Ko to tamo korača desnom? Leva, leva, leva!

(Vladimir Majakovski, Levi marš)

Sredinom pedesetih godina prošlog veka, na plažama nadomak ubogog gradića Friholda u Nju Džersiju, jedan je dečak u letnjim sutonima često posmatrao mladiće i devojke koji su, prateći se na akustičnim gitarama, izvodili klasičan "turističko-izletnički" repertoar američkih folk pesama. Kao i većina drugih klinaca u sličnoj voajerskoj situaciji, žarko je želeo da što pre i sam pronađe sebi mesto u jednom takvom arhetipski bezazlenom i nepretencioznom ansamblu, te da kopajući gitarom po prošlosti za sebe nasluti i otvori i nekakvu budućnost.

Dečak se zvao Brus Springstin. A svoju želju će uspeti da ostvari ponešto zaobilaznim putem – da bi se domogao prilike da u naizgled sasvim proizvoljno i slučajno okupljenom orkestru (mada za postojanje bilo kog orkestra postoji i neki viši, počesto nevidljiv razlog) opušteno izvede svoj arheološki recital američke tradicionalne muzike, morao je najpre da postane rokenrol superstar.

Upravo zbog svog neporecivog statusa rok-ikone, čoveka koji s punim pravom nosi nadimak Gazda (The Boss), umetnika koji je doslednošću mogao da se podiči i u trenucima kada nije dosezao svoje kreativne vrhunce, Springstin je albumom We Shall Overcome: The Seeger Sessions uspeo da iznenadi svoje poštovaoce. Album predstavlja sasvim lični izbor iz mnoštva pesama koje je tokom više decenija u životu održavao legendarni Pit Siger, uz Vudija Gatrija ključna ličnost američke folk muzike dvadesetog veka. Umesto očekivanog novog albuma reformisanog E-Street Banda Springstin je, dakle, ponudio novo čitanje jednog sasvim subjektivnog izbora iz američke muzičke tradicije – od gospela (O Mary Don’t You Weep), preko balada (Jesse James) i minstrelskih pesama (Old Dan Tucker) do protestnih evergrina kao što su Eyes on the Prize i We Shall Overcome. Sve one kojih se to tiče poprilično je zbunila ne samo činjenica da je ovo prva Sptingstinova kolekcija obrada tuđih pesama već i to što je poznati perfekcionista, koji svako svoje delo osmišljava godinama a snima mesecima, ovaj album snimio za svega tri dana, rukovodeći trinaestočlanim orkestrom kome je pružio gostoprimstvo na svom seoskom imanju.

NEPOPRAVLJIVO RAZORENI ŽIVOTI: Pitanje Springstinovih motiva za jedan ovakav poduhvat, zagonetka je zbog koje mnogima nije jasno kako bi trebalo da dožive i prihvate ovaj po svemu fascinantan album. A stvar je zapravo sasvim jednostavna: reč je samo o još jednom albumu Brusa Springstina, različitom po tome što ovoga puta on nije potpisan kao autor pesama, ali suštinski bliskom njegovom liku i delu kakve poznajemo još od albuma Born to Run iz 1975. godine. Jer, Springstin je zapravo nastavio onom stazom koju je svojim zamalo samoubilačkim kopernikanskim obrtom 1966. godine otvorio Bob Dilan, prelaskom sa akustične na električnu varijantu folka. Tim svetogrđem, koje mu mnogi ni do danas nisu oprostili, Dilan nije ni pomislio da dovede u pitanje svoj status nastavljača tradicije Sigera i Gatrija – on je jednostavno folk-idiom prilagodio novom vremenu, pomogavši mu na taj način ne samo da preživi već i da odjekne mnogo glasnije i da se čuje mnogo dalje.

