Kako mi se davnim čini prethodni utorak, kada sam pisao prvi deo ovogodišnje pozorijanske hronike! Kakvo god da je bilo, a nije bilo dobro jer je tako konstituisano da ne može biti uistinu dobro, bilo je to i dalje jedno mirnodopsko Pozorje. U međuvremenu, vidim, objavljen je rat. Ne, ne mislim na rat u Ukrajini. Ovaj rat je naš, ovdašnji, a još samo treba videti ko smo tačno u tom ratu mi koji smo se znojili devet večeri u festivalskim salama, mi učesnici, kritičari, gledaoci. Rat je, naime, objavljen sa pozorišne scene, a mi koji smo sedeli u publici nismo se protiv njega pobunili. Štaviše, većina je zaneseno aplaudirala. U tom smislu, moglo bi se reći da smo već mobilisani. Sad još samo treba da dobijemo ratni raspored.

Rat i opšta mobilizacija objavljeni su prošle srede u zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu, u vidu predstave Godine vrana, koju je Siniša Kovačević režirao prema vlastitom komadu. Možda vam se čini da preterujem? Pa, podsetiću da tokom predstave, tj. u pauzi, nismo smeli ni da izađemo iz pozorišne zgrade, bili smo doslovno zaključani i stražarno čuvani, što će reći da smo se već obreli u kasarnskom režimu kretanja. Valjda će nam uskoro podeliti i oružje?

Oni koji pamte duže i bolje, setiće se da nije prvi put da je i pozorišna scena medijum za objavu rata. Nije li tako bilo i krajem odsamdesetih godina? Čemu su služile sve one “Valjevske bolnice” ako ne tome? Glumci-pozivari su sa scene deklamovali patetično-samosažalno-optužujuće “parole što strašno zvuče”, a svetina je aplaudirala u zanosu. Uskoro je stiglo i oružje. Nije, doduše, deljeno u pozorištu, ali ko zna, možda bi ovaj put taj propust mogao biti ispravljen.

Šta se tačno dogodilo? Dopremljeni smo iz Novog Sada autobusima pravo na prvu liniju fronta, kao u onoj davnoj pesmi Obojenog programa: “Uglavnom su se pitali / zašto su nas pozvali / počeli su brojati / počeli su plakati.” Ali je za suze bilo kasno. Unutra nas je dočekalo troipočasovno sočinjenije s kojim nije bilo pregovora i koje nas je sve uzelo za taoce. Crne vrane, simboli smrti, graktale su na nas (dobro rediteljsko-koreografsko rešenje, ali ko mari i šta vredi?! To je kao da hvalite kuvara na frontu) sve vreme, a sve drugo bila je nezaustavljiva Kovačevićeva logoreja, u dva isprepletena toka: jedan je klasično melodramski, što je legitiman žanr, ali nije baš jasno šta radi na festivalu kakav je Sterijino pozorje, bar u mirnodopsko vreme (svest da je rat upravo počeo ne prima se tako lako), i prati jednu istaknutu srpsku porodicu tokom austrijske okupacije Beograda i posle, kroz prve mesece uspostavlanja nove države, koju ćemo kasnije nazivati Jugoslavijom. Tu ima mesta i za “dobru Švabicu” koja će ostati da živi s tim “ludim Srbima”, a u jednog od njih će se i zaljubiti, “otpavši” od svoje vere, braka, domovine… Što je sasvim u redu, jer su ljudi koji otpadaju od svoje vere, braka i domovine dobri ljudi, osim kada su Srbi. Drugi tok, pak, prati to isto smutno istorijsko vreme sa “makropolitičke” ravni, i u njemu se vidi postupanje prvo okupatora, a kasnije i “nove braće” i sugrađana prema Srbima.

