Kultura
Intervju: Čedomir Janičić, istoričar umetnosti
foto: brankica ćurćić
Aritmije izvan sistema
“Osamdesete godine u Jugoslaviji su ambivalentne; o njima vlada mišljenje da su bile eskapističke, pa čak i kukavičke, da nisu mogle ili htele dovoljno jasno da vide signale koje je stvarnost slala da stvari idu u pogrešnom smeru”
Povod za razgovor sa istoričarem umetnosti, muzejskim savetnikom Gradskog muzeja u Somboru Čedomirom Janičićem, jeste izložba Pokušaji emancipacije – osamdesete: Zoltan Radić (Radics Zoltán) – Dragan Rakić – Dragan Pantić, fokusirana na radove trojice umetnika koji su se dogodili van institucija, “bez sigurnosne mreže”, kako kaže Janičić. Izložba obuhvata period koji je završen tačno 1988. godine, u trenutku kada se gubila ne samo država u kojoj su radovi nastajali nego je i svet menjao paradigmu.
“VREME”: Pokušaji emancipacije – osamdesete: Zoltan Radić (Radics Zoltán) – Dragan Rakić – Dragan Pantić naziv je izložbe i na svojevrstan način se može posmatrati kao generacijska priča.
ČEDOMIR JANIČIĆ: Njih trojica nisu rođeni iste godine, Radić je počeo da radi mnogo pre druge dvojice, a Pantić nije ni bejbi bumer, on ulazi u generaciju Iks. To jeste generacijski štimung, ali jedne jako široko postavljene generacije. Kad se kaže generacija, ne misli se samo na godinu rođenja nego, pre svega, na vrednosti. Naprosto bi trebalo ispitati šta je zapravo generacija. Da li je to krug ljudi koji se bavio sličnim stvarima i slično razmišljao i, što je najvažnije, imao sličan sistem vrednosti ili su to ljudi koji su se pojavljivali u vremenu svako u svom formatu, pa ako su se u nečem potrefili, u redu… ako ne, nikom ništa.
Sam Zoltan Radić, zahvaljujući svojim muzičkim projektima iz devedesetih, snažno utiče na mlađe umetnike, kao i Dragan Rakić koji, sa svojim VacuumPackom, ali i radom na novosadskoj Akademiji, utiče na generaciju svojih studenata… Opet, zanimljivo je šta je uticalo na njih. I oni su bili pod važnim uticajima i te kako… Kad je u pitanju Radić, to je “socijalna skulptura” Jozefa Bojsa, na primer, zatim umetnost grupe bosch+ bosch, Miroslava Mandića, Katalin Ladik… Na Rakića su uticali umetnici poput DeStila Markovića, Milete Prodanovića, Srđana Apostolovića, Rastislava Škuleca… Pantić je bio glumac, razvijao se pod uticajem teorija Grotovskog i Barbe. Postojali su zanimljivi uticaji i odgovor na njih, međutim, zadatak ovog projekta je nešto drugo: ispitati funkcionisanje ove trojice izvan sistema: istražujem ono što se dešavalo bez one spasonosne mreže ispod, kao ulična akcija/izložba/ritual. To je kao neka “aritmija”.
Šta je aritmija u tom kontekstu, u kontekstu u kom su njih trojica izvodili svoje akcije?
To su akcije koje su se dešavale izvan institucionalnog toka, njih mejnstrim definitivno nije opažao, oni su prošli ispod radara. A za one koji su sve to pratili aritmija je bila sastavni deo jedne opšte ponude, dakle, mogli su da je prate u njenim konsekvencama koje su dopunjavale/deformisale/ispravljale opštu sliku sveta u kom su živeli i radili.
Rakić, Pantić i Radić, kažeš u katalogu izložbe, parafraziraću, pokušali su da nas suoče sa bolnim procesima emancipacije i u tome daju sve od sebe, jer stvaraju pred raspad Jugoslavije; “nisu dobili ništa a dali su sve”.
Da, zapanjujuće je šta su sve radili da bi ostvarili umetničke akcije, jedan od njih je sam finansirao svoje akcije, drugi je radio kao raznosač novina u Americi, treći se, dok nije otišao za London, potucao od nemila do nedraga… Nisu ništa dobili od sistema, a dali su sve da ubace tu vrstu korektivnog mišljenja u sistem, da mora da postoji neka vrsta alternative, ne u smislu gotove umetnosti, nego u smislu drugačije perspektive gledanja na stvari.
