Famozna "trusna područja" idealno su tlo za kojekakve prosvetiteljsko-analitičarske (i ko zna još kakve) Projekte: mir, poverenje, tolerencija, komunikacija… Sjajne reči za delove sveta u kojima je baš to najdeficitarnija roba. Svačega tu dakle ima, od mamipare za donatore i organizovanog mlaćenja prazne slame pa do suvislih (i suvislo realizovanih) ideja, koje se mogu ovaplotiti u najraznoraznijim oblicima; pa čak, evo, i u vidu knjige. Dakako, jasno je, "knjige ne menjaju svet", ne barem tako neposredno, ali ga u najmanju ruku čine podnošljivijim… Uostalom, nikako ne bih potcenio terapeutsko dejstvo Talenta i Pameti, dveju stvari koje je inače najteže sakriti.

Zbirka Drugi pored mene, pomalo neprecizno podnaslovljena kao "Antologija priča i eseja pisaca Jugoistočne Evrope" (srpsko izdanje: Samizdat B92, Beograd 2007) kolekcija je tekstova koje je od dvadeset i jednog pisca iz svih zemalja bivše Jugoslavije, te Bugarske i Albanije, naručio i priredio Šveđanin Ričard Švarc; radi se o inicijalno nemačkom projektu, ali s namerom da se knjiga pojavi i u svim zemljama kojima je zahvaćena. O samom priređivaču ovde se (pre)malo zna, poneko će ga se setiti kao "muža Slavenke Drakulić", no radi se o odličnom piscu čija je izvrsna "istočnoevropska" knjiga Room Service odavno još prevedena u Hrvatskoj (Durieux); nije poznato zašto su velebni srpski izdavači prošli pored nje kao onaj poslovični iguman kraj inoverničkog mezarja.

Ričard Švarc zadao je svojim piscima jedan jedini okvirni "domaći zadatak": razmatranje iskustva Drugosti, lepote i(li) traumatičnosti susreta s njom, pa još u kontekstu turbulentnog nam Potkontinenta… Jasno je da je ovakav tematski okvir dovoljno labav da otvara široke mogućnosti, od kojih, bogme, nikako nije na poslednjem mestu ni ona da se sve pretvori u beskrajnu litaniju "politički korektnih" fraza i opštih mesta, u poučitelno nagvaždanje u kojem sve pršti od "tolerancije" svega onoga što zapravo lako tolerišemo upravo zato što o njemu ne želimo ništa da znamo, što s takvom Drugošću uopšte ne želimo da se sretnemo, kamoli da ona postane deo naših života. Najbolja, ako ne i jedina efikasna preventiva potiv ovakve opasnosti jeste izbor dobrih pisaca; Švarc naposletku može biti zadovoljan svojim izborom, pošto su njegovi saradnici – uz sve podrazumevane razlike, uključujući i one najbolnije: u kvalitetu – ipak najvećim delom izbegli tu vrstu fraziranja, radije se opredelivši za ličniji, samim tim literarniji pristup.

Možda baš zarad gorenavedenih razloga, ovaj namerno istumbani ovlašni pregled knjige valja započeti od Nenada Veličkovića: u maestralnom "pričoeseju" Bedel, lucidno (a ne lucprdno) duhoviti Sarajlija najotvorenije, upravo "nihilistički" subverzivno i otvoreno iskazuje prezrivu rezervu prema tako prečestoj jalovosti i frazerstvu ovakvih Projekata – a i organizovanom mantranju o Drugom inače – nemilosrdno ga "rasturajući" (a uzgred i građansku i spisateljsku osobnost izvesnog Veličković Nenada…) upravo zato da bi ga tako otrebio od parazita, da bi govor o Drugome (samim tim i Prvome) učinio iznova mogućim.

