Na listi manjih planeta koje su dobile imena po ljudima, u odeljku za filmske velikane, asteroid Forman stoji između asteroida koji nose imena Ingmara Bergmana i Džerija Luisa; možda slučajno, a možda baš tamo gde je logično da bude – uslovno rečeno, negde između potrage za smislom života i mogućnostima pojedinca u surovom svetu i komedijski ironičnog i grotesknog odnosa prema gluposti i zlu.

U gradiću Vorenu u Konektikatu, gde kuću ima i Filip Rot, 13. aprila ove godine, umro je jedan od najslavnijih reditelja i scenarista, profesor Miloš Forman. Bio je najmlađi od trojice sinova Rudolfa i Ane Forman, rođene Švab. Formanovo ime na krštenju bilo je Jan Tomaš, rodio se u boemijskom delu Čehoslovačke, u gradu Časlavu, 18. februara 1932. Imao je šest godina kad je potpisan Minhenski sporazum kojim su zapadne sile dale Hitleru pravo na Sudetsku oblast. Kad mu je bilo sedam godina, čitava Čehoslovačka bila je okupirana. Kad je navršio jedanaest, majka mu je stradala u Aušvicu, a sledeće godine stradao mu je i otac u Buhenvaldu. Brigu o dečaku preuzeli su rodbina, prijatelji i ustanove. Posle rata pohađao je internatsku školu za ratnu siročad u banjskom gradu Pođebradi. Tužno, no ispostavilo se da je reč o najboljoj i najpoželjnijoj školi u čitavoj zemlji: zahvaljujući velikim subvencijama sa Zapada škola za siročad mogla je sebi da priušti najbolje nastavnike. Forman se iznenadio kad je shvatio da mnogi njegovi drugovi imaju žive roditelje i to ne samo žive, već i ugledne – što među novim komunističkim kremom, što među predratnom elitom. To je bio prvi preokret Formanove sudbine iz tragične u, ipak, naklonjenu – zajedno sa budućim važnim savremenicima, kao što su npr. sinovi generala Mašina ili sam Vaclav Havel, Forman je stekao najbolje obrazovanje koje se u Čehoslovačkoj moglo steći. I ne samo obrazovanje, već i krug prijatelja za čitav život, kako to već u školama biva.

Posle studija dramaturgije na praškom FAMU gde mu je jedan od profesora bio i Milan Kundera, kad je njegova karijera krenula uzlaznom linijom, posle Crnog Petra (1964), Ljubavi jedne plavuše (1965) i Gori, moja gospođice (1967), u Prag su 1968. umarširali Rusi i za dugi niz godina ta je zemlja postala mračno mesto stalne opasnosti za svoje žitelje. Tužno, no Forman je u tom trenutku bio u Parizu na pregovorima o snimanju svog prvog američkog filma i – nije se vratio. Iako je uz Jiržija Mencla, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i Jana Njemca bio osnivač i vrh onoga što danas zovemo češki novi talas, zaputio se u Njujork, da tamo krene ako ne od početka, a ono sa niskih grana.

Svlačenje (1971) nije prošlo naročito dobro ni kod publike, ni kod kritike. Ali već drugi Formanov američki film postao je asocijacija čitavog filmskog sveta na pomen njegovog imena – Let iznad kukavičjeg gnezda. Let je 1974. dobio svih pet glavnih Oskara (za najbolji film, najbolju režiju, najbolji scenario, najbolju glumicu i najboljeg glumca), što se u istoriji dodele ove nagrade desilo samo jednom pre i jednom posle: filmovima Dogodilo se jedne noći Frenka Kapre (1934) i Kad jaganjci utihnu Džonatana Dema (1991). Sledeći Formanov film koji je zauvek obeležio epohu bio je Kosa (1979) – Formanovo autorsko viđenje slavnog antiratnog mjuzikla Džejmsa Rada i Džeroma Ragnija. Ostalo je istorija – kao npr. Amadeus (1981), Valmon (1989), Narod protiv Lerija Flinta (1996), kao npr. odurno bombardovanje Sirije baš istog dana kad je svet saznao da je veliki ljubitelj i veliki kritičar Amerike zauvek otišao i iz nje i sa čitavog tragičnog i grotesknog sveta kakav nam je dosledno pokazivao.

U privatnom životu Formanu su se desila tri braka i četvoro dece – blizanci Matej i Petr (1964) i blizanci Endrju i Džejms (1998), kao i otkriće da mu je biološki otac bio jevrejski arhitekta Oto Kon. U svim porodičnim i profesionalnim preokretima Forman je smatrao da "čovek u snovima mora uvek da cilja iznad svojih sposobnosti", a njegovo lično stremljenje ka uspehu, čak i kad je uspevao, činilo mu se kao nedovoljno. Ta nedovoljnost bila mu je inspiracija da pokušava nanovo i nanovo. Svojim filmskim junacima koji su pokušavali ponovo takođe nije dozvoljavao finalnu sreću i uspeh u naumima, iz filma u film dosledno podsećajući publiku da svaki pojedinac suočen sa sistemom, pre ili kasnije, biva sateran u ćorsokak neslobode. U filmski povišenim situacijama takvih sputanosti, smrt junaka bivala je mogući izlaz. Konačno, i sam autor Forman je izašao. Neka mu je večna slava i hvala što je moćni svet podsećao na nemoć svakog pojedinca koji ga čini.