Kurt Vile (r. 1980.) jedan je od onih divnih idiosinkratičnih umetnika koji su izmislili svoj svet i u njemu žive, jer se samo tu osećaju normalno. I tako već desetak i više godina, od albuma po kome se pročuo Smoke Ring for My Halo (2011), do upravo objavljenog Watch My Moves, debija za čuvenu kuću Verve (praktično velikog izdavača, jer je deo Universal grupe), čime je napravio novi skok u karijeri.

Tajna Kurtovog alternativnog uspeha je u tome što je uvek dosledan sebi. On je oličenje pravila u poslu da ako dovoljno dugo radiš istu stvar, na kraju će te svi primetiti. Onako visok, dugokos i čupav, stalno u kariranoj košulji, majici, farmerkama i patikama, uvek sa gitarom u ruci, izgleda kao oličenje komšijskog frika, koji zna samo da svira i pevuši, i ne pravi od toga neku veliku priču. Sve je to tačno u vezi sa njim. Ono što vidite kad pogledate svaki njegov spot, dokumentarnog je karaktera – Kurt je takav kakvim se predstavlja, nema laži, nema prevare, nema marketinške strategije.

Kurt Vile je stvaran.

Ko god ga otkrije zato se oduševljava kako je to danas uopšte moguće, i to dovoljno govori o bljuvotini od vremena u kojoj živimo. Štaviše, poneke Vileove pesme su postale viralne upravo zbog toga što se stalno slika u realnim gradskim ambijentima, kao običan momak koji se ni na ulici ne razdvaja od verne električne gitare. Niko ne sumnja da mu je ona život, a ta tvrdnja dobija na uverljivosti kad shvatite da je jedan od mnogih što su završili samo srednju školu, pa je vozio viljuškara da bi zaradio za opstanak, dok neko nije zapazio kasete sa njegovom muzikom i objavio ih.

Poreklom je iz starog, ponosnog grada Filadelfije, a najbolji prijatelj mu je oduvek bio drugi gitarski frik – Adam Granduciel, sa kojim je osnovao War on Drugs. Ovaj sada proslavljeni sastav Kurt je napustio kad je dospeo na ivicu mejnstrim uspeha, da bi se bavio svojom muzikom – ona je opozit od komercijalnosti, prigušene je osećajnosti u formi kratke rokenrol priče, i uvek joj treba vremena da se razmaše (numera ispod 5 minuta kod njega se retko susreće). Pritom, on nije pesnik koji će vas gušiti svetskim bolom, nego prostodušni posmatrač zbivanja oko sebe, što u malim stvarima nalazi velike istine. Time njegova zapažanja jasnije objašnjavaju stvarnost koju živimo.

Dve osobine Vileove muzike čine je svežom i aktuelnom u digitalnom univerzumu: 1) novija rok produkcija očigledno uzima u obzir postojanje one elektronske i iskustvo njenog stalnog slušanja, koga deli tako puno mlade publike. Pesme Kurta Vilea pesme traju minutima, i po feelingu su slične DJ setovima, kao neka vrsta chill out rokenrola – on je otkrio gitarsku formu uz koju je moguće njihati se u laganom ritmu, dok se slušaju prave pesme; 2) a one teku kao tokovi misli, pa se njegovi stihovi uglavnom bave onim što vidi oko sebe ili kroz šta prolazi u trenutku dok ih piše, te imaju fotografsku aktuelnost zapisa na Fejsbuku ili Instagramu.

Tako Kurt Vile funkcioniše kao izgubljena karika između Neila Younga, Dinosaur Jr (čiji je poslednji long plej Sweep It Into Space producirao) – i rave naraštaja. Ali ne samo da je u pitanju izgubljena karika, nego je naizgled i potpuno nepotrebna. U tome i jeste njegova glavna čar: on je poeta naše nepotrebnosti na ovom svetu – koja je u međuvremenu postala belodana zahvaljujući pandemiji. Album Watch My Moves nastao je tokom karantinske pauze, tokom koje je Kurt konačno imao dovoljno vremena prvi put posle mnogo godina, kao i mnogi među nama – nije morao na turneju da bi zaradio za život, nego je imao vremena da piše, pošto je dobio zamašan avans od izdavača, te je opremio kvalitetan kućni studio (OKV Central), i usput našao svoj mir okružen porodicom. Emotivna stabilnost i koherentnost naracije zato se prelivaju sa njegovog novog izdanja dugog 75 minuta, koje ima zamah romana ispričanog gitarom. Sa konačno dosegnutom zrelošću autora na vrhuncu, Kurt Vile bez blama uranja u efemernost savremene egzistencije, diveći se životu kao takvom. I to je njegova univerzalna poruka, zbog koje je ova ploča ozbiljan diskografski događaj 2022.