Među vrhunce ove kolekcije može se ubrojati i kratko, elegično prisećanje Bore Ćosića – koje, šta da se radi, neizbežno priziva Ulogu moje porodice… – na svet jednog građanskog detinjstva, prvo razlomljenog selidbom ("Dečja duša, to je takođe jedan od onih zavežljaja koje trpaju u golemi kamion sa ostalim stvarima, neka se tumba kako hoće. Ja sam bio jedno tumbano dete, jedna malena duša prekomandovana u neki novi garnizon našeg života, bez ikakvog priziva. Jer dete je samo poslednji redov u vojnoj hijerarhiji porodice, koje treba da primi svako naređenje viših vlasti, ćutke") koja je valjda najtraumatičniji detinji susret s Drugim, jer će se ispostaviti da si baš ti taj Drugi u novom deljenju karata, a potom i nimalo romantičnim batrganjem kroz tesnace pobesnele Istorije, odjednom tako prepune opasnih i razgalamljenih ljudi u uniformama raznih sorti, kadrih a neretko i voljnih da te unište, a da ne znaš ni zašto, kao što ni oni ne znaju. David Albahari ispisuje jezivu priču iz neimenovanog bosanskog grada sa početka rata, rata kao besmislenog i samosvrhovitog pokolja, kao što je to i istorija, ona šekspirovska, ona koju "priča idiot", baš kao što je i u Albaharijevoj priči narator "idiot" koji će poslednji učiniti ono isto što su već svi učinili pre njega, zakoračivši s onu stranu dobra i zla, "rasteretivši" se bremena Ljudskog. Slavenka Drakulić u striktno dokumentarističkom ispisuje tri mini-priče o dubokim padovima, ali i visokim uzletima temeljito iskušavane Ljudskosti u ratu; čitaocima Miljenka Jergovića mnogi će likovi i motivi iz izvanrednog njegovog eseja biti već odranije poznati, no ono što je ranije fragmentarno koristio u svojim prozama, u tekstu će za ovu zbirku Jergović "posložiti" u dojmljivu hroniku sopstvene porodice kroz nekoliko naraštaja, čiji će pripadnici dobijati šamare od Istorije neretko baš na onaj uvrnuti, cinični, uzaludno nepravedni način na koji je to – tako nam se čini, ako i to nije samo jedna sebična projekcija u koju nam je milo poverovati – samo u ovom vazda nesnađenom delu sveta još moguće. Biljana Srbljanović se pokazuje kao vrlo vešt pripovedač, duhovito i inteligentno opservirajući putešestvije svog junaka (iz ovijeh krajeva) na interkontinentalnom letu koji se pretvara u zamršeno prolaženje kroz bar trostruku mrežu Drugosti, mrežu u kojoj si čas lovac, a čas ulovljeni. Blizu je tome i Aleksandar Hemon u fragmentarno-mozaičnom (para)autobiografskom eseju o emigrantskoj Drugosti koja gleda na svoje "domaćine" kao na nekakva neautentična bića, oslobađajući se tako valjda šoka sopstvene nesigurnosti i "neautentičnosti", prisilne – metlom Istorije, naime – "presađenosti" u posve drugačije podneblje. Čarls Simić priču o svom beogradskom odrastanju sjajno transformiše u esej o sopstvenoj Drugosti "srboamerikanca" od kojeg se ima očekivati ispunjavanje izvesnih "patriotskih zadataka", koje mu ne pada na pamet da ispunjava jer su glupi koliko i zli; ali će ga zato taj "nedostatak" dovesti u poziciju onog najgoreg, najneprihvatljivijeg Drugog: onog koji je zapravo Naš, pa mu se Drugost ne može i ne sme Oprostiti… Slično je to i kod Lasla Vegela, samo što je potpuno drugačije: biti Stranac, to je još i podnošljivo, ali biti "stranac poznanik", onaj obližnji, lokalni Drugi (recimo, pripadnik manjine), e, to je nevolja; mada, ništa veća nego da se bude manjina unutar manjine, koja takođe ima svoje ostracističke mehanizme; oni koji sa svim tim "nemaju problem" neka uživaju u blagodetima apsolutizovane Nacionalne Države, o kojima dvoji Vegel, ali o kojima izveštava i Maruša Krese, posećujući rodnu Sloveniju, detektujući jedno samocentrirano Samozadovoljstvo.

O prirodi te "nacionalne države" kao legalnog odgajališta ksenofoba i sistematskih nepoznavalaca Drugog izvanredno piše Albanac Fatos Kongolji; za razliku od njega, slavniji mu zemljak Ismailj Kadare kao da otaljava posao, isporučujući ni po čemu upečatljivo razmatranje naravi avetnog boljševizma (mada je u početku vrlo obećavalo, s onim izvariranim šekspirovskim motivom!). Priča Vladimira Arsenijevića Neukorenjenost kao da dolazi iz jedne postnacionalne konstelacije, no tako je samo na površini, to je taj njen mizanscen severnoevropskih "alternativaca": ipak, njegovi su pravi junaci tužni Balkanci, oni koji možda lično nemaju problem s Drugošću, ali svejedno ostaju Drugost Sama, i to će veoma skupo platiti. Bugari Dimitre Dinev i Vladimir Zarev posežu za istorijskim parabolama (Dinev, rekao bih, uspešnije) u dočaravanju "balkanske traume Drugog" (koja je, dakako, sveljudska, no, to je posebna priča); Irena Vrkljan sa svoje višedecenijske berlinske adrese šalje lirski, potresni, dojmljivi portret jedne krhke emigrantske duše koja se slomila i nestala pod teretom tuđe krivice, osećajući se odgovornom zarad nečega što je neko Drugi, tobože u njeno ime, počinio drugim ljudima; Beć Cufaj sa Kosova kroz "svođenje računa" sa umirućim ocem i njegovim životom ispisuje brutalno iskrene stranice nove povesti Kosova, o kakvoj se ovde (namerno?) ništa ne zna: "Mrzeo sam. Mrzeo sam isto toliko koliko sam se osećao omraženim." Luan Starova kontemplira o granicama, onim koje možeš čitati kao đavolje međe koje Dele Jedan Narod (što je diskurs zvan "nacionalistički šmrc"), ali i kao odviše materijalne pokazatelje proizvoljnosti državnog nasilja nad porodicama, nad ljudima, koje sile visoko iznad njih bacaju koekude. Dragan Velikić malo šlajfuje – kao da je, bož’meprosti, "politički analitičar" – dok hvata zalet, a blizu optimalnog tempa stiže onda kada se napokon poduhvati lične priče. Saša Stanišić isprva pridavljuje gimnazijalnim poetizmom, da bi mu priča dobila makar i ovlašne oblike glave i repa tek eksplicitnim lociranjem u ratnu Bosnu; nažalost, to ne potraje dugo.

I to je, otprilike, to. "Projekat" je uspeo upravo zato što ga je pravio pisac, sa drugim piscima: Drugi pored mene pre svega je kolekcija dobrih pripovedaka i eseja. Više od toga od jedne knjige bilo bi nepristojno tražiti, mada je tako ljudski nadati mu se…