Kreativni haos i obilje opusa Danila Miloševa (1963) / Wostoka / Mediokriteta, čoveka koji se pojavljuje pod različitim pseudonimima, mogu ne samo da vas zbune, sablazne i ogorče, nego i potpuno dezorijentišu, zaplaše svojom količinom i, što je pak jedino za žaljenje u "spisku reakcija" na Wostokov stripski opus, možda odvrate od traganja i snalaženja u ovom kreativnom moru. Međutim, ako se ipak upustite u "arheološko ispitivanje" Wostokovog opusa, bilo u strip fanzinu Krpelj, bilo na webu, naići ćete na prave dragocenosti. Štaviše, tvrdim da se pojedini segmenti njegovog stvaralaštva mogu u punijoj meri razumeti tek dovedeni u vezu jedni sa drugim, tek stvarajući celinu autorskog portreta i skupa postupaka zvanog Wostok. U suprotnom, biće gotovo neobjašnjivo otkud jedan te isti autor može stvarati tako različite stripske svetove, od kojih su neki toliko radikalni da prelaze granicu "dobrog" ukusa stripske malograđanštine.

Kritičkih analiza Wostokovog rada ima malo, u obrnutoj proporciji s brojnošću i kvalitetom njegovih dela. To je dobrim delom i cena alternativnih kanala kojima je komunicirao sa publikom. "Suluda aura" nekih Wostokovih dela zamračila je horizont mainstream kritike koja Wostoka nedovoljno poznaje, a misli da zna sve što je potrebno znati o njemu. Valjda se zato niko nije pozabavio revalorizacijom kontroverzne celine zvane Wostok.

HULJENJE I ZABAJKAVANJE: Naravno, sam Wostok nije mnogo od pomoći svojim doslednim alternativnim imidžom kojim izmiče i opire se celini uvida. Ne zbunjuju samo pseudonimi i bezbrojne autorske simbioze na svim nivoima scenarija i crteža, uključujući druge autore, slučajne goste, članove porodice (otac, kći, supruga)… S druge strane, Wostokovo prisustvo na webu je fragmentarno, a ogromno, pa mnogi izgube dah i odustanu da prođu kroz sve to (a morali bi sastavljati stotine i možda hiljade komadića mozaika) i steknu uvid u arhipelag Wostok.

Dve su tematske celine nastale Wostokovom plodnom saradnjom sa scenaristom Borislavom Grabovićem Grabowskim (1970). Jedno je ciklus bajki, a drugi tematski krug obuhvata ono što nazivam pričama o melanholiji. Priče o samoći, odbačenosti i nemogućnosti komunikacije zasluživale bi poseban esej. Na ovom mestu ću se, međutim, baviti samo "ekstremnim polarnostima", tačnije nekim tajnim vezama između "nevinosti" bajke, s jedne strane i "blasfemičnosti" persiflaže, s druge, a po persiflažama je Wostok dobro poznat, i u nekim recepcijskim krugovima ozloglašen. Najmanje nepristupačan ciklus su bajke Propošak i Cveće i on je, za razliku od ostatka Wostokovog opusa, naišao na nepodeljenu pozitivnu kritičku valorizaciju. Album Devedesete (Omnibus, Beograd, 2012) koji je pred nama obuhvata oba tematska područja zajedničkog rada Wostoka i Grabowskog. Pozabavimo se prvo bezazlenošću u ovoj knjizi.

Neverovatan je poetski naboj vidljiv i opipljiv u stripu Popošak i Cveće (naravno, vredno je i povratno razmišljati – koliko poetskog naboja ima u "skandaloznom" delu Wostokovog opusa?). Popošak i Cveće jeste bajka. Kako i pripada podžanru potrage u bajci, pored uobičajenih peripetija, na putu ih vreba arhineprijatelj Grba sa četiri glave, četiri grbe i nijednim mozgom. Svaka od glava zlokobno uzvikuje: "Grbo majstore!". Izbavljenje od nevolja u ovoj bajci se nekad pojavi u obliku ptice vrste Pi-pi-kva-kva-ko-ko-da-ko-ko-da, čije se ime može izgovarati i kao Kva-kva-pi-pi-ko-ko-da-ko-ko-da.

Kakva je referencijalnost u ovom stripu? Pored Malog Nema zaogrnutog u kafkijansko ruho, naići ćemo i na spomenik nekoj devojčici iz Čarobnjaka iz Oza. Naći ćemo poneku parafrazu, kao onu koja koliko se odnosi na Zagorov Darkwood, još je više referenca na parodije koje Wostok učestalo stvara van malog stripskog univerzuma Popošak i Cveće. Pored Mirka i Slavka, Diznijevih junaka i patrijarha Pavla, Zagor je omiljena tema Wostokovih persiflaža. Ko kritičarski veruje da se stripovi o Popošaku i Cveću mogu čitati bez ikakve reference na "sablazan" Wostokovih persiflaža, ko veruje da se time emancipovao od onoga što ga nervira, slep je na jedno oko, odnosno veći je hipokrit od svih junaka koje sa sarkazmom Wostok persiflažno tako dobro opeva u svojim stripovima.

