Zahuktavanje miholjskog leta u novembarske žege bilo je otprilike verovatno kao i da pretovareni, skupi koncerti u Beogradu budu rasprodati, ali eto – i to se desilo u Srbiji. Prošlog, prostoproširenog vikenda (četvrtak–ponedeljak) u vodi do pupka bila je takoreći vekovna teorija da čak i naša prestonica ima svega nekoliko hiljada pravih, redovnih posetilaca svirki van tzv. narodne muzike. Tačno je da mnoge iste likove celog života viđaš po svakojakim koncertima, ali oko tog tvrdog jezgra dovoljno je onih koji će se ipak "ispružiti" iz novčanika ako je ponuda dovoljno privlačna. Konkretno, tokom pet uzastopnih večeri u većim beogradskim salama održano je sedam koncerata, odlično posećenih (s jednim izuzetkom), a ukupno je za to prodato bar 15.000 ulaznica, većinom skupljih od 20 evra po komadu!

Računaljke ostavljam vama, podsetiću samo da je tokom desetak dana pre toga Sava centar rasprodat za Madredeus, još uvek novu Arenu dobro su napunili roditelji s podmlatkom za 50 centa, a Halu sportova opušteni veseljaci uz Kool & The Gang; pride i par manjih rokerskih svirki… A onda su svake večeri počela i preklapanja termina, no ovog puta publici kao da nije smetalo. Neizbežni deblji kraj izvukao je jedino cenjeni fuzijski gitarista Al DiMiola pred nekoliko stotina prisutnih u Domu sindikata. Nedovoljno i/ili nepravilno reklamiran odumirućoj muzikantskoj publici, udaljen od sopstvenih vrhunaca s kraja sedamdesetih i s preskupim kartama, ostao je Santana bez pesama.

S druge strane, taj vikend podupreo je naš gitar-virtuoz Vlatko Stefanovski: Leb i sol u prvobitnoj postavi vaskrsnuli su na 30. godišnjicu svog nastanka & 11 god. po razlazu, pa po prestonicama bivše Jugoslavije spektakularno promovišu svoja nova live izdanja snimljena u rodnoj im Makedoniji. Obnovivši posetu Beogradu posle ‘92. i rasprodavši prvi, potom i drugi nastup u SC-u, već su najavili i treći – za sam kraj 2006.

Premijerno, međutim, tursko pivo koje se odlučilo da sponzoriše bluz, a ne npr. tehno i disko, dovelo nam je jednodnevni Efes Blues Festival u Studentski kulturni centar. Gotovo punoletan, putujući po velikim gradovima (posebno tranzicione) Evrope, ove godine iznenadio nas je jakim paketom izvođača Luizijana ukusa. Kada je ‘95. prvi put gostovao ovde, odlični gitarista/pevač Lari Garner bio je klupskog kalibra, sada već bluz zvezda u usponu. Posle njegovog seta sa snažnim primesama soula i fanka, harmonikaš/pevač Bakvit Zajdeko najzad je jedinstvenu Zajdeko muziku uživo doveo ovde! Crnački ritam-i-bluz s dosta francuskog, kantrija i harmonike zarazna je mešavina, pa ozarenu igranku nije moguće sprečiti.

No, kajmak skida gđa Dani Klajn s novom postavom svoje grupe Vaya Con Dios (VCD). Deceniju pošto je uzela sebi odmor od decenije napornog rada s (u devedesetim) raspadajućim bendom, objavila je novi album The Promise za malu, nezavisnu kuću Altermundo/PIAS i krenula na turneju srednje veličine. U međuvremenu, živela je na podsticajnim mestima (Meksiko, Kuba…) i radila pametne stvari koje sebi i valja da dopusti neko ko je prodao milionske tiraže. Ono što bismo u divna, politički nekorektna vremena olako opisali sa stara koka – dobra juha, a danas moramo diplomatski starija žena mojih godina, Dani se pojavljuje u maloj crnoj haljini (Koka Šanel?) s kvartetom mlađih, džezu naklonjenih muzičara.

Njen glas je takođe primetno ostario, ali novi, prigušeni aranžmani i ne zahtevaju nekadašnju prodornost i raspone; znalačke nijanse i dovoljno dramatična interpretacija sasvim su dovoljne. VCD sada češće svinguju, samo se gitarista – i to suptilno – laća električnog instrumenta, i sve je u znaku pitkog, koktel-džeza. Pesme su im dobro preživele, publika odmah reaguje prepoznajući i prefrazirane uvodne deonice. Otvorivši svojim prvim singlom Just A Friend Of Mine, VCD su smesta postavili stvari kako oni žele i prisutni se sa zadovoljstvom pokoravaju, osećajni, ali uzdržani i za favorite kao što su Puerto Rico i već legendarni Don’t Cry For Louie. I dalje mešavina popa, šansone, soula, roka… iznenađujući biser imala je u nekad neogospelizovanoj What’s A Woman.

Kao što se i pre četvrt veka moglo utvrditi poređenjem karijera dve istaknute Srpkinje – Aleksandre Slađane Milošević i Lene Lovič – manji je problem menjati mesta, a pravi kunst – smeštati promene (iz stihova potonje). Mora mogu da se povuku, ali gradovi na obalama ostaju. Za 15 godina otkako nam nije dolazila, pevaljka iz lučkog kafea postala je zvezda u renoviranom, šmekerskom lokalu. U vlasništvu. Kako i priliči godinama i statusu ove Brusseleir dame.

A pošto među nenametljivim obradama na svom novom izdanju ima i

Je l’aime, je l’aime uz pratnju rumunskih Cigana, druge večeri je gđa Klajn na bis i na binu izvela nekadašnju zvezdu čiju joj je singlicu tata doneo i s koje je i naučila taj sveromski tradicional. Đelem đelem, nego šta, po verziji Olivere onda Vučo, pre nego je postala Katarina, SPO itd. i sl. Olivera se pojavila pred ovacijama i srećom bez rasplinjavanja, pa su ona i Dani pevale na ciganskom i francuskom! Taj živahni završetak vodio je u Nah Neh Nah, kad sam pomislio da je većina publike na ovaj koncert ipak došla splavovima.

Nagradno pitanje: šta je još zajedničko Oliveri i Dani?

Niste znali? Naravno… Obe su pevale i kao gošće grupe Galija! Prva ‘92. baš u SC-u, a druga krajem osamdesetih na zemunskom Gardošu, nedugo pre nego što će se proslaviti.