Zahvaljujući vanrednoj ljubaznosti i virtuoznoj organizacijskoj sposobnosti direktorke festivala "Susreti" Smiljke Brtan, imala sam čast da prisustvujem ovom velikom festivalskom pozorišnom događaju u Jajcu (Federacija BiH). "Susreti" trideset deveti po redu su presek pregleda produkcijskih pozorišnih ostvarenja u Bosni i Hercegovini. Moj festival počinje sa putovanjem koje je događaj po sebi.

Putujem prvo do Banjaluke i to koridorom. Korona kriza je do daljeg zatvorila kraći i znatno udobniji put preko Hrvatske. Putovanje prolazi kroz faze, od svežine na početku do ogromnog umora koji se spusti na vas na kraju puta. Loši drumovi i, kao kontrast, priroda u koju gledate i koja vas ostavi bez reči. Put je u najkraćem – na početku uživanje u kasnom letu dok jezdimo Bosnom, do iznurenosti umorom pomešanim sa nervozom na kraju (pre)dugog lunjanja bosanskim bespućima. Najzad stižemo u Banjaluku, odakle se kolima prevozim do Jajca. Adrenalin zamenjuje nervozu jer tu je otvaranje festivala i prisutno je mnogo dragih ljudi sa kojima se srećem. Uprkos tome što je sala poluprazna zbog mera zaštite od korone i što smo pod maskama, onog momenta kada čujem Duhački orkestar iz Jajca i fanfare koje dolaze iz mraka, negde iza mojih leđa, svet se vraća na svoje mesto.

Prva predstava koju gledamo je Krležina Pijana noć hiljadu devetsto osamnaeste u produkciji tuzlanskog Narodnog pozorišta, u režiji Gradimira Gojera. Specifičnost predstave je igra u publici, jer svi smo sa sve maskama deo banketa o kojem Krleža govori. Glumci igraju britko, gaze, radosni smo, iskreno dotaknuti, dečije neposredni i ni malo banalni. Svi delimo doživljaj u vremenu, sada i ovde, i publika i glumci.

Nakon predstave Darko Cvijetić primećuje kako bi bilo zanimljivo da glumci u toku predstave menjaju uloge, da svako oseti kako je posmatrati svet iz tuđih cipela. Da osvesti koliko je kompromisa napravio, na koje je bio siguran da će pristati, a na koje ne, dok je bio mlad, gnevan i jak.

Drugo veče nastupa pozorište Republike Srpske sa Molijerovom Školom za žene. Predstava izvedbom otvara niz pitanja: u kom se "jeziku" današnji gledalac oseća dobro? Koji "jezik" najbolje dopire do gledaoca? Kako igrati Molijera danas? Kako pokazati i učiniti da gledalac i glumac osete svu raskoš Molijerovog jezika? Imajte na umu da je jezik danas instrument koji se poigrava kako sa vremenskim dimenzijama (udaljenost Molijera u istorijskom kontekstu) tako i sa aluzijama na političku ulogu jezičkih konotativnih razlika. Sve vreme treba imati na umu odnos kulture i politike, koji je u svemu sprega od značaja.

Zanimljiv je detalj iz festivalske alhemije, događaj u kafeu, mestu slobodnih asocijacija i retorte lucidnih socijalnih procesa. Dok sedimo u kafeu hotela, selektorka Tina Laco najavljuje želju da nam pročita odlomak iz Cvijetićeve knjige Što na podu spavaš koji govori o ocu. Čita par trenutaka u sebi i onda nam saopštava da ne može da nam čita naglas, da je previše potresno… Emotivni jezik je zamenio verbalni.

Treće večeri gledamo predstavu nastalu u koprodukciji Narodnog pozorišta u Mostaru i mostarskog HNK Identitluk, autorski projekat Tanje Miletić Oručević nastao po motivima eseja Amina Malufa U ime identiteta. Identitluk je pežorativna verzija reči identitet, "identitluk" je reč kojom se pojam identitet obezvređuje, govori o nipodaštavanju i manipulaciji tim terminom, o njegovom bagatelisanju. Šta je identitet? Svest o jedinstvenosti skupa osobina ličnosti, grupe ili društva koju doživljavamo kao jedinstvenu i neponovljivu. Predstava je satkana iz glumačkih improvizacija i bavi se u širokom potezu odnosom našeg identiteta i mnogobrojnih stereotipa kojima robujemo. Poistovećivanje identiteta sa stereotipom je identitetluk, a događa nam se češće nego što smo spremni da priznamo. Odatle i onaj neprijatni spoznajni "štrec". Ne boli tu svest koliko obmanjujemo druge, već koliko obmanjujemo sebe. Kad varamo sami sebe, narušavamo sopstveni identitet, a sa njim integritet. Obmana i samoobmana, beskonačni "ples" i trgovačka magija sa sobom i drugima, nikom ne donosi dobro, suštinska je poruka predstave. Dramaturg Dragan Komadina kaže da Identitluk na satiričan i duhovit način govori o našim "etničkim i vjerskim antagonizmima, o kontaminiranosti velikim nacionalno-povijesnim naracijama, o zastrašujućem zadahu prošlog rata oko čijeg početka, tijeka i ishoda još uvijek ne možemo postići bilo kakav konsenzus…".