Zašto je 1988. godina kraj te priče?
Zato što je počela “antibirokratska revolucija”, zato što su svi ti akteri došli do kraja neke svoje faze rada a i života. Pantić je tada umro. Ulice i trgovi koji su služili njihovim akcijama pretvorili su se u političku pozornicu. Dogodio se narod, nažalost, nije se dogodio ČOVEK ili ono što su isticali i priželjkivali u svojim akcijama. Negovali su neposredan kontakt s publikom. To je utopijska priča, da umetnost mora da uđe u život, da se iskomunicira direktno, kako bi sama komunikacija postala oblik kreacije. Ovo je poznato iz istorijskih avangardi i, posle, neoavangardi. Utopijski momenat tada, osamdeset i osme, po mom mišljenju, dočekuje eklipsu, doživljava svoj kraj. Taj kraj će biti brutalan i politički eksplicitan na prostoru bivše SFRJ.
Kada govoriš o performansima koji su se odigrali u somborskom parku upravo te godine, šta ih, po tvom mišljenju, dovodi u tačku u kojoj je obuhvaćeno i ono na šta aludiraju i ono što anticipiraju?
Sama priča grupe umetnika koji su se tu skupili zapravo je nastavak nečega što je krenulo ranije, recimo, rad Hamlet pauza nastao je godinu ranije i on u svojoj najavi, a to je teatrološka igra, navodi akcije poput one u dvorcu Fernbah (Artistička animacija dvorca Fernbah, umetnička akcija izvedena u Fernbahovom dvorcu u mestu Aleksa Šantić prim. aut.) i druge tokom tog leta. Međutim, te akcije su se odigrale u maju naredne godine, ’88. Ta akcija u Fernbahu imala je ogromne aspiracije, ali se završila tako što je Pantić bukvalno goreo i to je bila glavna vest. Pokušaj da se ta ekipa ponovo skupi dogodio se u dva navrata: u tom parku 25. juna i početkom jula u Beogradu, u Knez Mihailovoj. I tu je sve stalo. Pantić u svom poslednjem intervjuu navodi kako je ta ekipa koja je radila u somborskom parku, a ista je kao ona u Beogradu, primetila da je publika postala agresivnija i kako se u hodu odlučuju da akcijama rade na sebi, nešto slično psihodrami. To je trenutak kada sam Pantić primećuje kako te njegove ulice, ti njegovi trgovi nisu više isti tj. kako politika zaposeda javni prostor i kako se – i kad ne želi da bude tako – njegovi činovi pretvaraju u političke i tumače kao takvi. Akcije na “Fernbahu” održane su 15. maja 1988. godine. Vrlo indikativan datum: deset dana pred poslednju štafetu u Jugoslaviji. Velika napetost je postojala povodom te priče. Prethodne godine izbio je veliki skandal sa plakatom za Dan mladosti, kada je Neue Slowenische Kunst izbacio plakat koji je bio poput nacističkih, pa je tu bilo dosta velike pompe. Međutim, ’88. napetosti postaju veće. Posle te poslednje štafete dolazi do suđenja ljubljanskoj četvorki, gde se stvari ubrzavaju i rasvetljavaju. Naprosto, ta godina je bila negativni momentum.
Cela stvar je, u velikoj meri, zavisila od poslednjeg odbrojavanja ne samo postojanju jedne države nego čitavog jednog sveta koji se u tom trenutku gasio.
Osamdesete godine u Jugoslaviji su ambivalentne; o njima vlada mišljenje da su bile eskapističke, pa čak i kukavičke, da nisu mogle ili htele dovoljno jasno da vide signale koje je stvarnost slala da stvari idu u pogrešnom smeru. S druge strane, postoji mišljenje da je to jedna od najkreativnijih decenija u jugoslovenskoj istoriji. Ambivalentna priča.
Na jednom mestu uočavaš da im je bilo dovoljno što su drugačiji. Koliko ta “komocija” da im to bude dovoljno dolazi iz pozicije života u velikoj zemlji?
