Posle dve sezone u kojima ne samo da je napunio 50 godina (od prvog izdanja) i junački preživeo dva ubitačna virusa – kovid i SićVe – Beogradski džez festival (dalje: BJF) dočepao se punoletstva svog drugog boravka međ’ Srbadijom (obnovljen 2005, posle predugog prekida), a možda i novog identiteta. Sklapanje kvalitetnog programa za pet večeri naravno ni ovog puta nije bilo lako, jer smo “ozdravili” taman za ratnu sezonu; iz tiganja u vatru. Najave nekih segmenata i gostiju od kojih na kraju ni pomena – Francuska u fokusu, čuveni (istočno)nemački pijanista Joakim Kin (Joachim Kuhn) – svedoče o neizbežnim rezovima. No, i bez Joakima – čija je najčuvenija saradnja sa Ornetom Koulmenom, jednim od velikana/učesnika prvog Festivala 1971. – duh ovog ledolomca fri-džeza pomaljao se u BJF 2022. više puta.

Kako najavama Festivala dominiraju (što veće) brojke, počnimo mi od najmanjih. U prošlom veku, ‘70-ih kad je BJF počinjao, tadašnji lokalni “znalci” džeza s visine su nas klince kao podučavali “ne ulazim u salu ako ne sviraju Ameri/Crnci” (vidi Bajaginu blagonaklono-podsmešljivu Dobro jutro, džezeri). Krajem oktobra 2022. Afroamerikanci su i ovde retkost u programu, tako se džez razvio pa je gotovo iznenađenje bio pomalo zaboravljeni nadrndani cool mladog a meteorski uspešnog Imanuela Vilkinsa. Taman smo pomislili da je baš nama, za razliku od letošnjih evropskih festivala, rešio da odsvira baladno-lirski program, kad je bez upozorenja zapalio u furiozni, valjda najduži i notama najnatrpaniji alt-saks solo otkad je Srbija ponovo samostalna. Jašta, bilo je tu i ponavljanja/ tapkanja u mestu, klavirista beše na pauzi, ali je ritam-sekcija briljirala; više puta uhvatio sam se da pratim bubnjara Kveku Sumbraja a ne solistu. Posle toga, za bis bi vredelo ili nešto kratko a oštro, ili potpuno opuštajući sporitet, no Vilkins se opredelio za još desetak minuta onoga što mu je dobro funkcionisalo u sredini nastupa. Mali antiklimaks.

BUBNJARI KAO ZVEZDE

Sticajem okolnosti, ovo je verovatno i izdanje BJF sa najmanje pijanista a naročito gitarista, ali ni to nikome nije nedostajalo. Prave zvezde bili su, za promenu, bubnjari: gotovo bez izuzetka izvrsni, nenametljivi, nikako bučni, s tek ponekim solom. Isključivo klavirske tačke pripale su našem Aleksandru Jovanoviću Šljuki i poljskom Dominiku Vaniji. Šljuka je šire poznat iz projekta Serbian Jazz, Bre! i Marčelovog Napetog kvinteta, a poslednjih godina uporedo gaji i solističku karijeru. Album Piano Solo (2021, Lampshade Media) čine njegove kompozicije i rekonstrukcije narodnih, pri čemu ne insistira na izvornom folkloru tj. ne usteže se od kafanskog meraka, pa je i ovog puta u kratkom setu prijatno zaplovila Što se bore misli moje.

Pod pretencioznim naslovom Seifert Night: The Best of Polish Jazz skućio se samo piano-resital rečenog Vanije (Wania), koji je izvodeći kompozicije svojih poznatijih zemljaka Zbignjeva Sajferta i Tomaša Stanka, kao i neke sopstvene/filmske, klasičarsku veštinu demonstrirao na ECM način i omogućio smirenje posle free-vratolomija. Prvo je višegeneracijski anglosaksonski trio Liton-Vandermark-Vuli inventarisao sve zvuke koje truba i saksofon(i) mogu da proizvedu, pa je svirku nosio/povezivao veteran avangarde, britanski bubnjar Pol Liton (1947). Potom, na svojoj turneji obeležavanja četvrt veka rada, najzad i kod nas Sexmob iz Njujorka! Nažalost, nisu došli u nekoj od ranijih faza kad su seksmob(ing)ovali pop/rok hitove, Bondove teme, Felinija/Rotu… ali i ovako je bilo odlično. Oštar i duhovit kvartet jajoglavih, predvođen slajd-trubačem Stivenom Bernstinom, bespoštedno je probadao i parao sopstvene numere, ne gubeći groove, a znatno nežnije tretirali su svoje stalno nadahnuće Elingtona (manje poznata Don’t You Know I Care) i na bis, Heaven Talking Heads.