Taj odjek jasno će nekoliko godina kasnije čuti i Brus Springstin, već tada svestan da status folk pevača kao svojevrsnog narodnog tribuna nije toliko pitanje muzičke forme, koliko pogleda na svet i poruke koju taj pogled sa sobom nosi. U tom smislu, Springstin je zapravo od samih svojih početaka bio i folk pevač, neko ko svojim pesmama želi pre svega da poradi na okrepljenju duhovne snage svojih slušalaca, da im pričama o bolnim događajima i mučnim osećanjima prenese ponekad sumnjivu poruku da život, uprkos svemu, ipak ima smisla. Zbog toga je samo njemu, i nikom drugom, priličilo da snimi album posvećen žrtvama jedanaestog septembra (The Rising, 2002). Odavno dokazana sposobnost da živote i osećanja provincijskih gubitnika pretvara u epske priče omogućila mu je da se i ove velike teme (na kojoj su se mnogi okliznuli, ponekad i sa sasvim časnim namerama) dotakne bez imalo patetike – kao jedan od retkih koji su i u tom pogrebnom horu bili svesni činjenice da dimenzije ljudskih tragedija ne zavise od njihove medijske pokrivenosti, i da se prava drama jedanaestog septembra odvijala izvan nekrofilnog televizijskog spektakla kojim je bila propraćena. Tu svest ugradio je i u strast s kojom je pristupio oblikovanju svoje posvete Pitu Sigeru.

A u odluci da se prihvati tog posla učestvovali su različiti razlozi. Pre svega, dečačke želje ne moraju da izgube smisao ako se ostvare u nekom drugom životnom dobu, naprotiv. Tako je i Springstin svoju folk-inkarnaciju oživeo u trenutku kada je, u šezdeset četvrtoj godini života mogao da je proprati izjavom: "Ja sam star čovek i mogu da radim što god me volja." Ipak, koliko god mnogima na prvi pogled delovalo da je tako, nije to bio samo lični hir. Kao neko ko sebe oduvek doživljava prvenstveno kao muzičara, Gazda je obavio tradicionalni posao pevača iz vremena kada je snimanje zvuka još spadalo u domen naučne fantastike: odsvirao je i otpevao odabrani set pesama da bi im podario novi život i dugovečnost. Najzanimljivija je, ipak – uprkos velelepnom muzičkom doživljaju – idejna motivacija i pozadina Springstinovog dijaloga sa prošlošću. Taj ideološki podtekst njegovih pesama, njegovi sunarodnici su i ranije umeli da čitaju na potpuno pogrešan način. Sasvim očigledan primer te vrste slepila ogleda se u sudbini možda i najvećeg hita u Springstinovoj karijeri, naslovne numere albuma Born in the USA: pesma u kojoj su mnogi prepoznavali patriotsko ushićenje dostojno nove američke himne, zapravo je govorila o vijetnamskom veteranu koji po povratku iz rata shvata da mu je život nepopravljivo razoren, i kome stoga preostaje jedino da gnevno, kroz zube, iskaže svoj ironični ponos zbog činjenice da je, eto, imao sreće da se rodi u Americi. Povrh svega, za priču o albumu We Shall Overcome: the Seeger Sessions svakako nije bez značaja činjenica da je Siger bio komunista, i da je kao takav postao jedna od poznatijih žrtava Makartijevog "lova na veštice" pedesetih godina dvadesetog veka.