Ta primedba se isključivo tiče institucionalnog poretka. Institucionalna ponuda je bila prilično široka. Institucije su pokrivale širok spektar zbivanja. Drugo je pitanje da li je to bilo dovoljno i da li su institucije zaista radile ono čemu su služile. Kada se post festum vidi kuda je čitavo društvo išlo i napokon dospelo, shvata se da su te aritmije bile signali koje je mejnstrim propustio da dovoljno dobro opazi i pažljivije istraži. Stav “da, mi jesmo drugačiji” polazi pre svega kao izraz pomodne artificijelnosti, frivolnosti, izveštačenosti. Osamdesete su bile i takve. Ali u jednom uozbiljenijem diskursu upravo ta vrsta “podrugajočenja” znači i borbu za emancipaciju pojedinca u odnosu na sve društveno nametnute uloge i kontrolu. Bez obzira da li dolaze iz institucionalnog, ideološkog ili tradicionalno kulturnog polja.
Koliko je važno, upravo u kontekstu izložbe, da se određene pojave upišu u protokol javnih memorija? Mi, čini mi se, nemamo visoku svest o tome koliko je važno neke stvari upisati u taj protokol i onda se dešava da one šapatom nestaju.
Lepo si to primetila. Upravo to sa šapatom mene je silno uplašilo i zato sam požurio sa ovim projektom. Šapat začas ume da se pretvori u večno ćutanje.
Javne memorije se menjaju kao što se menja i svet oko nas. Mi sada živimo u četvrtoj industrijskoj revoluciji, nanotehnologijama i napretku bionike, promeni sveta gde su potrebne pojmovne revizije. Ono što smo nekada označavali određenim pojmovima danas se naziva nekako drugačije. Još su popartisti potrošenu reč love stavljali u vrstu ironijskog konteksta. To je reč koja je ispraznila svoje tradicionalno značenje ili, bolje, sva tradicionalna značenja jer je i tradicija mnoštvo. Setimo se: reč godine za 2016. bila je “postistina”. Znači da je i toliko važna reč poput istine ispraznila svoje značenje. To ne znači da ljudima ljubav nije važna ili da im istina nije važna, nego same te reči kao signalni znaci naprosto više ništa ne znače.
Mi živimo u vremenu u kojem ne dolaze samo ljudi u muzej nego i muzej dolazi ljudima u kuće ili tamo gde već jesu. Kada je odnos između muzeja i publike personalizovan, svako ima pravo da dobije ono što želi. Muzeji su opstajavali na velikim narativima, ali svi oni se osipaju i nestaju i u velikoj su potrazi za novim imenima, za novim perspektivama koje će ponovo skrenuti pažnju na institucije. Da li će one ovog puta biti obazrivije nego osamdesetih, ostaje da vidimo.
Dakle, došli smo do kraja velikih narativa, objedinjućih značajnih imena, nespornih zasluga. Svi oni su deponovani, digitalizovani, pretvoreni u informacije.
Hajde da vidimo i ono što smo propustili.
“VREME”: Pokušaji emancipacije – osamdesete: Zoltan Radić (Radics Zoltán) – Dragan Rakić – Dragan Pantić naziv je izložbe i na svojevrstan način se može posmatrati kao generacijska priča.
ČEDOMIR JANIČIĆ: Njih trojica nisu rođeni iste godine, Radić je počeo da radi mnogo pre druge dvojice, a Pantić nije ni bejbi bumer, on ulazi u generaciju Iks. To jeste generacijski štimung, ali jedne jako široko postavljene generacije. Kad se kaže generacija, ne misli se samo na godinu rođenja nego, pre svega, na vrednosti. Naprosto bi trebalo ispitati šta je zapravo generacija. Da li je to krug ljudi koji se bavio sličnim stvarima i slično razmišljao i, što je najvažnije, imao sličan sistem vrednosti ili su to ljudi koji su se pojavljivali u vremenu svako u svom formatu, pa ako su se u nečem potrefili, u redu… ako ne, nikom ništa.
Sam Zoltan Radić, zahvaljujući svojim muzičkim projektima iz devedesetih, snažno utiče na mlađe umetnike, kao i Dragan Rakić koji, sa svojim VacuumPackom, ali i radom na novosadskoj Akademiji, utiče na generaciju svojih studenata… Opet, zanimljivo je šta je uticalo na njih. I oni su bili pod važnim uticajima i te kako… Kad je u pitanju Radić, to je “socijalna skulptura” Jozefa Bojsa, na primer, zatim umetnost grupe bosch+ bosch, Miroslava Mandića, Katalin Ladik… Na Rakića su uticali umetnici poput DeStila Markovića, Milete Prodanovića, Srđana Apostolovića, Rastislava Škuleca… Pantić je bio glumac, razvijao se pod uticajem teorija Grotovskog i Barbe. Postojali su zanimljivi uticaji i odgovor na njih, međutim, zadatak ovog projekta je nešto drugo: ispitati funkcionisanje ove trojice izvan sistema: istražujem ono što se dešavalo bez one spasonosne mreže ispod, kao ulična akcija/izložba/ritual. To je kao neka “aritmija”.
