Ljuba Popović (Tuzla, 1934), sportskim rečnikom rečeno, u punoj je igračkoj zrelosti. Upravo je, i u Beogradu, promovisana osma monografija o njemu, Sarana Aleksandrijana, koju je izdala ugledna francuska kuća Cercle d’art, dok je u Subotici, u galeriji Likovni susret, upriličena retrospektiva njegovih slika, koja će trajati do kraja decembra. Interesantno je da Popović, koji od 1963. živi u Parizu, do ove izložbe, nije potpunije predstavljen u svojoj zemlji: imao je samo tri samostalne izložbe, i to dve u Valjevu, oba puta rani period, te 1982. u Budvi, gde je izložio akvarele i lavirane crteže. Zanimljivo je i da mu se retrospektivna izložba dogodila u Subotici, zahvaljujući arhitekti Zoltanu Vidi, a ne, kao što je očekivano, u Galeriji SANU, gde Popović, kao akademik, još nije priložio svoju pristupnu besedu.

Bez obzira na akademsku senku, koja je pratila izložbu, Popović je izuzetno zadovoljan, pa kaže: "Svaki dan dobijam izveštaj iz Subotice o poseti, toliko ima ljudi, nisam mogao ni da sanjam da će toliki svet tuda da prodefiluje. Ne radi se o meni, o Ljubi Popoviću, nego o tome da toliko ljudi želi da vidi slike, to je fenomenalno."

"VREME": Još o retrospektivi?

POPOVIĆ: To smo nazvali mini retrospektivom, jer je tu oko sto slika, nema nekih kapitalaca, koji su u Americi, Britaniji, Nemačkoj… Ali, na moju sreću, u jednoj od glavnih sala nalazi se desetak slika velikog formata koje me dobro predstavljaju, one su glavni držač izložbe. S druge strane, Moma Pavlović je u donjem delu postavke skupio slike iz rane faze, 53-63, iako i tu dosta fali. To što je pozitivno jeste prostor te galerije, sale su tako komponovane da se može ići iz perioda u period, da se slike ne tuku između sebe, koloristički i sadržajno.

Kakav je doživljaj suočiti se sa čitavim opusom?

Imao sam veliku tremu, nisam znao šta to daje zajedno, ali kad smo poređali slike, video sam da to može da se drži. Šta izložba daje – kad se čovek okrene u prošlost vidi taj put, koji je dosta logičan, ali i neracionalan. Nisam mogao da izračunam da će to tako biti. Fakat je da je taj put logičan, iz slike u sliku, to je ohrabrenje, jer slikar pravi jednu sliku, u varijacijama. Napredak je evidentan i u tehničkom smislu, to se vidi. Tu su dva perioda, koja su podeljena, beogradski period, kad sam bio dosta stešnjen, sprčen, što bi rekli u našem kraju (Popović je od 1941. do studija živeo u Valjevu, i još je, po osećanju, Valjevac, op. autora intervjua). Tada nisam bio otvoren prema slikarstvu, rešavao sam neke lične probleme, osećao teskobu i mučninu. Da je samo taj period izložen, ne bi valjalo. Recimo, smatraju da je Van Gog bio lud, i ima mnogo ludaka koji crtaju i slikaju, ali ono što je Van Goga odvojilo od ludila, što je njegovo delo odvojilo od ludila, jeste to kad je u njegovo ludilo ušao planetarni problem, problem života, kad je to počeo da slika. Ne želim da pravim komparacije, hoću da kažem da je taj moj lični problem, koji sam ovde rešavao na slikama, u Parizu splasnuo, tako da sam se okrenuo svetskom problemu, a moj mali problem se pojavljivao u ćoškovima slika.

Kuda se kreće vaše slikarstvo, kad je oslobođeno od "ličnih problema", idete li ka toj "potpunoj slici"?

Još je Šejka pričao o integralnoj slici, mi smo to ovde počeli. Za integralnom slikom je tragao pokojni Milovan Vidak, i napravio je samo nekoliko slika, i to s ogromnim naporom. Taj put ka integralnoj slici je u ono vreme mnogo značio. U Parizu sam taj izraz i teme malo upotrebljavao, iz prostog razloga što je u velikom svetu, o takvoj temi, teško i razgovarati. Ono što je bitno jeste da u XX veku postoji bar dvadeset slikara koji su ostali na sebi, na slici, bez obzira na sve pokrete koji su se pojavljivali u modernoj umetnosti.

Vi ste od onih koji su uspeli van pokreta?

Ja sam Medijali pripadao više duhovno, to je bila široka platforma. Sad se oseća povratak slici, ali to je teško izvesti jer je zanat propao. Ne možeš da se vratiš slici ako nema škole, a tih škola nema u svetu, dok se i naša Akademija polako raspada sa zanatske strane, da ne govorim o pariskoj školi, to je apsolutna anarhija. Ono što mi daje hrabrost jeste to što je u XX veku bio jedan Baltus, koji je čitav život vodio priču o slici, tu je Botero iz Kolumbije, Kremonini, tu smo nas trojica, četvorica Jugoslovena u Francuskoj, pa Monoriko, Rustin, Francuz Žerar Garust… ceo taj korpus koji prezire modernu i nagoveštava povratak slici, i to ne jednom slikom, nego čitavim delom.

