Prošlog utorka u Sankt Peterburgu, u svojoj 93. godini, umro je Đorđe Lobačev, jedan od pionira srpskog i jugoslovenskog stripa i jedan od njegovih najznačajnijih autora.

Rodio se 1909. kao Jurij Pavlovič Lobačev u Skadru gde je njegov otac bio ruski konzul. Posle Oktobarske revolucije, porodica preko Soluna i Dubrovnika dolazi u Novi Sad, da bi nakon smrti roditelja, Lobačev 1922. stigao u Beograd. Tu završava Prvu rusko-srpsku gimnaziju, a potom, uprkos siromaštvu, i Istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Posle ženidbe, nalazi zaposlenje u jednom građevinskom preduzeću, a posle njegovog bankrota 1934. godine izdržava se crtanjem reklama i uličnih natpisa i raznošenjem "Politike" i "Vremena" po kućama. Svoj prvi strip nacrtao je kao novinski oglas za zubnu pastu parfimerijskog preduzeća "Kašiković".

Strip je svoju jugoslovensku premijeru imao u "Politici" 21. oktobra 1934. Najavljen kao najnovije čudo našeg vremena, kućni bioskop, roman u stripovima Detektiv Iks–9 Dešajela Hemeta i Aleksa Rejmonda opčinio je jugoslovenske čitaoce. "Danima sam ga proučavao", pričao je Lobačev kasnije, a onda je i sam krenuo da crta.

ĐOKA STRIP: U beogradskom listu "Panorama" 23. marta 1935. objavljen je detektivski strip pod nazivom Krvavo nasledstvo, čija se radnja dešavala u Dubrovniku. Redakcija lista ga je najavila kao združeno delo poznatog detektivskog pisca Vladimira Cilića i poznatog amerikanskog crtača Džordža Stripa, koje će čitaocima pružiti "jedan izvanredan događaj iz našeg života – na jedan potpuno amerikanski način". Iza ovih zvučnih imena krila su se dva strip početnika – Đorđe Lobačev i njegov kum Vadim Kurganski. Prvi Lobačevljev strip podražavao je u svemu Detektiva Iks–9, a zahvaljujući marketinškom potezu uredništva, zaradiće i svoj nadimak pod kojim će se kasnije i potpisivati – Đoka Strip. Zamalo mu je izmakla čast da bude autor prvog objavljenog domaćeg stripa, koja će pripasti Vlastimiru Belkiću. On je mesec dana ranije u listu "Nedelja" objavio Avanturu detektiva Harija Vilksa.

Lobačevu će ubrzo dodijati crtanje izvanrednih događaja iz našeg života na amerikanski način. "Nama treba strip s domaćom temom. Jovanović je Jovanović, Stanko je Stanko, i šta će Stanko u Čikagu!", mislio je. U potrazi za lokalnim temama, roman Janka Veselinovića Hajduk Stanko izgledao mu je kao idealan predložak za strip. Nacrtao je prvi kaiš i odneo ga u "Politiku". Strip je odmah prihvaćen, a Lobačev je postao stalni saradnik lista.

"Mislim da značaj Hajduk–Stanka nije samo u tome što je to prvi jugoslovenski strip s nacionalnom temom, već zato što je pokazao da ovde mogu da se pronađu teme za stripove", izjavio je Lobačev mnogo godina kasnije. Uspeh Hajduk–Stanka bio je ogroman. Ubrzo sve novine počinju da objavljuju stripove, a pojavljuju se i prve specijalizovane strip revije koje, pored američkih stripova, donose i veliki broj radova domaćih crtača početnika koji će se brzo razviti u prave majstore. Tako u Beogradu u svega nekoliko godina sazreva grupa autora kasnije nazvanih "beogradski krug" (Lobačev, Kuznjecov, Solovjev, Navojev, Žedrinski, Ranhner, Lehner, Janković, Šenšin, Marković…) kojim dominiraju ruski emigranti i koji će na velika vrata uvesti strip u Jugoslaviju.

Od 1935. do četrdesetih godina, Lobačev je objavio svoje najznačajnije stripove. Oni se mogu svrstati u tri grupe. Prvi su bili pustolovno-fantastični, na tragu Rejmondovog Flaša Gordona, kao što su Plava pustolovka, Beli duh, Gospodar smrti i Princeza Ru, koji je objavljen i u Francuskoj i koji je francuski istoričar stripa Pjer Strinati proglasio za "najnadrealističkiji od svih stripova ikad stvorenih". Drugu grupu stripova činile su obrade književnih dela – Hajduk Stanko, Baron Minhauzen, dok je Čarobnjaka iz Oza, čije izlaženje je prekinuo rat, Lobačev završio tri decenije kasnije za časopis "Pegaz". U treću grupu stripova spadale su obrade srpskih narodnih epskih pesama i pripovedaka – Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji i Biberče.

KAPITALISTIČKA IZMIŠLJOTINA: Pri kraju rata učestvuje u borbama na Sremskom frontu, posle oslobođenja nastavlja s radom na ilustraciji, a onda dolazi rezolucija Informbiroa. Đorđa Lobačeva sa suprugom, sinom i dva kofera u zapečaćenom vagonu vlasti proteruju u Rumuniju. Posle Staljinove smrti 1955. godine prelazi u Sovjetski Savez i nastanjuje se u Lenjingradu. Kako je u SSSR-u strip prokazan kao kapitalistička izmišljotina koja šteti razvoju omladine, Lobačev radi kao ilustrator. Ipak, polazi mu za rukom da u sovjetskom listu "Koster" 1966. objavi jedan kraći strip. Ali ovaj pokušaj će naići na takvu reakciju nadležnih da će odvratiti druge sovjetske autore od sličnih podviga. Svejedno, Lobačevljev pokušaj će ostati zabeležen kao prvi ikada objavljeni strip u Rusiji.

Sredinom šezdesetih obnavlja veze s Jugoslavijom i u "Politikinom zabavniku" objavljuje stripove Tajanstvena pećina, Hajduk Veljko, Saturn dolazi u pomoć, Doživljaji u brdima i Čuvaj se senjske ruke, a od sredine sedamdesetih objavljuju mu se strip albumi sa starim, ali i novim radovima kao što su Puškinove bajke, i kolorne verzije stripova Baron Minhauzen priča i Tragom narodne mašte, u izdanju Dečjih novina. Tokom 2000. i 2001. godine izdavačka kuća Bonart objavljuje Pepeljugu, Kameni cvet, Hrabrog krojača, Čvorka. Svoja sećanja i uspomene sabrao je u knjizi Kad se Volga ulivala u Savu – Moj životni roman, objavljenoj 1997. godine.

Lobačevljevi stripovi, gledano iz današnje perspektive, dele naivnost njegovog vremena, ali će, osim divnog detinjstva, domaćem stripu ostaviti u nasledstvo i visoke crtačke i narativne standarde. Njihov uticaj je ogroman i nemerljiv. Zbog toga je Lobačev i nazvan "patrijarhom srpskog stripa", a jedna beogradska škola stripa nosi njegovo ime. Rekapitulirajući njegovo delo u tekstu "Đorđe Lobačev, ili detinjstvo koje ne prestaje" Žika Bogdanović naveo je Čestertonovu rečenicu: "Avantura je šampanjac života". A prava mera avanture, to je Lobačev osećao, znao, i zbog toga i crtao, jeste upravo čudesan svet "romana u stripovima".