Dugoočekivani film Kristofera Nolana konačno je stigao u bioskope izazvavši ono što su njegovi tvorci i očekivali – senzaciju. Da se radi o čistokrvnom bioskopskom hitu jasno govore podaci sa blagajni: za prvih nekoliko dana prikazivanja Openhajmer je u svetu inkasirao gotovo 175 miliona dolara, što je rezultat vredan svakog divljenja – tim pre što se ne radi o tipičnom letnjem holivudskom blokbasteru u kome sve pršti od akcije, već o ozbiljnom biopiku u čujem je fokusu život Dž. Roberta Openhajmera (1904–1967), naučnika koji je ključno doprineo nastanku atomske bombe. Ni gledaoci u Srbiji nisu ostali ravnodušni. Za samo četiri dana, Openhajmer je zaradio oko 19 miliona dinara i gledalo ga je nešto više od 28.000 gledalaca, što je najuspešniji start jednog Nolanovog filma na našim prostorima.

Dileme nema – Nolan je snimio Openhajmer sa namerom da se nametne na sledećoj dodeli “Oskara”. Takođe nema dileme da će mu to i poći za rukom jer ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. U pitanju je film rađen na važnu i aktuelnu temu, krcat cenjenim glumcima, besprekorno produciran i “upakovan”. Akademija obično favorizuje biografske filmove, što je još jedna krupna prednost kada pričamo o “Oskarima”. Kilijan Marfi briljira u naslovnoj ulozi (niko ne trepće tako lepo kao on), i teško da će se naći neko ko će moći da mu parira na sledećoj dodeli “Oskara”, pa čak i da mu se približi – zlatna statueta za najboljeg glumca praktično kao da je već u njegovim rukama. Pored Marfija, u filmu glume sve sami glumački favoriti: Florens Pju, Emili Blant, Robert Dauni mlađi, Met Dejmon, Džoš Hartnet… Lista zvezda je podugačka, a neka poznata lica su morala da se zadovolje veoma kratkim pojavljivanjima (Kenet Brana, Rami Malek, Geri Oldman, Džek Kvejd, Kejsi Aflek), što ih, doduše, nije sprečilo da i na ograničenom prostoru ostave snažan utisak. Nije se ovde štedelo ni u jednom segmentu, pa je budžet filma dostigao čak 100 miliona dolara – što baš i nije uobičajeno za drame. Nolan se namerio da snimi “dramski blokbaster” i to mu je, očigledno, i pošlo za rukom.

Kockice su se složile kako treba i sada je već jasno da je Openhajmer “omađijao” publiku i kritiku, te da se radi o filmu koji će obeležiti 2023. godinu. U beogradskim sinepleksima ponovo su se pojavili redovi za karte, a projekcije, pa makar bile i u najvećim salama, neretko su rasprodate ili gotovo rasprodate. To je zaista divan prizor, a povratak najšire publike u bioskope nešto je čemu će se radovati svaki filmofil – pa makar ostao ispred vrata kino-dvorane jer nije na vreme uspeo da nabavi ulaznicu. Nije sporno da je uspehu Openhajmera doprinela i duga i iznenađujuće pametno vođena promotivna kampanja koja je, što je novitet i kod nas i u svetskim okvirima, obuhvatila dva filma. Sticaj (slučajnih?) okolnosti doveo je do toga da 21. jula 2023. u distribuciju uđu dva potencijalno velika hita: Nolanov Openhajmer i Barbi u režiji Grete Gervik, filmovi koji se međusobno dijametralno razlikuju. Dok je prvi mračni biopik koji nas upozorava koliko smo blizu Apokalipsi, drugi je šarena fantazija sa plesom i pevanjem, u čijem je središtu čuvena lutka u tumačenju Margo Robi. Magovi marketinga su tu prepoznali potencijal i poentirali: umesto da budu jedno drugom konkurencija, Barbi i Opehajmer su se ispomogli. Iako je Barbi veći hit koji je u prvom vikendu zaradio gotovo dvostruko više od Nolanovog filma, ovde su svi na dobitku – uključujući vlasnike bioskopa, koji prvi put od izbijanja pandemije korone rade punom parom.