Da li ste zadovoljni kako vas je kritika ispratila? Imate osam monografija.

Dobio sam vesti da su se u Belgiji pojavile pozitivne vesti o najnovijoj monografiji, da Donerk sprema za "Marijan", to je časopis kao "Vreme" ili NIN, tekst o njoj. U decembru će biti velika promocija u Parizu, knjiga je ušla u sve velike knjižare. Ne znam kako se to ovde ceni, i to što se knjiga pojavila kod takvog izdavača. Koliko vidim, ovde ljudi sami izdaju svoje knjige.

Ovde nije bila nijedna ozbiljna kritika, u smislu analize. Pisalo se u štampi, televizija mi je posvetila pažnju, mogu da kažem da se u ovoj državi nisam posvađao jedino s novinarima. Štampa je prema meni bila vrlo naklona, pa se bojim da ne dosadim, što ‘no kažu, bogu i ljudima.

Akademik ste od 1991, niste imali "pristupnu" izložbu, u katalogu retrospektive u Subotici piše, "iz nepoznatih razloga".

Da, i do današnjeg dana ja to nisam odgonetnuo. U toj akademiji ima mnogo sedih glava, tu lično imam do dvadeset prijatelja, interesantno da niko nije mrdnuo prstom. Ne znači da ih kritikujem, znači da sam zapanjen. Ono što bi trebalo reći i što javnost mora da zna, Akademija je mrtva ustanova, izložbe koje se tu dešavaju su očajne, to se radi bez ikakve veze s mozgom, to je katastrofa. Ne mogu da shvatim da izlaže neko ko nije član Akademije, a da ja, kao član, ne izlažem. Ali to nije samo moj problem, problem je mnogo širi. Imate Muzej moderne umetnosti na Ušću, gde je postavku napravio Ješa Denegri, i to je katastrofa. Niko o tome, iz Akademije, nije napravio stručan tekst. Sad ću da budem neprijatan – kad bi u Zagrebu dozvolili da jedan Srbin pravi postavku hrvatskog slikarstva, a mi ovde dozvoljavamo da Denegri na dva sprata poređa hrvatsko i slovensko slikarstvo? Govorim malo nacionalno, čitava Hrvatska bi se okrenula kad bi se tako što dogodilo kod njih. Ne kažem da je ružno to što se uradilo, to je veliki znak da smo širok narod, ali postavka je katastrofa, nesreća, svi se prave ludi, a Lubarda i drugi veliki majstori u podrumu.

I vaša slika je izbačena iz postavke.

I nju su stavili u podrum, ali mi smo bili malo lukavi, pa smo Sebastijana prebacili u Valjevo. Ta slika nije mogla da se mimoiđe, treba biti bezobrazan i uraditi takvu stvar.

Vaša izložba u SANU postala je svojevrstan slučaj, to se razvlačilo, bilo je i nesporazuma sa Ministarstvom kulture.

To je rašomonska priča. Dejan Medaković daje izjave u novinama, ovo, ono, kaže da su problem finansije, a zna se da su Valjevci došli i rekli da će da naprave katalog. I to je tako, neću da mi Akademija plaća, kažu, napolju mu ne ide pa došao da se očeše o jadnu Srbiju. Zašto je to rašomonska priča, kad je to Medaković izjavio, o finansijama? Isto popodne me zove ministar Lečić u Pariz, kaže, izvinite, od nas niko nije tražio pare. Ko tu laže? Izložba je pripremana godinu dana, ostalo je da se skupe slike, sve to liči na priču o političaru koji je u novinama saznao da je smenjen.

Hajdemo na druge teme. Poznato je da niste baš "patriotski" reagovali na raspad Jugoslavije i ulogu Srbije u tome.

Ja sam generacija čija je kultura jugoslovenska. Kad kažem jugoslovenska, strogo se ograđujem od političkih zajebancija. To znači da malo poštujem istoriju i napore kralja Aleksandra da ujedini Južne Slovene, čoveka koji je bio spreman da dâ život da ujedini te ludake. Pošto sam vaspitan u tom duhu, a nešto sam naučio i od Stančića, Hegedušića i drugih hrvatskih slikara, Kraljevića na primer, kao i gomile drugih sa Šejkom na čelu, moja kultura je bila jugoslovenska. Kad se to desilo, govorio sam da to dolazi iz nekulture i ludila, naravno uz spoljne razloge. Sad kad smo se ovako ukusili, u meni je veliki žal za tom Jugoslavijom, za tim vremenom. Ovo što smo dobili, pogotovo kako se to zove, jedan je hibrid koji je smešan.

