Ivan Medenica je otišao iz festivala BITEF. Kako se to dogodilo i zašto, objasnio nam je u svojim istupima. Mnogi su ga odlučno i svesrdno podržali, a digla se i medijska prašina, Gradski sekretarijat je reagovao i postavio reditelja i profesora Akademije umetnosti u Novom Sadu Nikitu Milivojevića za novog umetničkog direktora i selektora festivala. I laiku je jasno da je veoma loše menjati upravu u hodu, usred sezone. Direktor Bitefa Miloš Latinović i njegov tim moraće da saniraju štetu i da izguraju naredni festival kako najbolje znaju i umeju – u svakom slučaju tiho, efikasno i bez roptanja. Do septembra mnogi će zaboraviti šta je bilo u februaru. Bilo bi zdravo da svako podnese konsekvence za svoje (ne)činjenje, a što se skandala tiče, u redu je zaboraviti ih – prava kultura ne živi od skandala. Oni je samo prljaju i odvlače pažnju sa bitnog, a bitno je ono što ostaje kao pozitivan uticaj Bitefa. To ne bi smelo da se zaboravi i o tome će biti reči u ovom tekstu.

Šta se događalo pre nego što je Ivan Medenica postao umetnički direktor i selektor Bitefa?

Ivan Medenica nije slučajno došao u Bitef. Pre toga je bio uspešni umetnički direktor festivala Sterijino pozorje – slobodno se može reći da je nakon Georgija Para i Vladimira Stamenkovića Ivan Medenica bio treći umetnički direktor i selektor koji je ostavio najdublji trag u našem pozorištu preko svojih selekcija i načina na koji je koordinirao dešavanja na festivalu. Za to vreme u Bitefu su bili Jovan Ćirilov i Anja Suša. Sterijino pozorje preko Krugova i festival Bitef preko glavne selekcije uradili su nešto što je jako važno – uspostavili su i održavali kontinuitet saradnje pozorišnih kuća na razbijenom ex-yu kulturnom prostoru. Da nije bilo Bitefa i Sterijinog pozorja, Oliver Frljić nikada ne bi mogao da ostavi tako dubok trag u našem pozorištu. Godine 2014. Jovan Ćirilov je preminuo. Ubrzo zatim u javnosti su se sve češće iznosile primedbe da se Bitef suviše regionalizovao. Na to je Anja Suša odgovorila da je festival neadekvatno finansiran. Tako je ušla u sukob sa onima na vlasti i ubrzo zatim najavljena je njena smena. Međutim, vlast je tada bila nova, otpori još uvek jaki i glasni te je smena izvršena “mekano” i sasvim kulturno – Ivan Medenica je bio umetnički direktor, a Anja Suša selektor festivala i njih dvoje su zajedno brinuli o Bitefu.

Ivan Medenica je u Bitef došao u zgodan čas – njegov prvi Bitef je bio jubilarno 50. izdanje festivala. Vlast voli da slavi jubileje – to marketinški dobro zvuči i odaje utisak stabilnosti i kontinuiteta u društvu u kome svaka vlast smatra da sve počinje od nje. Tih se godina baš insistiralo na obeležavanju godišnjica i moramo da kažemo da smo se iskreno pobojali kako će Bitef dobiti samo kratkotrajnu, prigodnu pažnju nakon čega će situacija biti i gora nego pre (vidi tekst “Šta će nama jubilej Bitefa?”). Pedeseti Bitef je otvoren predstavom 6 & 7 koreografa Tao Je, plesnog pozorišta TAO iz Pekinga (Kina). Bilo je to tačno ono što je ovdašnja javnost želela i kako je zamišljala da Bitef treba da izgleda – moćna, odlično uvežbana plesačka družina, uzbudljiva koreografija, internacionalno gostovanje zvučnog imena i efektna (ali ne previše duga!) predstava. Svi su bili zadovoljni i govorili da je Bitef vraćen tamo gde pripada. U suštini, reč je bilo o tome da je Ivan Medenica, kao iskusan umetnički director, znao da festival mora da ima “udarnu” predstavu i da će, ako ispuni tu želju festivalskoj publici, moći da uradi ono što želi, a on je želeo da svaka njegova selekcija ima jasan koncept.

