ponovo priziva Led Zepp iz malo poznije faze, a Into the Twilight odaje počast velikom učitelju Vilijamu Barouzu i snimkom njegovog glasa i uvažavanjem čuvene dadaističke cut–up i fold–in tehnike što ih je ovaj proslavio, a kojima se Vajt već neko vreme predano služi u svom radu (posebno na ovom albumu!). What’s the Trick oživljava nemilosrdnost jednih Rage Against the Machine, dok That Was Then (This is Now) i dalje beskonačno pršti od svih mogućih ideja koje Vajt ima istovremeno. Takva simultanost žanrova, uticaja, zvučnih utisaka, muzičkih uspomena i lične orkestracije, sa tempom koji se podiže i spušta na zadivljujući način – krasi čitavu ploču. Baš u ovom trenutku počinjete da kapirate da je Džek Vajt jednostavno prokleti genije.

Pomalo neočekivano smirenje na kraju kao da nas uvodi u njegov sledeći album, više akustične orijentacije, već najavljen za jul pod imenom Entering Heaven Alive. Pretposlednja Morning, Noon And Night, slatka je i neodoljiva numera, prožeta čudnovatim zvucima kojima kao da se uspostavlja komunikacija sa udaljenim planetama, dotaknuta proplamsajima zvuka rok opere Tommy – osim tvrđih uzora, ne treba potceniti Vajtovu fasciniranost tipičnim engleskim bendovima poput The Who i The Kinks – premda se sve okončava nekakvim senzualnim sažetkom u stilu Santa Esmeralda. Zato će završna Shedding My Velvet ponuditi iskrenost u kojoj nema previše tumaranja i komplikovanja. Tja… nakon svega, ovakav kraj ne uzbuđuje mnogo. Miliji nam je Džek Vajt kad malo otkači. Dobro, malo više.

Gradeći svoju ličnost zanesenog blues štrebera, neprikosnovenog krstaša što zagovara puritanski rock fundamentalizam, čak prekornog idealističkog gnjavatora, Džek Vajt se u stvarnosti ispostavlja kao izrazito raspoložen za eksperiment i ludu vožnju po ivicama svega neizvesnog u zvuku. On svakako dozvoljava sebi da zaglibi u kaljugu sopstvenih ubeđenja, potone u živo blato tvrodokornog opstajanja na alternativnim pozicijama, ali nikad i da istinski dođe u napast da bude – zatucan. Njegovo propovedništvo zbog toga je vrsta duhovitog poigravanja sa sopstvenim uverenjem, katehizis pun čestitog humora, ali i kreacije, te znatiželjnog žongliranja sa bazičnim postavkama svog postojanja.

Zato ga toliko i volimo.

Posle svega, ostajemo razdrmani i raščupani, koliko god da nam je godina. Kao kakav čudak iz kraja, lokalna luda što uporno opstaje u svom traganju za apsolutnim, Džek Vajt na svojim plećima nosi onaj teg kojim se precizno održava krhka ravnoteža sa sve uočljivijom prazninom bitisanja. On je majstor da očuva tu zlatnu vrednost – možemo ga zamisliti na nekim svemirskim terazijama kako, tokom stalno iznova neprospavane noći, trči s jednog kraja svog tasa na drugi, izbacuje vreće s peskom, otiskuje se uvis, ispušta helijum ili pak dodaje svojom teškometalnom gitarom kakav opaki olovni rif, da sve ne odleti u ništavilo. Album Fear of the Dawn shvatite kao njegov herojski obol u ovom svetu automatizovanih ništarija. Jer, i najgora ploča Džeka Vajta – a ova to svakako nije – vredi više od skoro celog savremenog rokenrola.