Pozorište
Anatomija balkanske melanholije
U hamburškom Thalia Theateru Tomaž Pandur postavio je Aligijerijevu Božanstvena komedija. "U Danteu je sve. On nam kaže da je i raj i pakao u nama. I veltšmerc: bol, patnja, izgnanstva. Dante je to osetio kada je bio prognan iz Firence. Ako si rođen u Mariboru, onda si rođen na raskrsnici svetova", kaže poznati slovenački reditelj
U jednom od vodećih nemačkih pozorišta Thalia Theateru iz Hamburga nedavno je premijerno izvedena Božanstvena komedija Dantea Aligijerija koju je režirao poznati slovenački reditelj Tomaž Pandur, tačnije delovi – Čistilište i Raj. Pre godinu dana postavljen je prvi deo ovog komada. Za scenu je bila zadužena Marina Čuturilo-Helman, Leo Kulaš i Svetlana Visintin radili su kostime, Goran Bregović muziku; Frici Haberland poverena je uloga Beatriče, Tomasu Šamauzeru Dantea, a Ditmar Kenig igra Vergilija.
Nemačka kritika uz hvalospeve piše: očajničko putovanje kroz tragediju Balkana, smešteno u scenografiju konc-logora poplavljenog vodom. Ogromni metalni zidovi, hladni, sivi, ograničen prostora pakla. Tekstovi Pavića i Borhesa prepleteni s Danteovim. Citati čežnje, straha, traženje ličnog puta. Anđeo Balkana prestravljen događanjima, u bazenu pakla i pod kišom koja rominja. Igra svetlosti i senki i 40.000 litara vode pokazuju put iz Pakla, kroz Čistilište, u Raj.
Čistilište se kod Pandura zove Anatomija melanholije. U prvoj sceni, 12 anđela simbolizuje aktuelne ratove. Ispod njih voda koja će u Raju postati bela.
Bregovićeva limena muzika najavljuje finale, odlazak u Raj. Opulentna scena.
Na kraju Čistilišta anđele osvetljava bela kiša, kreda izbeljuje lice i telo, šalvare postaju beli klobuci u beloj vodi.
Pauza.
Na konferenciji za štampu dan ranije Pandur kaže: "U Danteu je sve. On nam kaže da su i raj i pakao u nama. Sve počinje u nama. I veltšmerc: pojam bola, patnje, izgnanstva. I Dante je osetio izgnanstvo kada je bio prognan iz Firence. Ako si rođen u Mariboru, onda si rođen na raskrsnici svetova. I ako si pametan, onda preplićeš sve te svetove i ne prezireš ih. Teatar reaguje na ono što se danas događa"
Raj je belo, presvetlo belo.
Bela voda. Svetlucava metalna ograda bine, u belom, jarko belom svetlu.
Beatriče, u beloj haljini sedi na sredini dugačkog trpezarijskog stola. Anđeli su postali kelneri. Praznu površinu stola ispunjavaju čašama. Dvanaest čaša: Tajna večera bez aktera. Samo Beatriče citira Pavića, ljubavnu pesmu. Kasnije će Marina Čuturilo reći: "Teško je prevesti Pavićev poetski nadrealizam na racionalni nemački jezik".
Dante vibrira pored stola, on je marioneta koja se u Raju ne snalazi. Njegovo gibanje podseća na odbrojavanje jednog metronoma.
Servis za čaj, povezan tananim nitima, penje se u visine, nedostižan glumcima.
Zamrznuta slika. Pokreti više ne postoje. Dvanaest anđela i usamljena Beatriče.
Bina, to je sada velika bela površina stola s kristalnim čašama. Svetlost se prelama samo na njima.
Kasnije, dvanaest anđela izvodi koncert kristalnih čaša. Rajski ksilofon.
Kraj Raja: Dante, potpuno go, s omčom na gležnju spušta se na sto.
Krvava kiša ga obliva i puni kristalne čaše.
Zavesa.
Marina Čuturilo-Helman
Zanimalo me je da u Danteu pronađem mistične praslike, koje svi nosimo u podsvesti: slike straha, slike ljubavi, slike krivice, kažnjavanja. Inspiraciju sam više tražila u arhitekturi zatvora, hidrocentrala, zato što me je zanimao prostor bezizlaznosti, u kome kuva, u kome nema nade, u kome nema protoka. To je za mene bila i metafora Balkana. Te bezizlazne situacije ne prestaju…
Rušenje, egzil, proterivanje, pa onda pročišćenje. To je najvažniji zadatak pred kojim stoji Balkan, i to kolektivno. Predstoji mu suočavanje sa sopstvenom krivicom i odgovornošću. S odgovornošću za jedno vreme. Pred nama je vreme stida. Jer, stid je gori od krivice. Krivicu priznaš, izviniš se i sve se zaboravi. Sada je u modi izvinjavanje. Svako se svakom izvinjava. Ali, ako čovek oseća stid zbog nečega, onda se on tako lako ne da izbrisati. A ako se čovek pretvori u žrtvu, onda ne može da se suoči sa sopstvenim delovanjem.