Popošak pije "moloko", referencu na Burgessovu i potom Kubrickovu Paklenu pomorandžu. Ali, iz cevi revolvera, umesto ubojitih hitaca kojima obiluju Wostokove persiflaže, izleteše maline i jagode. Wostokova "demonska" ruka je ovde blaga i (gotovo) bezazlena. Putovanje Popošaka i Cveća prepuno je iznenađenja, prepreka, opasnosti, ali i lepote. Jedan od takvih trenutaka je ulazak u mećavu koja "besni svom snagom tačno 1 minut i 16 sekundi".

Sve to nam Grabovski i Wostok priređuju na način crno-belog čuda grafičke imaginacije bajke. No, ovo, naravno, nije niti može biti klasična bajka bez ostatka. Ako obratimo pažnju na jezik u ovom stripu, primetićemo i bavljenje otkrivalačkom sposobnošću dečije dekonstruktivne moći u odnosu na jezik kakav mislimo da znamo. Vladanje jezikom kod nekoliko domaćih alternativnih strip umetnika je impresivno. Kod Zorana Janjetova u Bernardu Panasoniku, u svim stripovima Aleksandra Zografa i kod Wostoka, bilo da Wostok "huli" (u persiflažama) bilo da nas "zabajkava" (u Popošaku i Cveću). Popošak i Cveće je izraz ljubavi prema detinjem u nama.

METAFIZIKA ZA DECU: Miki i Šilja, inače predmet Wostokovih persiflaža, morali su da se pojave i u nekim od stripova o Popošaku i Cveću. Da li je iko pomislio da je u pitanju istinski omaž kulturi stripa od strane jednog od genija domaćeg alternativnog stripa? Nesporazuma u stvari nema. Sve ovo, i Popošak i Cveće i Zagor, Mirko i Slavko, Diznijevi junaci, Wostokove persiflaže istih – jeste legitimno, punopravno medijsko izražavanje stripom.

Popošak i Cveće jeste metafizički strip za decu, onakav kakvi su McCayjev Mali Nemo u Zemlji snova i Herrimanova Maca Šiza. Ili, onakve kakve su pesme Vaska Pope i njegov čudesni pesnički zbornik Od zlata jabuka.

Urnebesna zaumnost Wostokovog jezika kakvim se inače služi je persiflaža jezika kao takvog. I ovde, u autorskoj simbiozi s Grabowskim, reč je o persiflaži. Ono na šta smo navikli u Wostokovim stripovima kao na persiflažu političkog jezika, u Popošaku i Cveću se otkriva kao poetička persiflaža jezika kao takvog.

U dvokrilcu iz Drugog svetskog rata iz botaničke bašte na Mesecu oni lete do Crnog Sunca. Usput vide iz daljine planetu Zemlju koja ne izgleda veličanstveno nego plavo i hladno. "Potraživši šta ima u frižideru" dvokrilca, nalaze samo video i audio kasete. Među njima nalaze klasike partizanštine Kozaru, Sutjesku i Neretvu, klasike art filma Solaris, Stalker, klasik palp filma Grease i dečji klasik Dumbo.

Progresivno-regresivnim mentalnim razlabavljivanjem naših okoštalih predstava, možemo kao hodočasnici čitalačke zrelosti stići do uvida da je u oba pola Wostokovog opusa reč o poetičkoj ekspresiji izuzetno senzibilnog i talentovanog autora koji ravnopravno stoji s najvišim u rangu domaćih strip stvaralaca – Zoranom Janjetovim i Aleksandrom Zografom. Svet nelogičnosti Wostok u svojim stripovima za odrasle i stripovima za decu uzdiže do pune poetičke zaokruženosti.

Bajke su, pored svega ostalog, poučne. Čemu nas poučava Popošak i Cveće? Pa, recimo tome šta je kultura. Bila ona alternativna ili, pak, stara mnogo hiljada godina, u stanju je da nam osvetli putovanje čak i onda kada nam se učini da je ugašeno i poslednje svetlo. U tom smislu, ne postoji principijelna razlika između "klasike" i "avangarde", između najstarijeg umetničkog kanona i postmodernog poigravanja sa zaobilaženjem tog kanona. I kada ga zaobilazimo, mi obigravamo oko njega upravo njime privučeni kao mušice ka svetlosti noćne rasvete, bivajući njime magično određeni. Ovo je spiritualno putovanje.

Wostok je Frank Zappa našeg stripa. Zašto Zappa? Iz više razloga. Kao i Zappa, Wostok je veliki eksperimentator. Opire se bilo kojoj uobičajenoj kategorizaciji. Čitav Wostokov opus zasniva se na improvizacijama na tri tematska područja, od kojih je dva stvarao zajedno s Grabowskim: na temu dečje poetske metafizike (Popošak i Cveće), na temu melanholije, kao i treći tematski krug – persiflaže stripskih junaka i junaka našeg mentalnog pejsaža ogrezlog u natpolitizaciju u kojoj život i kultura gube na vrednosti a, istovremeno ili baš zbog toga, sve postaje "nedodirljiva svetinja". U stvari, tu se iskazuje banalnost naših strahovanja i ugroženosti od bilo kakvog razlabavljivanja stereotipa, što Wostok bez milosti čini. Opus Wostokov sagrađen je na opozitnim polovima, kao što je Zappin sagrađen između rokenrola, avangarde i klasične muzike. Strast, žestina i neiscrpna energija koje su uneli u svoje delo, nimalo se ne obazirući na apartnost vlastitog dela u očima osrednjaka, bez presedana je u oba medija, muzici i stripu.