Dečak (otac je siguran) ne može da zamisli taj svet, tu zbrku svetova. Možda ni oni više ne mogu da zamisle; majka i otac. Ravnicu u praskozorje, prizor mora nakon puta kroz planinski venac; minarete i zvonike u dolini; mostove od kamena, vrtove pomorandži, miris kukuruza u ambaru; ispucale šake koje zavijaju duvan u list duvana; manastir uklesan u liticu, pustinju sa klavirom i zvezdarnicom, na ostrvu po kojem je nazvan asteroid br. 10645; kuće obložene keramičkim pločicama pastelnih boja, sa ulične strane.

Kiša i hartija bila je nešto sasvim drugo u odnosu na Oproštajni dar, Tasićev romaneskni prvenac; Stakleni zid, pak, novi je zaokret u odnosu na oba ova romana. Pretpostavljam da će mnogi pisati rečenice slične prethodnoj, i nije da ne bi takve rečenice mogle da se brane: uistinu, ove su tri knjige međusobno veoma udaljene pre svega po tome što je pisac odabirao svakoj primerenu formu i tonalitet; ili su one birale pisca i knjige, kako to već ide. Međutim, iz malo drugačijeg ugla posmatrano, ima nešto suštinsko što ove romane prirodno spaja: nije li to "trilogija" o sudbonosnosti odlaska, nakon kojeg više ništa neće biti isto, i o neugasivoj čežnji za povratkom, koji će se uvek iznova pokazivati nemogućim, jer bi jedini pravi povratak bio onaj kroz vreme, a ne tek kroz puki prostor? To jest, nije osobiti problem vratiti se na neko mesto, ali – šta je to što ćeš tamo zateći? Šta god bilo, to je nešto drugo od onoga što si ostavio. A, strogo gledano, drugo ti ne treba: to već imaš tamo kuda si otišao.

Otac i Majka, glavni protagonisti priče Staklenog zida – priče koja će biti ispričana onda kada Dečak za to bude spreman – otišli su iz Novog Sada u Toronto u osvit devedesetih, pred samo Veliko Pomračenje; zapravo, on je otišao, a ona ga je pratila – to je sve. Novi Svet njemu je nešto ponudio, on je za time posegnuo, a Majka je, iako uvek težeći mediteranskom Jugu, krenula na sever s verom i nadom da je to "samo privremeno". Pa, možda i jeste; ali, ne privremenije od života. Dečak se rodio u Kanadi, kao dete i novog veka i novog sveta, kao onaj kojem će slike roditeljskog sveta biti neka mutna zaostavština, nešto što "postoji", ali opet, kao da i nije od ovoga sveta, njemu jedino prisnog: sveta koji čvrsto veruje da je zapravo u postistorijskom stanju, toliko čvrsto da je to ponekad čak i blizu istine.

Zašto bi, uostalom, ljudi uopšte bežali u Novi Svet nego da pobegnu od Istorije? Ali, duga je ručerda Istorije: niko ti ne garantuje da te neće, ovako ili onako, sustići i preko okeana. Majčina sestra, poznata i neustrašiva novinarka koja u ratnom Beogradu otvoreno piše o mračnim državnim službama, ratnim zločincima i mafiji – što je, uostalom, u tom trenutku, jedno te isto – smrtno strada pod više nego sumnjivim okolnostima; zvanično: samoubistvo; za mnoge mnogo verovatnije: osveta junaka njenih tekstova. Krvava Istorija i njeni opslužitelji uništavaju sve što im stane na put, a amplituda njihovih nedela širi se na sve njima pogođene; na toj se tački počinje raspadati i Očev i Majčin brak. Majka ostaje zatočenica smrti svoje sestre, pokušavajući da je razjasni, postajući tobože sve paranoičnijom, da bi onda njena paranoja sve više počela da liči na golu, strašnu istinu; Otac to "ludilo" ne može da prati, utoliko pre što intimno zna koliko je ono zapravo normalno, to jest, koliko je upravo stvarnost njegovo nepresušno pogonsko gorivo.

Vladimir Tasić ne krije – ni u romanu ni izvan njega – da je tragična i nerasvetljena smrt Dade Vujasinović svojevrsna "stvarnosna podloga" ovog romana. To je vrlo sklizak teren: odatle se lako zabrazdi u feljtonizam ove ili one vrste. Tasić se toga dobro čuva, gotovo bez greške: jedan od najtraumatičnijih pokazatelja prave prirode srpskog društva devedesetih u Staklenom zidu je tretiran gotovo "dokumentaristički" otvoreno, bez u ovom kontekstu deplasiranih "stilizacijskih" kerefeka, a opet, taj sloj romana ni na koji način ne oštećuje njegov literarni dignitet (što se inače može dogoditi nepodnošljivo lako). Tako Stakleni zid raste i razvija se kao priča o užasu raspadanja nekih posve intimnih svetova, a sve na fonu huka kanibalski proždrljive Istorije dela sveta koji nas neće napustiti ni ako mi njega napustimo – ne znajući ni sami činimo li dobro – a sve u varljivoj nadi Drugog Početka.

Stakleni zid posledica je jednog dubinskog, bolnog uvida i razumevanja, minuciozno, neretko virtuozno, lirsko ali i ironijsko, inteligentno i duhovito skroziranje života i konteksta života njegovih junaka: od kojekakvih tajnih službi, preko nezamislive duhovne (posledično i moralne) bede jednog dela "srpske dijaspore" (ko to nije video, čuo i osetio, teško da može da zamisli dokle se to spušta!), pa do porazne duhovne pometnje u staroj otadžbini pred početak Velikog Raspada. A sama anatomija jedne ljubavi posebna je poslastica ovog romana: nešto tako zabrinjavajuće dobro nije svakodnevna pojava ni u razgranatijim književnostima od one koja se piše na srpskom jeziku. Kome je sve to malo, neka se spokojno vrati Ratu i miru, tamo već sve piše; ostali ne bi trebali da se ogluše o roman koji je potvrdio nešto što su neki od nas i ranije znali: bar trećina najboljih srpskih proznih pisaca današnjice – dakle: Albahari i Tasić – danas, iz nekog razloga, žive baš u Kanadi.