Šta znači festival sa konceptom?

To znači da predstave imaju u sebi neku vrstu tematskog i/ili stilskog jedinstva koje se širi kroz prateće programe festivala. Na taj način se kroz festival javnosti nameće važna tema (ili problem) i festival otvara sebi mogućnost da ima širi uticaj na društvo. E, sad, naša pozorišna javnost u suštini ne voli koncepte. Ona bi najviše volela šareni pijac po principu od-svačeg-po-malo-za-svakog-po-nešto. Idealno bi bilo da izbor bude takav da “rezonira” sa našom tekućom produkcijom: što bi se reklo – da nama dođe svet i da se mi osećamo delom sveta. Ivan Medenica je od početka jasno stavio do znanja da ga to ne zanima. Posle predstave pozorišta TAO, do kraja festivala smo gledali predstave levičarske i antikolonijalne provenijencije. Naša generalno konzervativna javnost je sa gunđanjem “trpela” ostatak selekcije. Osobito ih je nervirala predstava Ambasador: Nemačko–afrički komad sa pevanjem. Šta će nam crnci i kakve to ima veze sa pravim pozorištem?

Pitanje da li je to što gledamo na Bitefu pozorište pratiće Ivana Medenicu do kraja njegovog mandata. Sa ove istorijske distance čini mi se da je Medenica upravo to i hteo – da pomeri granice našeg razumevanja pozorišta. U vreme intermedijalnih i transkulturalnih razmena i mešanja, granice svih umetnosti se šire i nastaju nove forme. Ko to ne razume ne preostaje mu ništa drugo nego da bude frustriran i da žali za “dobrim, starim” Bitefom. Naravno da je žal za “starim” festivalom novih tendencija besmislica po sebi. Jer, ako Bitef treba da predstavlja nešto novo, onda ne može da nam se prikazuje nešto poznato, zar ne? Da li možete da zamislite koliko su “bitefovski golaći” pre pola veka nervirali sve one za koje je Milivoje Živanović bio vrhunac pozorišne umetnosti?

Još jednu veoma važnu stvar treba dodatno istaći kada je u pitanju pristup festivalu: glavni fenomeni kojima se bavio festival propitivani su i u pratećim programima. Na Bitef polifoniji smo imali prilike da vidimo implementaciju bitefovskih iskustava na našoj off-sceni. Na razgovorima u filozofskom teatru vođene su ozbiljne diskusije o problemima savremenog društva. Nove pozorišne ideje kao što je, na primer, imerzivno pozorište, pored predstava u glavnom programu bile su propraćene naučnim skupovima, diskusijama… Bitef je na taj način bio otvoren za svakog građanina i građanku: od učenika osnovne škole do penzionera. Bukvalno svako ko je hteo mogao je da dođe i uzme učešće u programima Bitefa. Znamo da su umetnički direktor i njegov PR dobro radili svoj posao, ali nismo sasvim sigurni da li su baš svi razumeli kakva im se mogućnost ukazala. To će vreme pokazati.