GAZDU ZA PREDSEDNIKA: S obzirom na to, dakle, na čitav njegov dosadašnji opus i snažnu političku angažovanost mnogih njegovih pesama, verovatno nije preterano reći da je Springstin svojim posezanjem za zajedničkom tradicijom želeo pre svega da umornoj, prestrašenoj i dezorijentisanoj naciji ponudi moralni oslonac i putokaz. Ako je tako, taj putokaz okrenut je u levu stranu – što dokazuje gotovo svaka od pesama pojedinačno. Pri tom neke od njih zvuče kao nemilosrdno precizni komentari na aktuelnu stvarnost. Tako pesma Mrs. McGrath, irska balada s početka devetnaestog veka, govori o majci čiji se sin vraća iz rata kao invalid, uz zaključak da se svi ratovi hrane krvlju i majčinskim suzama. Svi, pa i rat u Iraku. My Oklahoma Home, opet, ojađeni je monolog čoveka kome je tornado odneo ženu i kuću, a pomoći nema niotkuda, baš kao i za mnoge žrtve nedavne katastrofe koja je tako radikalno izmenila izgled Nju Orleansa. Ima tu, naravno, i univerzalnijih poruka. Tako na kraju poznatog folk-standarda Džon Henri, u trenutku smrti ovog legendarnog crnog udarnika i heroja ropskog rada, njegov tek nešto manje legendarni čekić preuzima njegova žena Poli En, u simboličkom činu potvrde neuništivosti ljudskog rada i ženske životodavne energije. Gospel O Mary Don’t You Weep, u čijem se refrenu radosno ističe kako se "faraonova vojska utopila", oduvek su rado pevali robovi, robijaši, i svi ostali kojima su dodijavale vojske različitih faraona. Da je kojim slučajem socrealistički pesnik, Springstin bi na kraju ove pesme nesumnjivo podsetio slušaoce na to da faraoni postoje i danas. Srećom, on to nije, i valjda upravo zato ključni deo svog nesvakidašnjeg političkog manifesta interpretira na tako neočekivan, a tako delotvoran način. We Shall Overcome jedna je od najpoznatijih protestnih pesama dvadesetog veka. Prisvajali su je, u različitim prilikama, različiti pokreti za slobodu i ljudska prava, zbog čega na radiju i televiziji nikada nije uživala status koji bi odgovarao njenoj popularnosti: emitovana je najčešće u kratkim fragmentima, u izveštajima sa ovih ili onih demonstracija. Tu tako gromoglasnu i odlučnu himnu svih potlačenih, Springstin iščitava ne kao poziv prezrenima na svetu da krenu u konačni obračun s tlačiteljima, već kao unutrašnji monolog nesigurnog i zabrinutog čoveka koji zna da bi nešto trebalo menjati, ali nije siguran ima li u njemu snage za to – ne, dakle, sa klimavim znakom uzvika, već sa sugestivnim znakom pitanja. Tako jedna već pomalo potrošena parola, u svedenom i prigušenom muzičkom izrazu sasvim nenadano dobija novu, ogromnu snagu i uverljivost.

Snaga i uverljivost osnovne su odlike ovog albuma i na čisto muzičkom planu. Uz orkestar koji kao da je pobegao iz vremeplova, uz sasvim prikladan instrumentarijum u kome svojih obnovljenih petnaest minuta slave imaju i bendžo i harmonika, i violine i duvači, u raskošnoj paleti stilova od kantrija, preko diksilenda i gospela, do ritma i bluza, Springstin ume da zazvuči i kao mladi Vudi Gatri i kao ostareli Tom Vejts. I mada će oni koji zajedno s njim na koncertu pevaju Pay Me My Money Down posle svirke otići na pivo, umesto da izađu na ulicu i tamo nastave da urlaju istu parolu, i mada jezoviti, dimom i alkoholom natopljeni kafanski gospel O Mary Don’t You Weep neće pridobiti mnogo novih vernika, teško da će se iko usuditi da pokuša da ospori iskrenost, autentičnost, i moćnu pozitivnu energiju ove na prvi pogled neobične, ali zapravo sasvim springstinovske kolekcije pesama. Premda nije napisao nijednu od njih, svojim kreativnim čitanjem tradicije Brus Springstin ubedljivo potvrđuje status jednog od poslednjih rokenrol propovednika kojima se veruje, i uz to – možda – ističe svoju kandidaturu za predsednika Sjedinjenih Država. Ako ništa drugo, on bar ima jasan politički program.