Šta je aritmija u tom kontekstu, u kontekstu u kom su njih trojica izvodili svoje akcije?
To su akcije koje su se dešavale izvan institucionalnog toka, njih mejnstrim definitivno nije opažao, oni su prošli ispod radara. A za one koji su sve to pratili aritmija je bila sastavni deo jedne opšte ponude, dakle, mogli su da je prate u njenim konsekvencama koje su dopunjavale/deformisale/ispravljale opštu sliku sveta u kom su živeli i radili.
Rakić, Pantić i Radić, kažeš u katalogu izložbe, parafraziraću, pokušali su da nas suoče sa bolnim procesima emancipacije i u tome daju sve od sebe, jer stvaraju pred raspad Jugoslavije; “nisu dobili ništa a dali su sve”.
Da, zapanjujuće je šta su sve radili da bi ostvarili umetničke akcije, jedan od njih je sam finansirao svoje akcije, drugi je radio kao raznosač novina u Americi, treći se, dok nije otišao za London, potucao od nemila do nedraga… Nisu ništa dobili od sistema, a dali su sve da ubace tu vrstu korektivnog mišljenja u sistem, da mora da postoji neka vrsta alternative, ne u smislu gotove umetnosti, nego u smislu drugačije perspektive gledanja na stvari.
Zašto je 1988. godina kraj te priče?
Zato što je počela “antibirokratska revolucija”, zato što su svi ti akteri došli do kraja neke svoje faze rada a i života. Pantić je tada umro. Ulice i trgovi koji su služili njihovim akcijama pretvorili su se u političku pozornicu. Dogodio se narod, nažalost, nije se dogodio ČOVEK ili ono što su isticali i priželjkivali u svojim akcijama. Negovali su neposredan kontakt s publikom. To je utopijska priča, da umetnost mora da uđe u život, da se iskomunicira direktno, kako bi sama komunikacija postala oblik kreacije. Ovo je poznato iz istorijskih avangardi i, posle, neoavangardi. Utopijski momenat tada, osamdeset i osme, po mom mišljenju, dočekuje eklipsu, doživljava svoj kraj. Taj kraj će biti brutalan i politički eksplicitan na prostoru bivše SFRJ.
Kada govoriš o performansima koji su se odigrali u somborskom parku upravo te godine, šta ih, po tvom mišljenju, dovodi u tačku u kojoj je obuhvaćeno i ono na šta aludiraju i ono što anticipiraju?
Sama priča grupe umetnika koji su se tu skupili zapravo je nastavak nečega što je krenulo ranije, recimo, rad Hamlet pauza nastao je godinu ranije i on u svojoj najavi, a to je teatrološka igra, navodi akcije poput one u dvorcu Fernbah (Artistička animacija dvorca Fernbah, umetnička akcija izvedena u Fernbahovom dvorcu u mestu Aleksa Šantić prim. aut.) i druge tokom tog leta. Međutim, te akcije su se odigrale u maju naredne godine, ’88. Ta akcija u Fernbahu imala je ogromne aspiracije, ali se završila tako što je Pantić bukvalno goreo i to je bila glavna vest. Pokušaj da se ta ekipa ponovo skupi dogodio se u dva navrata: u tom parku 25. juna i početkom jula u Beogradu, u Knez Mihailovoj. I tu je sve stalo. Pantić u svom poslednjem intervjuu navodi kako je ta ekipa koja je radila u somborskom parku, a ista je kao ona u Beogradu, primetila da je publika postala agresivnija i kako se u hodu odlučuju da akcijama rade na sebi, nešto slično psihodrami. To je trenutak kada sam Pantić primećuje kako te njegove ulice, ti njegovi trgovi nisu više isti tj. kako politika zaposeda javni prostor i kako se – i kad ne želi da bude tako – njegovi činovi pretvaraju u političke i tumače kao takvi. Akcije na “Fernbahu” održane su 15. maja 1988. godine. Vrlo indikativan datum: deset dana pred poslednju štafetu u Jugoslaviji. Velika napetost je postojala povodom te priče. Prethodne godine izbio je veliki skandal sa plakatom za Dan mladosti, kada je Neue Slowenische Kunst izbacio plakat koji je bio poput nacističkih, pa je tu bilo dosta velike pompe. Međutim, ’88. napetosti postaju veće. Posle te poslednje štafete dolazi do suđenja ljubljanskoj četvorki, gde se stvari ubrzavaju i rasvetljavaju. Naprosto, ta godina je bila negativni momentum.