51. BITEF – OLIMP

51. Bitef je počeo predstavom Olimp: u slavu kulta tragedije – predstava od 24 sata Jana Fabra. U ovoj predstavi se prepliću svi mitovi ispričani u tragedijama Eshila, Sofokla i Euripida. To je zaista bila spektakularna predstava, koja je do krajnjih granica ispitivala i snagu izvođača i snagu publike. Međutim, ono zbog čega je ova predstava posebno važna za nas i Bitef jeste da se tokom 24 sata u Velikoj sali Sava Centra iskristalisala jedna nova i jaka pozorišna zajednica. Naime, jedan od problema našeg savremenog pozorišta je što je izgubilo snagu zajedništva. Publika dođe 10-15 minuta pred predstavu, ostavi kaput, sedne na mesto, odgleda predstavu i odmah ide dalje – predstava vrlo brzo “iščili” u moru drugih događaja. Gledajući Olimp, publika je morala da zastane i da bude deo pozorišta. Sam umetnički direktor i uprava festivala su veoma dobro znali šta rade. Znali su na kakve nas izazove stavljaju i smestili su ceo spektakl u Sava centar gde ste mogli da gledate predstavu na razne načine, da se odmorite, okrepite, razgovarate o predstavi, delite utiske… Čvrsto verujemo da se u ta 24 sata “rodila” jedna nova pozorišna zajednica. Ta nova zajednica je nakon predstave danima, pa i mesecima razmenjivala iskustva i emocije – možda smo imali malo toga zajedničkog, ali ako smo zajedno bili na Olimpu, to je bilo dovoljno. Stvaranje zajednice čini pozorište zaista važnim. Važno je naglasiti da je predstavu Olimp direktno prenosio Kulturno-umetnički program RTS-a, tako da je cela Srbija imala priliku da vidi ovu predstavu. Šteta je samo što su pod senkom Olimpa ostale sve ostale predstave u toj selekciji. Veliko je pitanje da li ćemo i kada ponovo moći da vidimo predstavu kao što je (Sa)slušanje Amira Reze Kuhestanija iz Irana.

52. BITEF – SVET BEZ LJUDI

Treća festivalska godina je izazvala najveću buru i negodovanje. Hajde što je slogan bio “Svet bez ljudi” a na plakatu je bila gorila, ali što nije bilo glumaca, e, to se smatralo neoprostivim! Govorilo se da je ta selekcija Bitefa više pripada Bemusu ili Oktobarskom salonu. Nama je taj “slučaj” ličio na onu situaciju kada je Vladimir Stamenković na Jugoslovenske pozorišne igre doveo tri postavke istog komada Dušana Jovanovića Oslobođenje Skoplja. Njega su tada optužili da ruši Pozorje svojom autorskom selekcijom. Istina je da istorija Sterijinog pozorja računa do tada i od tada. E, pa jedan takav zemljotres bila je selekcija 52. Bitefa. Sada kada se setimo Večne Rusije, prosto nam je neverovatno šta smo mi tada videli i kako nismo mogli da pojmimo koliko nas se sve to tiče. Kritičarka Marina Davidova i umetnica Vere Martinov su u formi izložbe-instalacije sažeto predstavile istoriju Rusije. Savremenu Rusiju su videle kao deo velikog lanca koji se sastoji od dve osnovne težnje: ka carskom imperijalizmu ili ka estetskoj i političkoj slobodi. Tako doba carske Rusije, Staljinov režim i Putinova Rusija čine jednu tendenciju, a nekoliko revolucionarnih pokušaja tokom XVIII i XIX veka, revolucija iz 1905. i februarska revolucija iz 1917. deo su priče o borbi za političku i estetsku slobodu. Čitav rad se sastoji od lavirinta soba. Posmatrač ide od jedne do druge sobe u kojoj se prikazuju različiti društveno-estetski preokreti, ali uvek završi u jednoj istoj sobi “Večna Rusija” u kojoj se menjaju scenografski elementi, ali suština ostaje ista. To osećanje da tumaramo kroz lavirint društvenog-političkih zbivanja koja se uvek završe u večnom “istom” nama je blizak. Ovaj umetnički interdisciplinari projekat pokazuje jednu suštinsku karakteristiku umetničkog dela – ono je uspešno zato što potvrđuje i razvija sliku sveta recipijenta.