Umereniji, glavnostrujaški savremeni džez zastupali su vodeći izvođači stilski profilisanih disko-kuća ECM/ACT, no pre njih austrijski HI5 dobro je zagrejao, i to ne kažem “dobro, s obzirom da su Austrijanci”, nego baš. Doduše, prosto geometrijski razvoj njihovih tema predvidivo je vodio tutnjavi. Zatim je “onaj drugi” Avišaj Koen – ne ovde omiljeni kontrabasista, takođe iz Izraela, nego brat vrhunske džez-klarinetiskinje Anat (imaju porodični bend 3 Cohens) – znalački spustio loptu i prefinjeno izveo celu devetodelnu svitu/ ovogodišnji album Naked Truth bez trunke dosade. Završio je upečatljivom govornom poezijom o smrti. A nije u srodstvu s Lenardom, čak ni s pijanistom svog kvarteta, Jonatanom Avišajem. Uzgred, hajka na “novog Majlsa” jednako je jalova pa i besmislena kao i na “novog Hendriksa”, kontraproduktivno opterećivanje ljudi kakav je ovaj Koen, ali i publike. Nema potrebe naduvavati očekivanja i okivati “večite nade”, dovoljno je što su odlični i bez toga.

Na kraju te večeri, švedski kontrabasista/ čelista Lars Danielson sa kvartetom Liberetto (prvi put na BJF 2013) i prošlogodišnjim albumom Cloudland maestralno je objedinio najbolje od prethodna dva nastupa. Umesto početnog Tigrana Hamasjana, za klavirom je Gregori Privat, a bubnjar Magnus Estrem bio je u e.s.t.

BJF u svom novom životu aktivno i smisleno promoviše sveže snage džeza iz Srbije, a pohvalno je i da za otvaranje naručuje poseban domaći program. Sad je to bio rad kvarteta Schime s inovativnim/ mladim gudačkim orkestrom Muzikon. Već iskusni u ovakvim saradnjama, Schime su u aranžman višestruko brojnijih umetničkih parnjaka utisnuli dovoljno živosti džeza da takvi dometi navode na pomisli o mogućoj saradnji BJF i BEMUSa, Tribine kompozitora i sl; šteta da dela poput ovog budu izvedena samo po jednom. Slične su asocijacije i na koncert naših starih poznanika, Orchestre National de Jazz (ONJ): u osnovi francuski, popunjen dovoljno i za big band ali razbarušene strukture, ONJ je došao s programom Rituels, autorskim radom većinom svojih članova. Novitet nam je četvoročlana vokalna sekcija, koja je uz sve ostalo podelila i beat box.

ŠOUKEJS, BRE

Od 2015. BJF ima i Serbian Showcase (bre?), kojim su neko veče dominirali Novosađani. Flautistkinja Milena Jančurić pripada novom naraštaju devojaka u domaćem džezu, instrumentalistkinja koje su stasale i grupišu se kao što smo nekad imali buket džez-pevačica. Uz brata saksofonistu Milana, u njenom kvintetu su i veterani prof. Aleksandar Dujin (klavir) i Petar Radmilović (bubnjevi), a debi-album Shapes And Stories (2021, A.MA Records, Italija) – uključujući Milenine kompozicije inspirisane geometrijskim oblicima – uživo je zvučao još komunikativnije.

