Hajde da prvo malo otkrivamo toplu vodu: uz Sola Beloua, Džon Apdajk je najistrajnije, najtemeljitije i, uostalom, najbolje istraživao i literarno (pre)uobličavao duh i dušu Severne Amerike i njenih ljudi tokom cele druge polovine XX veka. A to je, bogme, vreme nekolikih "sudbinskih" ratova i čitavog niza revolucija: od seksualnih i kulturnih do naftnih, kompjuterskih i neokonzervativnih. Kako kroz izvanredan ciklus o Hariju "Zecu" Angstromu (koji, bajdvej, nije čak ni do kraja "ispraćen" na srpskom, a kamoli reizdat u kompletu, što bi bilo više nego nužno!), tako i kroz niz romana o teškom, lepljivom vazduhu (van)bračnih američkih ložnica i terminalnoj krizi "tradicionalnih vrednosti" – za kojima verovatno ne treba proliti nijednu suzu, ali to ne znači automatski da smo šajni i hepi s onim što smo dobili u zamenu – Apdajk je odavno neupitni literarni Mr. America, i teško da su ga sa tog trona mogli svrgnuti i oni docnije dolazeći "pretendenti", poput De Lila, Ostera ili koga god drugog.

Zadivljujuće je da čovek u Apdajkovim godinama, i pisac čije sve ranije objavljene knjige, poređane jedna uz drugu, ne mogu stati u jedan red polica neke malo jače biblioteke, pronalazi nove spisateljske izazove i iskušenja; kako god, čini mi se da je s romanom Terorista (prevela Dušanka Vujić; "Filip Višnjić", Beograd 2006) upravo to slučaj: Apdajk se uhvatio u koštac sa na svaki mogući način rizičnom pričom, za koju su, "objektivno", bile mnogo veće šanse da će mu nekako iskliznuti iz ruke nego da će umeti da je do kraja savlada, da joj potkreše neravnine i džombe, da je spase od sudbine odveć pretencioznog Jalovog Konstrukta. Ili se to možda samo tako čini, na prvi pogled, ako se dopustimo zavesti tom eksplicitnom Drugošću pripovedačkog subjekta, onog koji bi upravo da pobegne iz okrilja te večne apdajkovske amerikane: bilo kuda, pa makar i u smrt! Štaviše, naročito u smrt.

Mizanscen je uglavnom "tipično apdajkovski": srednja i niža srednja klasa, oronuli gradić Nju prospekt, ne baš u Pensilvaniji, ali ne ni daleko odande (uostalom, neki od likova su iz Pensilvanije), na severu Nju Džerzija, tamo gde se "čestita", ponosno-provincijalna unutrašnja Amerika gotovo pa intimno tare s Velikom Jabukom, onom koja je tako fascinira i tako plaši u isto vreme. Usamljeni, zbunjeni, ranjivi osamnaestogodišnjak bori se – manje-više neuspešno, kao što je i red – sa svojim demonima, sa anksioznostima i kompleksima, gušeći se istovremeno u onoj, oh, tako tipičnoj tinejdžerskoj pretencioznosti, onoj kojoj se nekako čini da je glavni problem s ovim svetom u tome što ljudi do sada nekako nisu baš najispravnije "kužili svijet" (Dž. Štulić), ali će On to sada da promeni, jer je Shvatio Ono Bitno… Vreme je današnje, "bušizam" je u punom naletu, u Iraku već besni rat, žrtve 11. septembra odavno su opojane i pokopane (mnoge među njima iz Džerzija…). I sve bi to bilo samo još-jedna-apdajkovska-priča da sa tim dečakom, Ahmedom Malojem, nema nešto "čudno": njegova se Pretencioznost nije primila na, štajaznam, pank, rep, grafiti-art, svetsku proletersku revoluciju, antiglobalizam ili takvo šta, što mahom prolazi s krajem adolescencije i ne ostavlja ozbiljne destruktivne posledice, nego na – islam. Onaj najtvrđi, "fundamentalistički", onaj koji se i sam nalazi u istorijskoj fazi nepodnošljivo visoke pretencioznosti, te otuda i nepodnošljive agresivnosti i nasilnosti: valjda je i to neka vrsta osobito teškog puberteta, nešto poput globalnog divljanja dominantnih struja hrišćanstva u "mračnom srednjem veku" (koji je baš zato i bio mračan, ne?).