Najemotivniji momenat na 52. Bitefu doživeli smo u postavci Zaostavština, komadi bez ljudi Štefana Kegija i Dominik Iber (Rimini protokol). Reč je o umetničkom radu baziranom na idejama “kulture sećanja”. Sastoji se od više sobica koje su realistički prikaz prostora osoba na samrti. Sedite u sobici i čujete glas koji vam pripoveda o svom životu i sopstvenom razumevanju smrti. Za to vreme možete da dodirujete njene, navodno, lične predmete na koje vam glas ukazuje tokom priče (jedete ratluk, pijete vodu, razgledate fotografije ili kolekcije sitnih predmeta…). Svaka priča traje nekoliko minuta, a onda izlazite u potragu za novom pričom. Najuzbudljiviji momenat je susret sa pričom žene na samrti koja je čitav život htela da nastupi na pozornici. Soba predstavlja minijaturnu realističku kopiju pozorišta sa sve scenom-kutijom i zavesom. Vi sednete u publiku i zavesa se diže. Na pozornici je reflektorom osvetljen jedan beli džemper – odevni predmet nesuđene glumice i pevačice. Glas priča priču o životu vlasnice džempera, a onda se čuje muzika. Reflektor prati po pozornici imaginarnu glumicu i pevačicu. Svetlo i zvuk vam daju dirljiv osećaj njene prisutnosti i intenziviraju osećaj ljudske bliskosti i topline. Na tom mestu bilo nam je kristalno jasno da to jeste pozorište i to jedno od najlepših i najznačajnijih pozorišnih iskustava – iskustvo koje pomera granice. Zaostavština je potvrdila tezu koju savremeni pozorišni teoretičari odavno zastupaju – pozorište se dešava u oku posmatrača.

53. BITEF – IMERZIVNO POZORIŠTE

Moram da priznam da je 53. Bitef, koji je bio sav u znaku imerzivnog pozorišta, i nas doveo do granice. Prihvatili smo da robot može biti izvođač, pa i da izvođač može biti samo glas koji čujemo preko razglasa, ali da ćemo mi gledaoci biti i izvođači, e, tu smo stigli do naših “crvenih linija”. Jednostavno, teško nam je bilo da prihvatimo ideju imerzivnog pozorišta. Mada, moramo da priznamo da nas je Beograd na daljinski (koncept Štefana Kegija, u režiji Antona Roze) Rimini protokola naveo da Beograd vidimo iz sasvim drugačije perspektive. Projekat je počeo kao prolog festivala i nastavio da se odigrava sve do kraja Bitefa. Insistiramo na reči “odigrava” a ne “prikazuje” jer je cilj imerzivnog pozorišta da publika od gledaoca i konzumenta postane aktivni učesnik u događanju. U imerzivnom pozorištu govorimo o događanju jer pozorišta u smislu dramskog pozorišta u pozorišnoj sali i nema, a nema ni pozorišne sale, već je uglavnom reč o sajt-specifik (site–specific) projektima. U projektu Beograd na daljinski publika/izvođači je povedena u šetnju gradom – od Novog groblja do terase na krovu Doma sindikata. Vodio nas je sintetički glas preko slušalica, nalik na onaj iz programa za navigaciju. Dok smo hodali poznatim ulicama i sagledavali naš grad iz novog ugla, automat nam je u slušalice šaputao pitanja i opservacije autora u vezi sa: našim odnosom prema smrti; učestvovanju; nama kao usamljenim individuama; nama kao delu grupe; nama kao delu pozorišta; suštinom pozorišta; odnosom tehnologije i pojedinca; našom zavisnosti i strahom od tehnologije; (ne)spremnosti da osetimo trenutak u kome smo. “Problem” (pod navodnicima jer je reč o nameri, a ne o omaški) ovog pristupa je u tome što sve zavisi od toga koliko ste spremni da se upustite i prepustite i da sebi sami stvorite ugođaj. Ako niste, onda možete biti razočarani pa čak i frustrirani (automat tu i tamo govori da ste deo njegovog stada!). Jednostavno, došli ste u pozorište, a pozorišta nema to jest ima, ali samo ako ste spremni da sebe tretirate kao aktera pozorišnog čina. Ta ideja imerzivnog pozorišta je nas, tzv. analognu generaciju, tako “zdrmala” da je u drugi plan bačena čak i predstava Tomasa Ostermajera. Možda je zaista problem u nama, jer vidimo kako studenti koji su rasli uz digitalne gadžete sa oduševljenjem prihvataju ideju imerzivnog pozorišta. Pišu seminarske, predlažu umetničke projekte, doktorate… A mi? Mi učimo i dalje i povremeno značajno kažemo: “Mi smo na Bitefu godine te i te…”

