Primetno osvežen, muzički/koncertni program tekućeg BELEF-a (Beogradski letnji festival) može se pohvaliti i nastupom eks-Idola Vlade Divljana s ekipom koja ga je uglavnom i pratila na ovogodišnjem albumu …presents: die tonzentrale (B92). No, možda je i sreća da zbog moguće kiše ova svirka nije održana u otkrivenoj Barutani nego u dansing sali Doma omladine Beograda, u klupskoj razmeri, gde je nekoliko stotina posetilaca (s kartama po standardnoj ceni, 250 din.) sasvim dovoljno za dobar ugođaj. Tako se prošlog petka, posle gostovanja kod Le Cinema u pulskoj Areni, Vladimir D. sa novim kombom pojavio pred svojim obožavaocima, na maloj bini gde sam ga nekih četvrt veka ranije prvi put video/čuo u Zvuku ulice.

Kao i nekolicina drugih odavde, Divljan se zbog svoje zrelosti više ne vezuje isključivo za domovinu tj. ne mora da deli sudbinu Srbije – izbor po kome nam najbolji od takvih ljudi dolaze/odlaze (i ne prolaze…) jer su sopstvenim kvalitetima obezbedili pristojan život i negde gde ova zemlja možda neće ni stići. Sasvim opušteno, posle neujednačenog i ne baš zapaženog albuma Sve laži sveta (2000, Automatik, ovejani hit-mejker je neočekivano napravio album instrumentalne muzike jače nego što su samo pozadinske "zavese" i namenske "prostirke". Prijatna, nepretenciozna a, naravno, melodična mešavina tople elektronike i živog, neretko akustičnog muziciranja sadrži i dinamičnu džunglu na kaldrmi koju je izdavač već promovisao do hita (a Vlada napravio muziku za špicu TV vesti B92), ali i lepe komade kao beatollah. Osim toga, Divljan je uglavnom zapostavljan kao gitarista/instrumentalista uopšte, pa je i ovo dokaz njegove funkcionalnosti u grupi.

Hrabro razigravši koncert s više od pola sata novog materijala (ovde gde instrumental zovu i "prazna pesma"), sedmorica su naišla na odličan prijem pa tek onda zapevali, i to manje poznati Moj grad. Harmonikaš Boban Bijelić je studijski ukus tanga uživo preobrazio bliže polki, a iza stamenog basa Zdenka Kolara (eks-Idoli) sasvim diskretno su se držali bubnjar Marko Milivojević/Nafta Jr. (ex-EKV) i klavijaturista A. P. Šandorov. U odnosu na svoj prethodni sastav, nostalgično uspešni Old Stars Band (minus S.G. Gojković/ElOrg), Vlada je u die tonzentrale osim Bijelića regrutovao i iskusnog saksofonistu N.H. Dušana Petrovića Šaneta (eks-Playboy), pa su uz te "novajlije" u postavi glavnu reč vodile i udaraljke prof. Borisa Bunjca (s kojim je Divljan napravio i muziku za Ljubinka & Desanku, pozorišnu predstavu beogradskog Teatra T), pokazujući šta u pravim rukama može akademsko obrazovanje, kao i u slučaju Šandorova uostalom. Najbolji trenuci ove ekipe, koja zaista muzicira, nastupili su u pasent-obradama Chitlin’ Con Carne džez gitariste Kennyja Burrella i fankiaranžirane Also Spracht Zaratustra (Wagner, opštepoznato kao tema filma Odiseja 2001), kakvu je hitom učinio Eumir Deodato, jedan od komercijalnih pionira sintisajzera pre 30-ak godina. Potom nežna Rusija, u sendviču s instrumentalima, i romantična Nebeska tema, uz još veće oduševljenje publike. Jedino improvizacije nisu išle, a ironična verzija Boom Boom (bez podsmeha J. L. Hookeru) ne samo da više priliči Kolaru i njegovom repro-bendu Zona B nego vraća na njegovo i Vladino zajedničko odrastanje i početke s ritmom i bluzom… I onda, starinski tehno-problem, Divljanu puca žica – inače, nije koristio arhaične, naoko čudne gitare, nego dva standardna fendera – te on duhovitom vokalnom improvizacijom spasava sve, iako mu je konferansa povremeno delovala malo nategnuto.

Posle pauze novi uzlet: gegavi Neću ništa da znam, turbo Patuljci i gorštačka Amerika! Retka prilika da uživamo u rokenrolu gde rifove sviraju klavirska harmonika i bariton saks (jer u svetu postoje i svadbe s takvim postavama), a dva sata zabave kompletirali su bisevi, završno s prepoznatljivom dečačkom očaranošću Deodatom.

Odlično; opet smo u najboljim godinama.