Taman prigodno kao nastavak ili bar podsećanje na spektakularni EXIT fest, isti pro-svetski nastrojeni organizatori "ščepali" su Asian Dub Foundation (dalje: ADF) u okviru njihove omanje srednjo-jugoistočne Evro-turneje, pa su se kod nas "zalomili" pre nego u ostalim ex-YU teritorijama. Uostalom, Vojvodina nam je ulaz za severozapad, ne mora čovek biti novokomponovani ekspert za geopolitiku pa da to zaključi.

Uklopivši se u veče svetskog dana borbe protiv AIDS-a, ovaj koncert – pod sloganom Fast Forward – zamotan je u odgovarajuću propagandu, do realistične brutalnosti u stilu – Ako se drogirate, koristite… i slično. U jednom od holova neprestano su treskali domaći DJ-evi, za one koji plate ulaznicu od (480 din) ali više vole da se zabave u sporednom prostoru uz muziku sa ploča.

Više od 6000 ljudi skupilo se u glavnoj sali s moćno skockanom binom i ogromnim ekranima. Predgrupe (iz Beograda) ne samo da su dobro odabrane nego su i delovale prilagođeno zvezdama večeri, u čemu je ravnopravnu ulogu imalo odlično, ali do bola jako ozvučenje. Ako se ikome učinilo da su žensko-dominantni E-play veoma agresivni i bučni, ispostavilo se da je to bilo nežno devojački u poređenju s gromadama koje su iz razglasa potom odvaljivali Eyesburn. U proširenoj, kvintet-postavi očigledno već dorasli velikim scenama i prostorima, Kojotov trombon kroz lavu zvuka izbijao je jerihonskim deonicama, no jedina slaba tačka bila je njegova konferansa sastavljena od nezgrapnog zahvaljivanja prisutnoj publici.

ADF su logično doveli do vrhunca večeri, uzlaznom linijom mladalačkog principa Iz sve snage, na sva čula, sve vreme. Nimalo Azije, ništa duba, i slabo šta od njihove društvene uloge i umetničkog angažmana. Da se razumemo, bilo je to veoma profesionalno i krajnje efektno, ali i sasvim uobičajeno za svetski afirmisanu postavu sa gitarom, basom, klavijaturama/semplovima, skrečovanjem, udaraljkama i par MC-a. Što im je karijera uspešnija, sve je manje osobenosti i uticaja njihovog zaleđa/porekla; i to je nažalost problem s većinom u usponu. Osim – ako ste sigurni da volite baš hard-ragga-jungle itd. A verujem da to ipak postoji, pošto sam svojevremeno priznao i black speed-death-core-sweet-trash-metal.

Prezasićenje zvuka i utisaka dovelo je do uravnilovke svih numera, ali je publika imala dovoljno energije da odskače te sate a delimično i produži uz dva inostrana DJ-a (Hal, Fluke) i G. Paunovića (B92). Udri me do zore… Enjoy burek!