GODINA 2020. – BITEF PROLOG

Uh! Godina 2020. bila je godina kovida. Svet se okrenuo naglavačke. Ono što je pre dve godine bilo “Ne! Nikako!” sad je postalo: “Da! Obavezno!” Pozorište za koje smo vikali da nije pozorište postalo je jedino moguće pozorište. Te godine na festivalu Sterijino pozorje nagradu za najbolji tekst dobio je Dimitrije Kokanov za Kretanje (produkciji Bitef teatra). To je bila predstava koja je nastala potpuno na tragu svega onoga što smo gledali na prethodnih nekoliko Bitefa – toliko o tome da li Bitef utiče ili ne utiče na naše pozorište.

Što se same selekcije tiče, jedva da smo išta mogli i da vidimo. Dolina jeze je projekat čiji je koncept, tekst i režiju osmislio Štefan Kegi (Rimini protokol) na osnovu istinite životne priče pisca Tomasa Melea. Štefan Kegi je uz Meleov pristanak i saradnju osmislio eksperiment – napravljen je humanoidni robot koji liči na Melea i snimljen je Meleov glas. U Dolini jeze paralelno pratimo robota koji, oponašajući piščeve pokrete, govori o Meleovom radu i samog Melea koji prati nastanak robota. Mele sa videa ulazi u svojevrsnu interakciju sa robotom Meleom. Njih dvojica, virtuelni Mele i robot-Mele, postavljaju niz veoma intrigantnih i provokativnih pitanja: Kakav je odnos čoveka i mašine? Da li možemo da saosećamo sa robotom? Da li robot može da ima emocije ili može samo da ponavlja mimiku i gestove koje mi “čitamo” kao emocije? Da li čovek koji umesto prirodnih čula ima kompjuterski generisana čula ili veštačke udove može biti superioran u odnosu na “običnog” čoveka? Da li će robot ikada moći sasvim da zameni čoveka? Ne pamtimo da je te godine bilo ko rekao bilo šta protiv robota-izvođača. To je tada bilo nešto kao novi realizam nove normalnosti.

BITEF 2021.

Senka kovida protegla se i na narednu godinu. Na festival nije došla Ostermajerova predstava Neprijatelj naroda koju smo svi tako želeli da vidimo. Nekako potpuno u duhu toga doba bio je Višnjik u višnjiku. Bobo Jelčić tumači Čehovljev komad iz perspektive savremenog trenutka koji je duboko obeležen insistiranjem na virtuelnoj umesto neposrednoj komunikaciji. “Predstava” je nastala u vreme lockdown–a kao svojevrsna “borba” umetnika da pozorište ostane živo uprkos (za)datoj situaciji. Neočekivana uslovnost je da se junaci Višnjika mogu sastati samo preko Zum aplikacije. Predstava poštuje logiku Zuma da meeting traje oko 45 minuta. Glumci se zaista uključuju u Zum iz različitih prostora, a publika zajednički gleda prenos uživo u Bitef teatru. Zbog vremenskog ograničenja koju nameće Zum, čitava radnja je fokusirana oko licitacije višnjika, dok su u tekst predstave integrisane sve važne rečenice i situacije iz različitih delova komada (misteriozni šum, govor ormanu, ljubavni (ne)sporazumi…). Iako je čitav projekat na tromeđi između novih medija, bioskopa i pozorišta, on ima jednu veliku vrednost koja je tipična za dobar dramski teatar, a to je da likove iz klasične dramske literature doživljavamo sasvim kao savremenike i u njihovim problemima prepoznajemo sopstvene. Bilo nam je jako uzbudljivo da u savremenom mediju vidimo kako jedno klasično dramsko delo govori o jednom izuzetno savremenom problemu – kako gomilu likova koji svoju nemoć kriju iza intelektualnih naklapanja i emocionalnih komplikacija sa lakoćom savlada pragmatični čovek koji je svaku vrednost u stanju da pretvori u novac.