Svi “nesrpski” likovi su odvratan katalog najgorih ljudskih osobina. Srpski mudraci-rezoneri, uglavnom oficiri, upozoravaju da s takvim nesojem ne treba praviti državu, ali niko ih ne sluša. Malo-malo pa se poučitelno obrate publici s nekom mudrosernošću o “njima”, a gledalištem počinje da curka firnajz… Iz scene u scenu, od jednog do drugog profesionalnog ili privatnog iskušenja, svi ti Hrvati, Muslimani, Slovenci i sličan nesoj samo čine zlo, dosledno i namerno, iz iskrene i duboke mržnje prema boljima od sebe. Srbima, naravno. Čak i ako se kod najgoreg od njih pojavi neka ljudska osobina, ona će biti strogo privatne naravi. Biće to bezmerna ljubav prema njegovoj odbegloj ženi, onoj “dobroj Švabici”. A i ona je u tom smilu zanimljiv alibi-lik: u njoj je komprimovana sva dobrota upravo zato da bi komad bio oslobođen “obaveze” da bilo koga drugog ko nije Srbin prikaže kao iole dostojno ljudsko biće. Ona, Julija, tu je u ulozi “dobrog Crnje” ili “dobrog Ješe”, a takve je u zalihama svojih alibija imao svaki ozbiljan rasista ili nacista, zar ne? Uostalom, ona je ipak Švabica, nije to neko od ovih naših preverničkih govana…

Ukratko, Godine vrana su odvratan šovinistički pamflet preliven bućkurišnom glazurom ljubavne melodrame koja bi ga imala nekako humanizovati – kad bi to bilo moguće. Samo što nije moguće. Godine vrana u istorijskom revizionizmu najprimitivnije i najprljavije vrste, štaviše, igraju mnogo otvorenije i idu mnogo dalje nego što je to činio bilo ko onih prethodnih predratnih godina.

Naravno, nema nikakvog smisla “ljutiti” se na Sinišu Kovačevića. Takav je kakav je, i ovo je napisao i režirao iz svoje pameti. Kada se, međutim, ovo selektuje za Sterijino pozorje 2022, onda je to poruka, onda je to stav, takoreći institucionalan: ovo je legitimno, možda i legitimnije od drugih, poimanje postjugoslovenskog srpskog identiteta, egzistencijalnog iskustva Jugoslavije, i ne naposletku, svih tih ljudi s kojima delimo istoriju, kulturu, jezik i manje-više sve što se uopšte deliti može.

Ne znam kako vama to izgleda, ali meni je jako zanimljivo da zamišljam kako će ubuduće biti moguće pozivati eks-jugoslovenska pozorišta da dođu na Pozorje, bilo u takmičarski program ili u Krugove? Možda bi poziv mogao glasiti ovako: “dođite da nas malko zabavite, a posle ćemo vam pokazati i prikazati kakva ste zapravo govna, što pojedinačno, što kolektivno”? Mislim da bi to bilo korektno, da se ljudi ne iznenade.

Da stvar bude još bljutavija, Godine vrana i nisu tako usamljen incident na ovogodišnjm SP. Veče pre toga gledali smo Rolerkoster Jelene Kajgo u režiji Milice Kralj i produkciji Ateljea 212.

Objašnjeno nam ja da je to, ura, “nova domaća komedija”, a nismo li svi željni “novih domaćih komedija”? Lično sam naštelovao usne na osmeh i čekao da zabava počne, ali… izgleda da me je svaki smisao za humor napustio. Hajde što se radi o reviji banalnosti kakvoj nije mesto ni u pozorištu tradicije i profila jednog Ateljea 212, ni na Sterijinom pozorju (dobro, jbg, još nismo znali da se zapravo sprema rat, da Siniša i pozorijanci skupljaju oružje i džebanu) ali, sto mu gromova, mora li sve to da bude ovako jeftino na ovako toksičan način?

