Kada su ovih dana na EXIT-u militantni retorički chic–antiglobalisti iz bendova Charged i Fun–da–mental počeli da tokom svojih nastupa drže stereotipne pridike (ništa manje ritualne i predvidive od idiotskog zazivanja Haile Selasija na bezbrojnim smarajuće "progresivnim" rege drndanjima koja "ideološki" sve više nalikuju Moralno-političkoj nastavi po zabačenim garnizonima JNA u sezonama oko 1975) kako je "SAD svetski terorista No. 1", a "kapitalizam najveći neprijatelj čovečanstva", znatan je deo mlade Srpčadi okupljene na Petrovaradinu – kako zblanuto piše očevidac Vukša Veličković – oduševljeno uzvratio "gustom šumom ruku sa uzdignuta tri prsta"… Neke od tih blago transiranih devojaka i momaka ste, uostalom, lako mogli zamisliti kako, koju nedelju pre, zaneseno troprstaju u vazduh dok kliču upokojenom privatnom preduzetniku Željku Ražnatoviću, raspilavljeni troprstim rodoljubnim otpozdravom njegovog trogodišnjeg sina… Zapravo, niste ih imali rašta zamišljati: vaistinu su bili tamo. Takvima je svaki ritmični, repetitivni, "necerebralni" drndiguz podjednako dobar – samo nek’ je veselo! Ako samo malko nategnemo stvari, gotovo da bismo mogli reći da je i mali Veljko Ražnatović sa stejdža beogradske Marakane uputio svoj antiimperijalistički rege-otpozdrav svoj potlačenoj (nesvrstanoj?) braći i sestrama… Jah, Brother! Fight Against Babylon! Rezist Da Oprešon! Šut Da Šerif – Dont Šut Da Depjuti! A onaj je opisani prizor pod Tvrđavom zapravo bio krasan simptom jedne Velike Zbunjenosti: na standardizovanu "antiimperijalističku" i "antiglobalističku" palamudu (kao sastavni deo showa u žanru) karakteristično "levog" predznaka, sa sve njemu pripadajućom ideologizacijom/idealizacijom po-defaultu-eksploatisanog Trećeg Sveta, adolescentna Srpčad odgovara onim jedinim što o tome zna, ma koliko to bilo neartikulisano i zapravo radikalno neprilično: "desnim", nacionalističkim troprstim otpozdravom, kao jedinim transparentnim Gestom Otpora Imperiji (!?) kojeg su se mogli dosetiti…

Avaj, stvari sa "globalizacijom", a bogme i organizovanim otporom dotičnoj – za koji će, by the way, poneki ciničniji ili tek lucidniji autor reći da je sastavni, prateći deo procesa globalizacije, nešto kao ugrađena sistemska devijacija – ne stoje mnogo bolje, tj. jasnije, ni u Spoljnom Svetu, onom koji nije životario deceniju i kusur u "slobističkoj" izolaciji od matične planete. O "globalizaciji" se, čini se, svugde mnogo više priča i piše nego što se o njoj uistinu misli – jerbo je to pojam/proces vrlo pogodan i podatan za slobodno iživljavanje najdivergentnijih ideoloških floskula – a iz takve nezgodne neravnoteže Reči i Misli uvek i nužno proizlaze svakojaki nesporazumi i nevolje… Alesandro Bariko ispisuje esej "Next", podnaslovljen kao "Mala knjiga o globalizaciji i svetu budućnosti", sa svesno izabrane "nedužne" pozicije onog ko "ne zna" – ko odbija da zna – ništa unapred o globalizaciji, pa čak ni to da li ona uopšte postoji, ili, ako je već ima, da li to nešto treba zvati baš tim imenom. Ovakva je početna pozicija i te kako zahvalna za dobrog pisca i veštog esejistu, a Bariko to svakako jeste. Primenivši na globalizaciju staru dosetku: "ne postoji definicija gluposti, ali ima mnoštvo primera", Bariko se upušta u malo "anketno" istraživanje raširenih predstava "običnih" ljudi iz vlastitog okruženja o karakterističnim primerima i pojavnim oblicima