BITEF 2022.

Kovid pandemija još se nije završila, a večna Rusija koju smo pre koju godinu smatrali zanimljivom instalacijom pokrenula je tragični spektakl sa nesagledivim posledicama i krajnje neizvesnim krajem. Ivan Medenica je pozvao Davidovu da otvori Bitef.

Na prethodnom Bitefu najviše pažnje privukla je predstava Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima koreografa Jana Martensa u izvođenju Ansambla Grip i dens on (Jan Martens /GRIP and Dance On Ensemble) iz Antverpena (Belgija). Koreografija Jana Martensa je takva da tela plesača veoma plastično dočaravaju muziku. Na momente se stiče utisak da oni ne igraju uz muziku, već da muzika izvire iz tela igrača. Dok smo gledali predstavu, imali smo osećaj da svaki od izvođača predstavlja jednu muzičku deonicu, s tim što se plesači kreću tako da su nam u prvom planu uvek oni koji igraju uz dominantnu deonicu. I kao što se dobar orkestar sastoji od veoma različitih instrumenata (gudačkih, duvačkih, udaraljki…), tako su i plesači veoma različiti kako po pitanju izgleda (neki su stari, a neki mladi, jedni su niski, drugi visoki…) tako i po pitanju pokreta, ali svi zajedno čine jednu harmoničnu celinu.

Na nas je najjači utisak ostavila predstava Ljubav (tekst i režija Aleksander Zeldin, Zeldin kompani, London, Velika Britanija u koprodukciji sa Odeon teatrom iz Pariza, Francuska). Ova predstava nam je na istovremeno jednostavan i potresan način pokazala da ljudi padaju pod žrvnjem kapitalizma i tamo na Zapadu kao i ovde kod nas – svi smo mi jedan svet i svi patimo od iste boljke. Važan nam je bio i performans-predavanje-predstavu Svet bez žena Maje Pelević i Olge Dimitrijević zato što je istovremeno ukazao na zablude o našoj slobodi i ohrabrio nas da se okupimo i ojačamo za borbu protiv (ne)slobode.

I sada kad smo došli do naših umetnica i umetnika, da ukažemo na još jednu važnu činjenicu:

DOMAĆE PREDSTAVE NA BITEFU

Umetnički direktor i selektor Ivan Medenica je tokom celog svog mandata bio optuživan da to što radi nema veze sa našim pozorištem i da Bitef ne radi ništa važno za naše umetnike. Za kraj ćemo samo pobrojati neke od predstava koje su ovih godina bile izvedene u zvaničnoj selekciji festivala: Rodoljupci u režiji Andraša Urbana u produkciji Narodnog pozorišta, Molijerov Tartif u režiji Igora Vuka Torbice i produkciji SNP i NP Sombor, Zašto je poludeo gospodin R? Rajnera Vernera Fasbindera u režiji Bobe Jelčića i Kaspar Petera Handkea u režiji Miloša Lolića, obe u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Milan Ramšak Marković / Inspirisano dramom Hajnera Milera Cement Beograd u režiji Sebastijana Horvata i Living room Ersana Montaga, obe u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. Namerno ne spominjemo manje produkcije i koprodukcije, već samo najveća pozorišta i njihove najpoznatije produkcije. Toliko o Bitefu i domaćem pozorištu.

I šta će sada biti sa Bitefom?

Ne znamo, ali znamo da će biti drugačije. Ali kako god da bude, ne smemo zaboraviti kako je bilo. Zato i pišemo ovaj tekst.