Obećano nam je da ćemo gledati satirički obračun s podivljalom političkom korektnošću – sjajno, vrlo sam za to. Da li je, međutim, politička (ne)korektnost glavni problem s predstavom u kojoj je jedini istinski human i čestit lik, jedini s kojim se publika može identifikovati lik majke (glumi je, i odlično je brani, Dara Džokić) koja ponosno pati od ama baš svake predrasude koje se možete setiti, a nekadašnji gorljivi komunizam zamenila je gorljivim pravoslavljem? I sve je to, mada pomalo lucprdasto, zapravo tako jaaaako simpatično, za razliku od ponašanja i rezonovanja svih drugih, koji su, je li, pokorni stanovnici Vrlog novog sveta u kojem više ni Crnju ne smeš nazvati Crnjom a da te neko ne pogleda popreko. Svi drugi, oni koji pokušavaju da nekako opstanu u savremenom svetu, zapravo su poluandroidske kreature i najgori mogući oportunisti, a autorka u karakterizaciji nekih od likova slobodno poseže za repertoarom najjeftinijih šovinističkih stereotipa ni na koji način ih ne dekonstruišući, naprotiv. To ide do tako grotesknih preterivanja da se lik Lane, Zagrepčanke u Londonu i konceptualne umetnice (znate taj soj, svugde u svetu je isti: levi hipsteri, kosmopolite, buržoa-boemi, ateisti i agnostici etc.) istovremeno prikazuje kao vatrena katolkinja koja stalno drvi o “našem velečasnom” kao da je nekakva mahnita hercegovačka seljanka kojoj se ukazuje Gospa čim zatvori oči?! Eto, izgleda da jedna, da prostite, Hrvatica ne može ne biti katolkinja čak ni ako je, šta znam, anarho-pankerka… Nisu Oni kao Mi da prodaju veru za večeru… Uči, Siniša, uči! Pa dobro, šta je ovo, i zašto i po kojoj kazni mi ovo gledamo? Kasniji pokušaji, na okruglom stolu kritike, da se postavi poneko pitanje o travestiji tradicije Ateljea 212, kao i ona o svetonazornom profilu Godina vrana, odbačena su i ugušena jastukom kao “vanpozorišna”. Je li? A šta je onda tačno “pozorišno”? I u kakvom to društvu i u kakvoj to kulturi?

Posle ovakva dva šoka festivalskog samoponiženja i poniženja publike, kao i tradicije na koju se Pozorijanci pozivaju mada joj se ovako nedostojnim akvizicijama brutalno izruguju i obezvređuju je, o čemu još uopšte govoriti u ovom, što bi rekao Hristić, pozorišnom referatu koji na užas svog pisca polako postade ratni izveštaj? Sve drugo je, po prirodi stvari, moralo pasti u zasenak.

Recimo, solidna postavka Jovane Tomić Bludnih dana kuratog Džonija po romanu Filipa Grujića u Novosadskom pozorištu, s odličnim Robertom Ožvarom (nedavno ste ga gledali u Močvari, a ako niste, šta čekate?). Recimo, jak repertoarski adut Jugoslovenskog dramskog pozorišta u vidu Čuda u Šarganu Ljubomira Simovića, a u ovaj put iznenađujuće razumno obuzdanoj režiji Jagoša Markovića, uz nekoliko odličnih rola, nekoliko bezrazložno nagrađenih šmira, i uz ukazanje nove zvezde Sanje Marković, o kojoj će se tek govoriti, kako se obično kaže. Jednom, nekad, posle rata…

Da, bili su tu i Krugovi, nikada ovako diskretni i neuzbudljivi, ali uz ipak odličan tekst i predstavu Ja sam ona koja nisam Mate Matišića i Paola Mađelija, u produkciji Zagrebačkog kazališta mladih (koja svakako zaslužuje posebnu analizu, ali ovde više nema mesta ni vremena, ovde se spremamo za rat!), solidne, mada pomalo anahrone Usidrene Elvisa Bošnjaka u koprodukciji Gavele i HNK Zadar i Split, i dužan omaž Goranu Stefanovskom kroz projekat My Name is Goran Stefanovski Dramskog teatra iz Skoplja, u režiji Branislava Mićunovića.

A nagrade? Hjah. Bilo je kako je moralo biti, u jednoj zatvorenoj, pomalo incestuoznoj zajednici, sve manje referentnoj prema spoljnom svetu. Ovom hroničaru ostaje mala satisfakcija da su glasovima publike tri najbolje predstave upravo Ja sam ona koja nisam, Izbiračica i Fleke, što ipak liči na izbor kao rezultat gledanja i mišljenja.

Što bi rekla Konstrakta: i šta ćemo sad? Eh, Konstrakta je vesnik mira i normalnosti u zemljama Jugoslavije, ali šta nam to vredi kad je Pozorje objavilo rat? (I to rat Jugoslaviji, zemlji koje nema, ali koju se mora ubijati sve dok se ne zaboravi da je ikada postojala). Ne zbog krivice ili zlovolje ovog ili onog pojedinca nego zato što je – stalno uzaman upozoravam na to – tako konstruisano da je pre ili kasnije moralo da ga objavi! Bilo bi lepo da se rat nekako opozove i da se sprovede hitna demilitarizacija, ali ne znam hoće li biti volje i kuraži za to.

U međuvremenu, otključajte to Narodno pozorište, jeste li bre normalni?!