Ima Tomas Bernhard u mnogim svojim prozama onaj genijalni retorički t(r)ik u stilu "rekao je Hans da je rekao Jozef", što će reći da nam zapravo Bernhard kaže da pripovedač kaže da Jozef kaže da Hans kaže… (osim što to kod Bernharda mnogo bolje zvuči nego ovde). Kao u kakvoj dolini odjeka, gde se, ako ne paziš na času, na kraju možeš zagubiti i izgubiti račun ko je šta "izvorno" rekao.

Slučaj romana Pola Juena (Paul Ewen) može vas podsetiti na onaj bernhardovski mađioničarski postupak utoliko što je pitanje "autorstva" u njemu takođe naizgled izmistifikovano, ne zato što bi oko toga bilo ikakvih stvarnih nejasnoća, nego zato što je ova vrsta dvojnosti sastavni (i zabavni) element književnog postupka. I to od same naslovne strane: istina, na njoj se nalazi ime Pola Juena, ali je nekako upadljivije jedno drugo: Fransis Čep. Čep (u izvorniku Plug), međutim, nije pisac, nego književni lik, čije je ime sastavni deo naslova romana (nešto kao Don Kihot, samo sumanutiji). Čep, međutim, jeste narator romana, što bi po sebi bilo gotovo banalna stvar da sam roman (Pola Juena, ne zaboravimo) nije moguće, pa i poželjno, čitati kao neku vrstu nenapisanog romana-priručnika samog Čepa, knjige o čijem pisanju naš junak sve vreme mašta (kao i o slavi, priznanjima i novcu koje će mu ona doneti), ali na njenom "stvarnom" nastanku ne radi zapravo ništa (mogli bismo reći da pati od autorske blokade – kad bismo uopšte mogli ozbiljno da ga doživimo kao "autora"). Ili ipak radi? Jer evo, piše Juen da piše Čep… Zapravo, ne piše, nego samo mašta da piše…

Možda sve ovo deluje komplikovano, slušajući ovako nešto Čep bi se smorio, potegao bi još koji gutljaj vina iz boce (drsko maznute iz fonda "reprezentacije" na Kulturnoj Manifestaciji) i zahrkao bi usred tzv. književne večeri. Ili bi napravio neki mnogo veći skandal… Jer, naslovni junak romana Pola Juena Fransis Čep: Kako da pisac nastupa u javnosti (prevela Daliborka Laudanović Ivašković; Partizanska knjiga, Kikinda 2018) zapravo je autsajder i gotovo pa sviftovski pomereni trablmejker koji se stalno zatiče u kontekstima u koje ne ume ni približno da se uklopi, ali za koje je odnekud umislio da su mu primereni, to jest, da je on, Čep, sastavni deo sveta kakav gleda s klasno-statusnom zavišću za koju ne možemo reći da je snobovska jer je Čep odviše "nisko" da bi mogao biti snob: pre će biti da je fatumski luzer koji je rešio da, pre neizbežnog čeonog sudara sa stvarnošću, iživi svoje fantazije za sve pare. Jer, negde u pozadini čitaočeve svesti pulsira melanholično saznanje da je i sam Čep, mada se na površini sve vreme doima ubeđenim stanovnikom sopstvene grandomanske fantazije, naposletku svestan deluzionističke prirode svog poduhvata "postajanja piscem" koji želi da se pobliže upozna s kolegama i razmeni s njima poneku reč na ravnoj nozi, utoliko pre što će i sam, koliko sledeće godine, garant dobiti Bukera, evo, samo da nađe vremena da sedne i napiše knjigu…

U tzv. stvarnosti, Čep je povremeni baštovan u londonskim bogataškim vilama. U jednoj od njih pronalazi prva izdanja svih romana nagrađenih famoznom Bukerovom nagradom; romani su, dakako, nerazdevičeni jer njihov vlasnik, prebogati bankar, ima pametnija posla nego da se bakće s književnošću. Čep počinje da redom "pozajmljuje" te knjige i s primercima odlazi na književne večeri, promocije, festivale: svugde gde se može sresti s autorima "bukerovcima". I od njih žicka autograme, dakako. Faksimil svakog autograma vidimo u knjizi, i oni su autentični: Juen (Novozelanđanin s britanskom adresom) je zaista obilazio književne večeri i tražio autograme u ime Fransisa Čepa… Svako poglavlje Čepovog priručnika/Juenovog romana posvećeno je po jednoj knjizi i autoru (tu su, među inim, Salman Ruždi, Arundati Roj, Ijan Mekjuen, Kazuo Išiguro, Džulijen Barns, Dž. M. Kuci, Piter Keri, Hilari Mantel, Gream Svift, Margaret Atvud, Rut Rendel, Kiran Desai, V.S. Najpol, Nadin Gordimer…) a kako je Čep, za razliku od plaćaoca svog baštovanluka, te knjige iščitao, u njegovoj će se mahnitoj fantaziji događaji iz knjiga na najbizarnije zamislive načine pomešati sa stvarnosnom prozom tzv. književnog života; Čep će mesečariti po književnim promocijama stupajući s nevoljnim autorima u najčudnije diskusije ili praveći ekscentrične kravale svih vrsta, sve vreme se izobilno podmazujući (maznutim) alkoholom. Juen, dakle, ispisuje urnebesno duhovit roman koji je dubinski, fundamentalno "aleksandrijski", bibliofilski, ako hoćete postmodernistički – a da istovremeno izbegava efekat štreberaja koji je od dobrog dela tzv. srpskih postmodernista načinio nečitljive gnjavatore. Juen je bespoštedno lucidni satirički posmatrač rituala tzv. književnog života, izdavačke industrije, autorskih sujeta i svega što uz to ide, mada nikada sa visine pseudomoralnog čistunca: pre će biti s dobro odmerenom i diskretno upakovanom kolegijalnom empatijom, kao jedna davna Dubravka Ugrešić, ona iz Forsiranja romana–reke. A prema Čepu nije nimalo sentimentalan, ali ni ciničan, nadmen i grub: njegov Čep nije anđelak, još manje nepravedno neostvareni talenat čiju je realizaciju onemogućilo zlo klasno društvo, ali nije ni negativac: on je, naposletku, samo ponešto "ekstremnije" ospoljenje onog zahtevnog Nad-ja koje čuči u manje-više svakome od nas. I tera nas da s vremena na vreme pravimo budale od sebe, što privatno, što na javnom mestu.