Pri tome mi predstavu gledamo upravo u Jajcu, AVNOJ-evskom gradu, mestu u kojem je skovano društveno uređenje FNRJ, a zatim SFRJ. Drugo zasedanje AVNOJ-a, čije je osnovno geslo kada je odnos prema kulturi u pitanju, postalo "Kultura narodu"! Pitam se, kom narodu? Kom kulturnom kontekstu, kojem jeziku, veri, mitskom tkanju, stereotipu… Narodu kao pojmu, koji se toliko raširio da je progutao hrišćanstvo, islam, radnika i lekara, reditelja i sudiju, glumca… pojmu koji je postao ideologija iznad života. Pojam koji je stvorio kontekst u kome je cultus (negovanje pojedinih ili određenih vrsta izražavanja spram onog što bi nazvali mnogobrojnim korovom) počelo da znači multus… Kontekst koji je postao kulturno-istorijsko nasleđe pregalaštva na prostorima bivše Jugoslavije kojem svi pripadamo. Najbolja ilustracija su parafrazirane reči Teofila Pančića da svi živimo u devedesetim koje nikako da prođu. Meni se čini da dolazi do buđenja iz "jutarnje magle naroda", da vraćamo u sećanje da jesmo ono što smo dati Bogom po rođenju, imenom po roditeljima, verom po precima.

U kontekstu prethodnog promišljanja, potpuno je razumljivo zašto je Krleža sveprisutan na ovogodišnjem izdanju festivala, na sceni i u razgovorima van scene. Logična je posledica sveukupnog toka festivala najava Marka Misirače da će uskoro režirati "Na rubu pameti" u Kragujevcu.

Ide se u stari grad kod Pašage u kafanu. Vremena se mešaju, u gradu bosanskih kraljeva i AVNOJ-a sve diše jedno do drugog, meša se u toj neobičnoj smesi jako i nežno, dovoljno da osetite, a da vas ne optereti. Lakoća pripovedanja i spontanost u razmeni je ono što daje draž festivalu, a za šta verujem da je deo identiteta Bosne i Hercegovine, a ne identitluk. Identitet, a ne stereotip. Ne samoobmana već specifičnost.

Četvrte festivalske večeri gledamo Dogvil Narodnog pozorišta u Sarajevu u režiji Lajle Kaikčije. Dogvil je brutalan i moćan u toj violentnosti. Osveta kako je nosi Piratuša Dženi u sebi ima nečeg neobično snažnog, po mom doživljaju. Inspirisan njom nastao je Dogvil. "Niko neće spavati ovde večeras", kaže nam Dženi. I kaže nam Grejs. Surova pravda koja sa sobom nosi mnogo snage, moćno ilustruje brutalnost iste. Katarza koja vas rasterećuje kroz poistovećenje sa Piratušom.

Slika koju imam: kao "brodolomnici" broda Kultura smo, koji su se čudom spasli i eto nas na nekom sretnom ostrvu prepunom vodopada, gledamo predstave i govorimo o pozorištu (i o drugome) duboko u noć. Poput brodova koji plove morem, prvo ugledaju svetionik, a kada se približe, vide ostrvo. U ovom slučaju, naš svetionik je bila izvrsna selektorka festivala, glumica i profesorica Tina Laco. U svom bogatom izveštaju govori kako su teatri u dobu korone postali prazni prostori u doslovnom smislu te reči. Sledeći Brukovu tezu, ako je za pozorišnu situaciju potreban neko ko nešto izvodi i neko ko to gleda, onda su pozorišta ostala bez svoja dva bazična raison d’etrea. Drugim rečima: obesmišljena. Ako ništa drugo, festival "Susreti" u Jajcu je taj raison d’etre vratio pozorištu.

Spremam se da gledam Nije čovjek ko ne umre u režiji Marka Misirače i izvođenju pozorišta Prijedor, da bih se zatim vijugavim koridorskim putem vratila u Novi Sad, da u petak vidim Veru Kroner kako snagom erosa pobeđuje smrt.