Cela stvar je, u velikoj meri, zavisila od poslednjeg odbrojavanja ne samo postojanju jedne države nego čitavog jednog sveta koji se u tom trenutku gasio.
Osamdesete godine u Jugoslaviji su ambivalentne; o njima vlada mišljenje da su bile eskapističke, pa čak i kukavičke, da nisu mogle ili htele dovoljno jasno da vide signale koje je stvarnost slala da stvari idu u pogrešnom smeru. S druge strane, postoji mišljenje da je to jedna od najkreativnijih decenija u jugoslovenskoj istoriji. Ambivalentna priča.
Na jednom mestu uočavaš da im je bilo dovoljno što su drugačiji. Koliko ta “komocija” da im to bude dovoljno dolazi iz pozicije života u velikoj zemlji?
Ta primedba se isključivo tiče institucionalnog poretka. Institucionalna ponuda je bila prilično široka. Institucije su pokrivale širok spektar zbivanja. Drugo je pitanje da li je to bilo dovoljno i da li su institucije zaista radile ono čemu su služile. Kada se post festum vidi kuda je čitavo društvo išlo i napokon dospelo, shvata se da su te aritmije bile signali koje je mejnstrim propustio da dovoljno dobro opazi i pažljivije istraži. Stav “da, mi jesmo drugačiji” polazi pre svega kao izraz pomodne artificijelnosti, frivolnosti, izveštačenosti. Osamdesete su bile i takve. Ali u jednom uozbiljenijem diskursu upravo ta vrsta “podrugajočenja” znači i borbu za emancipaciju pojedinca u odnosu na sve društveno nametnute uloge i kontrolu. Bez obzira da li dolaze iz institucionalnog, ideološkog ili tradicionalno kulturnog polja.
Koliko je važno, upravo u kontekstu izložbe, da se određene pojave upišu u protokol javnih memorija? Mi, čini mi se, nemamo visoku svest o tome koliko je važno neke stvari upisati u taj protokol i onda se dešava da one šapatom nestaju.
Lepo si to primetila. Upravo to sa šapatom mene je silno uplašilo i zato sam požurio sa ovim projektom. Šapat začas ume da se pretvori u večno ćutanje.
Javne memorije se menjaju kao što se menja i svet oko nas. Mi sada živimo u četvrtoj industrijskoj revoluciji, nanotehnologijama i napretku bionike, promeni sveta gde su potrebne pojmovne revizije. Ono što smo nekada označavali određenim pojmovima danas se naziva nekako drugačije. Još su popartisti potrošenu reč love stavljali u vrstu ironijskog konteksta. To je reč koja je ispraznila svoje tradicionalno značenje ili, bolje, sva tradicionalna značenja jer je i tradicija mnoštvo. Setimo se: reč godine za 2016. bila je “postistina”. Znači da je i toliko važna reč poput istine ispraznila svoje značenje. To ne znači da ljudima ljubav nije važna ili da im istina nije važna, nego same te reči kao signalni znaci naprosto više ništa ne znače.
Mi živimo u vremenu u kojem ne dolaze samo ljudi u muzej nego i muzej dolazi ljudima u kuće ili tamo gde već jesu. Kada je odnos između muzeja i publike personalizovan, svako ima pravo da dobije ono što želi. Muzeji su opstajavali na velikim narativima, ali svi oni se osipaju i nestaju i u velikoj su potrazi za novim imenima, za novim perspektivama koje će ponovo skrenuti pažnju na institucije. Da li će one ovog puta biti obazrivije nego osamdesetih, ostaje da vidimo.
Dakle, došli smo do kraja velikih narativa, objedinjućih značajnih imena, nespornih zasluga. Svi oni su deponovani, digitalizovani, pretvoreni u informacije.
Hajde da vidimo i ono što smo propustili.