Openhajmer je domaćinski urađen film, snimljen na filmskoj traci i prilagođen za IMAX sale (imajte u vidu da u Srbiji postoji samo jedna IMAX sala – i to u Tržnom centru “Galerija”). Za projekat je okupljena ozbiljna ekipa i uloženo je mnogo truda, talenta i novca kako bi se postigao zadati cilj. U pitanju je film “za odrasle” koji se bavi istorijom i ozbiljnim temema, a takve filmove obično ne prati ovolika pomama. Entuzijastični gledaoci i kritičari Nolanovu novu režiju već proglašavaju za remek-delo, pa čak i “film veka”, što je – naravno – preterano i verovatno napisano u žaru sveopšteg oduševljenja koje je Openhajmer izazvao tokom protekle nedelje. I to je u redu. Ali… Kada se uzbuđenje malo stiša, postaće jasno da je Nolan snimio film koji uglavnom igra na sigurno, koji je pregledan i vešto montiran, ali koji gotovo uvek ostaje u domenu očekivanog. Ako Openhajmera uporedimo sa filmom Dž. F. K, koji je Nolanu očigledno poslužio kao uzor i svojevrsna mustra, znatna prednost je na strani starijeg. Oliver Stoun je pre trideset i nešto zaista maestralno sklopio svoje viđenje američkog društva. Nolan je pokušao da uradi isto, s tim što mu je ponestalo veštine i sreće da se približi dometu filma uzora.

Openhajmer je priča o čoveku koji je političarima u ruke predao oružje za masovno uništenje, bombu kakvu svet ranije nije video. Poigravajući se vremenskim tokovima, crno-belom i kolor fotografijom, Nolan polako gradi svoju priču. Trosatno trajanje filma trebalo bi da mu obezbedi dovoljno prostora da kaže i prikaže sve što želi. Ipak, preko dosta toga se samo preleti. Veoma je teško pratiti tako složenu i razgranatu mrežu likova – određena pojednostavljenja bi rasteretila narativ i olakšala gledanje i razumevanje. Ovako Nolan malo štrpne na jednom mestu, pa na drugom, trećem, a onda žuri dalje, dalje, dalje… Srećom po film, montažerka Dženifer Lejm, koja je sa Nolanon već sarađivala i na Tenetu, a proslavila se saradnjama sa Noom Bumbahom (inače jednim od scenarista “konkurentskog” hita Barbi), obavila je zaista maestralan posao i znatno olakšala probijanje kroz ovaj zamršen i brojnim činjenicama zatrpan film.

Glavni problem Openhajmera leži u njegovoj poslednjoj trećini. Nakon eksplozije nuklearnih bombi u Japanu, film se samo nakratko bavi fizičarevom grižom savesti, a onda se usredsređuje na salijerijevski pokušaj da se uništi naučnikov kredibiltet. “Uništitelj svetova” se tada pretvara u progonjenu žrtvu, gotovo pa u mučenika, i dosta toga što smo ranije videli u filmu relativizuje se i/ili prigušuje. Nolan, koji je napisao scenario po biografiji Američki Prometej: Trijumf i tragedija Dž. Roberta Openhajmera Kaja Berda i Martina Džeja Šervina, odlučio je da Džulijusa Roberta Openhajmera prikaže kao heroja – što on svakako nije bio, bez obzira na kasniji pokušaj iskupljenja kroz zalaganje da se prekine dalji razvoj bombi. O razaranju Hirošime i Nagasakija se priča, ali se ona ne prikazuju – niti se eksplicitno prikazuju posledice koje su ostavile atomske bombe – što je svestan izbor kako se Openhajmer ne bi pred očima gledalaca transformisao u antijunaka. Ipak je ovo holivudski film, i bez obzira na određenu dozu polemike, američka zastava u njemu i dalje mora ponosno da se vijori.

Ipak, jedno je nesporno, a to je od svega i najvažnije: upozorenje na samom kraju filma zaista ledi krv u žilama. Gledaoci u mrak bioskopskih sala ulaze dok se senka Trećeg svetskog rata – a možda čak i nečeg goreg od toga – nadvija nad svima nama. Odnosi SAD i Rusije su sve zategnutiji, pa je samim tim sve veći i strah od novog nuklearnog pustošenja koje bi ovoga puta lako moglo da bude i konačno. U tom kontekstu, Openhajmer se pojavio u pravo vreme i zaista je potrebno da ga odgleda što više ljudi. Zahvaljujući Openhajmeru, njegovim saradnicima i naslednicima, sada živimo u svetu koji se može uništiti jednim pritiskom dugmeta. Gorka je to pilula, ali je treba progutati.