POLICIJA SNOVA

Krajnje netipično je otvara, svirajući na klaviru i izgovarajući u “Goin on a Plane Today” sledeće reči koje odišu prostodušnom oduševljenošću življenjem: “Going on a plane today / Listening’ to “Heart of Gold” / Gonna open up for Neil Young / Man, life can sure be fun / Imagine if I knew this when I was young”. Sve reference na Neila Younga su istinite, jer je autor zaista nastupao 2018. kao predgrupa na turneji kanadskog genija, i to nije jedini put da se on pojavljuje kao duh u njegovim kompozicijama. Već sledeća, programska “Flyin (Like a Fast Train)”, preko zavodljive melodije vizualizuje rokenrol mit u kome Kurt Vile leti kao brzi voz i ne oseća ništa, dok ne stigne u svoju stanicu, razbije se i izgori, što je toliko nalik na legendarne Youngove reči “it’s better to burn out than to fade away”.

Kurt Vile ne samo da uživa u životu sto na sat, nego nam daje neočekivano čulnu muziku, koja nesvakidašnje deluje po koži, jednako kao i po umu. Vrhunac je “Like Exploding Stones”, čarobna pesma koja nam otkriva njegovo pravo lice – hipnotički groove kog postiže tokom ove raskošne gitarske vožnje u nesvest ne može se prepričati, a njegova poslovična iskrenost i direktnost cepaju srce kad kaže: “But I’m just kidding and I’m just playing / And this is just the way that I’m making a living / Every day, in my mind and in real life too”. Ovaj singl je hit novog doba siromašnih celog sveta, ukrašen totalno neočekivanim prisustvom džez tenor saksofoniste Jamesa Stewarta iz sadašnje postave čuvenog he Sun Ra Arkestra, kao veličanstvenih preteča svih muzičara što su živeli svoj život samo radi muzike.

Niska tipičnih intimnih iskaza se nastavlja do kraja, razvijajući njegovu verziju “slacker” filozofije, oličene u svojevremeno filmovima o Jayu i Silent Bobu: “Hey Like a Child” je remek-delo njegovog opusa, jer spada među najlepše ljubavne pesme koje je napisao, posvetivši je svojoj ženi, “Mount Airy Hill (Way Gone)” nam pripoveda o letenju u snu i sanjarenju o slavi, dok se u “Jesus on a Wire” opisuje sledeća situacija: “Jesus on the phone / Talking ‘bout a nervous breakdown / Even he don’t know / How to bail us out of this one”, iz čega je jasno da su svetske prilike takve da ovaj put ni Isus neće znati kako da nas izvuče iz nedaća u koje smo sami sebe uvalili. Ista tema se nastavlja u “Say the Word” gde se još jasnije opisuje opšta globalna konfuzija koja sad nadolazi u sve bešnjim talasima: “And every time I grow into a man / Chaos comin’ ‘round the bend”, da bi se kroz ekstatični gitarski solo isceljenje našlo u ljubavi, a čemu drugom: “I don’t know much for true / but I do know the only word is love to see us through”. Zaboravljena rana kompozicija Brucea Springsteena “Wages of Sin” ima one epske razmere kakve i treba da ima, i vraća priču albuma na obračun sa privatnim demonima, utemeljujujući Watch My Moves duboko u tradiciju američke rok muzike. Kurt je sigurno posebno ponosan na ovu obradu, kao i na to što je u svoje pesme ugurao pominjanje i citiranje Violent Femmes, Joni Mitchell, Lou Reeda, Cheap Trick, Steely Dan, ali zanesen, dečje začuđeni kraj samo je njegov – kad u “Stuffed Leopard” u prepoznatljivom fingerpicking stilu počne da iz gitare izvlači zvuke koji sami pričaju svoju storiju o strahovima nastalim od usamljenosti, izoštrenu kroz Kalvin & Hobbsovsku zapitanost o tome da li je leopard na prozoru igračka, ili je možda ipak pravi? “Dream police (is) in the marketplace” konstatuje u njoj on svoj sudbonosni susret na javi, i ostaje nam samo da se pitamo da li će nas policija snova stvarno sačekati ovih dana na pijaci.

Gitarska vožnja u nesvest Kurta Vilea vraća nas i te kako osvešćene.