Očito, naši mladi džezeri ne odlaze u inostranstvo samo na školovanje nego po svetu sve češće i nastupaju/ snimaju/ objavljuju, pa i grade karijere. Njihovi kvaliteti – dar, ideje, ton, stil, tehnika, uvežbanost, kompozicije – neretko su takvi da im showcase više nije dovoljan. Festival je nekoliko puta domaćem podmlatku učinio medveđu uslugu zakačivši ga na sam kraj, u (pre)kasnim satima; nešto je bolje sad u glavnom programu, makar prve večeri, ali zreli su da ih poseju duž BJF, među inostrane kolege s kojima mogu i da se porede. Jer, da kroz tenor-saksofon (i uglaste deonice basa i bubnjeva) zakratko nije zaječala Imam jednu želju, kako bismo znali da je Power NAP Trio odavde? Najprijatnije iznenađenje BJF 2022, slobodarske instrumentaliste predvodi originalni bas-gitarista Marko Čurčić, i u Novome Sadu aktivni su na sve strane.

Šteta što su se mladi navijači za Serbian Showcase vidno osipali kako bi koji (njihov) izvođač završio, nezainteresovani za ostale učesnike; to nije način stvaranja i širenja nove džez-publike, i vodi npr. simboličnom broju prisutnih dok poslednji, Power NAP Trio briljira.

Posetilaca je inače bilo dovoljno za dobru atmosferu, ali još se nisu vratili u pretpandemijskom broju i ko-zna-kad-će. Cene ulaznica jesu razmerno niske (npr. komplet za glavni program, od 3800 dinara), ali uz nadiruće siromaštvo i opštu depresiju, i BJF bi trebalo da smišlja nove načine distribucije i prodaje. Inače, prve dve večeri u velikoj sali Doma omladine Beograda (DOB, organizator Festivala) prazna sedišta nelagodno su podsećala na prijatelje/ kolege/ sugrađane koji su u međuvremenu napustili ovaj grad/ zemlju/ svet. Oporavljajući se, BJF ovako sveden, valjda će znati da uhvati optimalnu ravnotežu,
a ne da se prekomerno širi kao nekad. Manje nastupa, ne predugačkih, tako da svako ima vremena za zaslužene biseve pa i ovacije, ove godine kanalisani su u glavni prostor DOB-a i uglavnom su se završavali do ponoći, ne iscrpljujući onih par hiljada ljudi koji su stalna koncertna publika džeza u Srbiji. Izuzetak je bilo završno veče, po staroj mustri i odmah sa akumuliranjem zakašnjenja, pa su zvanični kraj BJF 2022. u sali Amerikana činili italijanski kvartet/ autorski projekat Cyclic Signs bubnjara Enrika Morela i portugalski trio trubača Luiša Visentea. Posle dva vesela koncerta/ tri sata glavnog programa, posvećivanje fri-džezu – kvalitetnom, priznajem – posle ponoći približava se mazohizmu.

Da završimo i doslovno višim notama, recimo da je veliko finale BJF 2022. bilo u bivšoj dvorani Doma sindikata, koja sponzore/ nazive menja brže nego što AV dreči “Izbori!” Davno otišavši s rodne Kube, poznati pijanista Omar Sosa od B. C. (eng. Before Covid/Corona) turira program Es:sensual s big bendovima. U zahtevnim aranžmanima brazilskog čeliste Žaka Morelenbauma, Big Bend RTS – valjda jedini deo RTS kojim ne vlada SNS – pružio je jedno od svojih najboljih izvođenja godinama unazad, pa je ponekad blesnula i daleka ali nama uvek draga Kuba (s kojom Srbija ima više sličnosti nego s Rusijom, npr.). Po običaju u belo umotani Sosa, taman je latino-svirač i zabavljač za širu publiku, njegov basista imao je dvovratu gitaru, a ovde naturalizovani perkusionista Lazaro del Toro – sada kao član našeg orkestra – dočekao je da opet svira sa zemljacima. Uživanje u ne sasvim popunjenoj dvorani, i onda Nubaja (Nubia) Garsia (1991, London), omanja crna tenor-saksofonistkinja velikog, sočnog zvuka. Afrokaripskog porekla, izdanak značajnog kolektiva Tomorrow’s Warriors, u brzom usponu s pet godina sopstvene diskografije, uz energični trio prosvirala nam je svoj album Source (2020, Concord Jazz). Mešavina uticaja koju možete da zamislite, s naglaskom na rege-prostornosti klavijatura i soul-podmazivanju, podigla je, naravno, i raspoloženje prisutnih pa je Nubaja u drugom bisu razorila, a odjeci njenog saksa kao da su vodili u novu verziju Us And Them Pink Flojda.