Moram da budem oprezan, jer kad govorim o tome govorim o vremenu kad sam bio mlad, kad je sve bilo haj. Na ostrvu Vrnik, gde smo letovali, bilo je i Šiptara, i Makedonaca, i Hrvata, i Srba i Valjevaca, tu je bio i Beogradski krug, pokojni Zarić, Bata Stojković, Ružica Sokić, Milena Dravić, Živojin Pavlović… to je bila neka Jugoslavija, bilo lepo…

Poznato je i da su vas neki, zbog izjava o Radovanu Karadžiću, stavili u Odbor za njegovu odbranu. Da li je, možda, i to, doprinelo dodatnim nesporazumima oko izložbe u SANU?

To ne verujem. Da upozorim, ja nisam političar, i ono što sam rekao za Karadžića, čak i za Mladića, to stoji, u smislu da sam odgajan na stripovima i romanima avanture, da je moja mladost Robin Hud. Ja sam još, na neki način, infantilan tip, i moje slikarstvo ima sreće da ima te infantilnosti. Svima koji su me kritikovali poručujem – ja nisam političar, ne mislim politički. Druga činjenica, to ću da kažem prvi put, meni su 40 članova porodice Mitrović, sa majčine strane, poklale muslimanske handžar divizije. Ja sam to zaboravio i o tome nikad nisam rekao reč. Kad sam govorio to o Karadžiću, automatski sam bio za hajduke, za odbegle u šumu. Ja ne mogu da budem na strani policije, iako imam prijatelje u policiji, i u Valjevu, i negde, nije bitno. Ja ne mogu da budem na toj strani iz razloga istorije mog života. I jedan detalj – na izložbi u Muzeju primenjenih umetnosti, gde sam izložio sliku Darovi neba, priđe mi izvestan političar, da mu ne govorim ime, i na uvo mi kaže: "Nije trebalo u novinama da kažeš ono za Karadžića." Ja ga pogledam zaprepašćeno, i kažem mu: "To ti tvojim članovima možeš da složiš priču, da im soliš mozak, ja sam za tebe institucija i imam pravo da kažem šta hoću."

Dakle, ja sam slikar, i imam apsolutnu slobodu. Pripadam jednom anarhističkom svetu, nikada nisam bio član nijedne partije, naročito komunističke, niti bilo kakve organizacije. U životu nisam imao gazdu, nisam priznavao autoritete, ni političke ni druge, sad ni slikarske. Ovo je moja prva prava ispovest.

Dođosmo i do ove "naše situacije".

Ja to ne mogu mnogo da komentarišem. Ovi sad koji obavljaju posao ne znaju da ga rade, nisu sposobni. Hteo bih da akcentiram, po meni, jednu od najvećih tragedija ove vlasti – to je što je ispod "Albanije" ukinuta Jugoslovenska knjiga, ukinuta knjižara, sad su stigli mirisi. Ima li šta morbidnije, ova vlast je dopustila da knjižara, koja je bila prozor u svet za generacije, postane parfimerija.

Recite nešto i o Modernoj galeriji Valjevo, u kojoj je vaš rani period, čiju ste koncepciju izlaganja fantastičnog u slikarstvu vi osmislili. Šta se dešava u tom vašem "skloništu"?

Ako bih da budem neskroman, iskoristio sam autoritet da tu dirigujem kao šef orkestra. To je poslednji bastion slike, planiramo da pravimo izložbu jedne slike, iduće godine napravićemo izložbu tri slike, Leonida Šejke, kao jednu. Napravićemo i izložbu u spomen odsečenim glavama. Povodom dva veka Ustanka, Valjevci će dati prilog tome, preko 14 slikara. Naravno, bez direktnog slikanja Ilije Birčanina i Alekse Nenadovića, kojima su Turci odsekli glave, nego će to biti omaž odsečenim glavama, prolivenoj krvi. Angažovali smo najbolje slikare.

Inače, sama galerija ne prima dotacije, ali nije moja lična prćija niti prćija Dušana Mihajlovića, to je galerija grada, ljudi koji trenutno vode grad, to je sada njihovo lice.

I za kraj?

Ima novina kojima rado dajem intervju, ima i onih kad mi je muka od toga. Znam da su "Vreme" i "NIN", kao ozbiljni listovi, u teškoj situaciji. Ja volim štampu, i da je listam, i mogu da kažem da je strašno koliko smo kulturno popustili. I krize u ozbiljnim listovima dolaze zato što je nivo popustio. Ako jedne novine pokušavaju da oplemene ljude, da im daju nešto novo, budu prinuđene da ugađaju masi s kojekakvim budalaštinama. To je strašno, to je nesreća. Ne znam kako ćete isplivati, kako ćete se iskobeljati, ali raduje me da mogu da kažem koju reč za vas, da na taj način doprinesem da bar dobijete kog novog čitaoca.