Ahmed je dete, štono kažu, "mešovitog braka": njegov ga je vetropirasti otac napustio kada je Ahmed imao samo tri godine, i vratio se u svoj Egipat, a sin je ostao sa majkom, pegavom irskom katolikinjom sa umetničkim pretenzijama i popriličnim haosom u glavi: sa stanovišta, hajdmo reći, konzervativističkog revizionizma, reklo bi se da je Ahmedova majka tipični nesrećni nusproizvod pobačenih seksualnih i sličnih revolucija, površni vernik "ispraznih sloboda" koje čoveka ne usrećuju i ne uspokojavaju, nego samo bude nikada-nahranjivu-zver u njemu, tačnije zverčicu vazda gladnu i seksa i svakovrsnog emocionalnog petinga, ali vazda nesigurnu i nikada zadovoljnu onim što realno dobija… Uskraćen za famoznu Očinsku Figuru, prepušten od "odviše liberalne" majke da se manje-više sam nosi sa egzistencijalnim izazovima, Ahmed u 11. godini pronalazi utehu i "sinovljevski" erzac u maloj lokalnoj džamiji, a radikalni imam postaje njegov duhovni otac. Podučavajući ga Knjizi, imam mu savetuje da se kloni drugih knjiga, jer u njima ionako stanuju đavoli (koje Ahmed ionako vidi gde god pogleda): umesto višeg obrazovanja (za koje se i sam Ahmed boji da bi ugrozilo čvrstinu njegove vere), bolje bi mu bilo da nauči da vozi kamion s opasnim materijama… Zašto? Pa, sigurno ne iz rekreativnih razloga. Naslov romana je, uostalom, dovoljno rečit, a i Ahmed ne pronalazi mnogo razloga da opstane nešto duže na ovom svetu (bogte, kao ja kad sam cedio pubertetske mitesere i čitao Sartrovu Mučninu!), pa izgleda vrlo voljan da što pre nanese težak udarac Velikom Satani, umre mučeničkom smrću i otperja "kraticom u raj" (G. Bregović; izvinjavam se, ne znam šta mi je danas s tim YU-rokenrolom) među sve one dženetske hurije, s kojima će valjda imati više sreće nego s ovozemaljskim "kurvicama" u gimnaziji i okolini…

Da ne bude zabune: Apdajku je beskrajno strana zamisao da plaši čitaoce jeftinim babarogama i "talibanskim" monstrumima iz ormara koji držimo negde u svojoj podsvesti, nafilovanoj izvesnim predstavama koje aktiviramo čim "zagusti". Iako najvećim delom toroče gluposti, Ahmed je zapravo veoma pametan i senzibilan mladić u potrazi za osloncem i (uh…) Smislom. Ono što Apdajk "dobija" od njega jeste pogled Drugog na američku kulturu, na položaj same američkosti u posthladnoratovskom i, recimo, neoimperijalnom svetu; pri tome je taj Drugi zapravo insajder, (neželjeno? slučajno?) dete Amerike, neko ko jedva da je ikada napustio Nju Džerzi, a arapske pustinje su mu poznate samo kao romantično pribežište, kao ona Žuđena Autentičnost za kojom vazda vapije svaki obožavalac bilo kojeg i kakvog Apsoluta.