globalizacije u svakodnevnom životu, a potom ih empirijski proverava: gde se proizvode delovi i delići za fijat, mogu li se pazariti pelene preko interneta, koliko se koka-kole po glavi stanovnika pije u SAD, a koliko u Indiji (i šta nam sve to uopšte govori), da li je istina da tibetanski monasi surfuju webom (nije!), koliko se knjiga u visokorazvijenoj Italiji kupuje on line (svega 0,5 odsto)… Pošavši namerno "od nule" u svom nekonformističkom i nikoga-ne-štedećem preispitivanju fantazma ili, pak, surove prakse globalizacije, Bariko posve lako izbegava zamke ideologizacija u kakve upadaju – ili ih svesno izabiru – i ideolozi bezobalnog korporativnog liberalkapitalizma kao Konačnog (Postistorijskog?) Odgovora na dosadašnju, "varvarsku" i "nazadnu" istoriju sveta, i nekritički zapenušani "No logo" aktivisti i ostali ne baš preterano promišljeni Popravljači Sveta, koji misle da se složenost, međuzavisnost i kontroverznost bezbrojnih pitanja razvoja (post)industrijskog društva mogu prevazići i "izlečiti" s nekoliko neprevrelih utopijskih fraza "opštehumanističkog" usmerenja (samo kad bi neke Zle Čike to dopustile!), nakon kojih, doduše, svet nije ništa bolji, ali zato njihov Izgovarač izgleda, oh, tako nesebično & plemenito u vlastitim nebeskoplavim očima… Umesto, dakle, rata floskula, Bariko se u nastavku svog eseja bavi nastankom i istorijom samog pojma, nudeći zanimljivu tezu o globalizaciji kao o vešto "instaliranom" samoostvarujućem proročanstvu: svet je danas mnogo manje "globalan" nego što površnim posmatračima izgleda, ali neumoljiva logika kapitala (izviruje li to jedan londonski deutschsprechen bradonja negde iz prikrajka, i smeškaju li mu se to sedi brci?) zahteva rušenje preostalih barijera; ove će, pak, biti mnogo lakše uklonjene ako se raskrsti sa dosadašnjim, (pred)modernim registrom vrednosti, ako se legitimizuje Nova Realnost. Nekada se to proširenje tržišta obavljalo (osvajačkim) ratom; danas su Večiti Mir (barem u Platežno Sposobnim delovima sveta!) i bezobalna samoreprodukcija Potrošačkog Ciklusa jedina garancija da Kapital neće stalno udarati u nekakve zidove… Bariko, dakle, nema iluzija o prirodi onoga što se ne baš adekvatno naziva globalizacija, ali njegov esej sigurno neće biti ni zastava "antiglobalizacijskog pokreta"; ne pristajući na pojednostavljivanja tako tipična za ovaj "spor", pisac trezveno upozorava: "Ohrabrujuća perspektiva frontalnog sukoba, dobrih protiv rđavih, predstavlja teorijsku apstrakciju koja nema veze sa stvarnim svetom i služi jedino da motiviše vojnike staromodne armije". (…) "Predviđamo najgore, ali u pitanju je proročanstvo koje zvuči pomalo automatski, lažno pametno. Na isti način bilo bi logično da neko pre dvesta godina predvidi da ćemo, ako stopa demografskog i ekonomskog rasta ostane ista, kroz dvesta godina biti zatrpani konjskom balegom. Logično, ali kretenski. Neprijatno je reći, ali je rizik da se prave slična predviđanja realan."

S onu stranu iskopanih "ideoloških" rovova, "Next" Alesandra Barika predstavlja izvanredan doprinos jednog beletriste, dakle samoproglašenog "laika", globalnoj debati o globalizaciji – koja će (debata) možda obeležiti sledećih deceniju-dve – ali i ništa manje upečatljivu stilsku vežbu iz savremenog esejizma. Hm, možda da pozovemo Barika na Exit ’03, na razmenu mišljenja s nekim napušenim rastafarijancem? Ko je za – nek digne tri prsta!