Ako samo malo preteramo, moglo bi se reći da Ahmedovo odbacivanje liberterske, permisivne "roditeljske kulture" nije suštinski različito od onog o kojem je tako strasno pisao Mišel Uelbek; razlika je valjda "samo" u tome što Uelbek i njegovi junaci ne veruju u neku "spasonosnu ideju" koja će svetu povratiti tobožnje prvobitno, rajsko, neiskvareno stanje… Zato Terorista nipošto nije roman o "fanatičnom islamu" i bradatim jurodivcima iz nekakvih pećina, nego u osnovi good old american novel, ali dostojno suočen s izazovom novog vremena. A kako se Apdajk izborio sa svim tim? Sve se, naravno, vrti oko Ahmeda, a on uglavnom funkcioniše kao punokrvan književni lik, a problemi nastaju kad počne da "trokira", da se mestimično pretvara u medijuma i manekena određenih ideja. Na drugoj strani, Ruka Majstora se najbolje oseća kada se Apdajk pozabavi školskim funkcionerom Džekom i njegovom ženom Bet, njenom sestrom-matorom devicom i sličnim likovima iz apdajkovskog sveta. Ovo nije roman bez mana, ali Džon Apdajk je odviše dobar pisac da bi dopustio da one "obore" ovu knjigu: Terorista je, kako god okreneš, izvanredno štivo, pisano iz pozicije čoveka koji je očigledno rešio da do poslednjeg daha istražuje duh svoje epohe i duše ljudi koji su osuđeni da nekako proglavinjaju kroz nju. A "šta je bilo na kraju"? Je li nešto eksplodiralo, da li je Ahmed kupio kartu za dženet? E, to piše tamo gde treba!

Nije Kurt Vonegat ništa "manji" pisac od Apdajka, ali njegova nova knjiga, jedan duhoviti i žovijalni ispovedalačko-esejističko-moralističko-propovednički solilokvij, posle čitanja Teroriste nužno (mi) pomalo liči na neobavezni appendix Apdajkovom romanu, što je ocena svakako pomalo "nepravedna" i u nedoba izrečena, te je ne treba baš doslovno čitati. Ozbiljno govoreći, Čovek bez zemlje (preveo Raša Sekulović; Geopoetika, Beograd 2006) opseže svega sto i dvadesetak stranica, a dobar deo tog prostora zauzimaju Vonegatovi crteži i slične zvrčke: sve u svemu, ako je otvorite u Beogradu, do Novog Sada ćete je već iščitati… Vonegat je već u dubokoj starosti, bio je obznanio da više neće objavljivati, ali jedinstveni i neuporedivi George W. Bush svojom je nezaboravnom vladavinom direktno zaslužan za ovaj svojevrsni post scriptum Vonegatovog razuđenog i uglavnom briljantnog opusa. To će reći da je Čovek bez zemlje svojevrstan lirski pamflet (eto ti sad!) u kojem Kurt V., ležerno i šarmantno skakućući s teme na temu, flešbekujući se do Drugog svetskog rata i dalje, pa jureći preko burnih šezdesetih do današnjih dana, ispoveda svoje shvatanje slobode, svoju beskrajnu ljubav prema "dobroj Americi" i netrpeljivost prema onoj arogantnoj i silnoj, a provincijalnoj i skučenoj, svoj romantični socijalizam, koji u Americi ima dugu tradiciju o kojoj se čak ni tamo ne zna dovoljno, svoj ekološki aktivizam koji je, rekao bih, više urođeni piščev otpor prema preovlađujućoj daj-nam-danas bezbrižnosti nego nekakav bogzna kako fundiran "svetonazor". Ukratko, Čovek bez zemlje knjiga je autentičnog patriote starog, gospodskog kova: a patriota, znate, to je onaj čovek koji će se naizgled i "odreći" svoje zemlje, kada u njoj budale kolo povedu, radije nego što će izdati humane vrednosti u koje veruje. Ako su vas učili – a jesu – da je patriotizam nešto drugo, to objašnjava zašto smo se našli u čabru u kojem smo se našli. A pri tome nismo čak ni Amerika, pa nam ni čabar nema tu monumentalnost, nego je više nekako… jadan. Ali to već nije Vonegatova briga.