Kultura

Putopis(anije)

ISPRED SPOMENIKA NA GAZIMESTANU-gore

Beograd–Priština, preko Kuršumlije

Usputni zapis o Toplici i pljeskavici, o granicama i njihovom prelaženju, o “hrišćanskoj” i “turskoj” Prištini, o Gazimestanu i Muratovom turbetu, o albanskim i srpskim mitovima... i opet o pljeskavici

AUTOBUS
Sa Fatosom Ljubonjom i Belgzimom Kamberijem

U nedelju, 9. jula, u podne krenuo sam autobusom u Prištinu. Odazvao sam se na poziv novinara Belgzima Kamberija, programskog direktora Akademije za socijalnu i javnu politiku u Prištini, i mog prijatelja, novinara i osnivača francuske mreže Balkanski glasnik Žan-Arnoa Deransa, da učestvujem u programu letnjeg seminara za kosovske studente koje organizuju Belzimova akademija i Deransova mreža.

Poluprazan autobus, klima radi, iznad sedišta priključak za punjač mobilnog, u džepu mog ranca mala Aqua viva, u rancu novine. Sve je obećavalo da me čeka mirno i udobno putovanje. Tako je bilo, ali samo prvi sat. Kad smo bili otprilike kod skretanja za Batočinu i Kragujevac, od konduktera sam saznao da na Kosovo mogu da uđem sa ličnom kartom, koju sam ja zaboravio u Beogradu, ali ne sa pasošem koji sam slučajno imao kod sebe. Zašto? Zbog reciprociteta. Naime, Beograd ne priznaje kosovski pasoš, pa zato ni Priština ne priznaje srpski pasoš. Ali priznaje srpsku ličnu kartu.

I šta sad? Dotle ćutljivi putnici u autobusu hoće da pomognu, imaju razne ideje, počinje živa debata na srpskom i albanskom. Neko vadi čokoladne bombone, idu ukrug. Vozač ima najbolji predlog. Dogovoriće se telefonom sa kolegom, koji u tom trenutku vozi autobus u suprotnom smeru, iz Prištine prema Beogradu, da me na nekom pogodnom mestu preuzme i vrati u Beograd, a da ja ponovo krenem prema Prištini noćnim autobusom, koji polazi iz Beograda u pola deset uveče.

Javljam se Belgzimu Kamberiju da ga obavestim o ovoj promeni. Ali on ima bolje rešenje: nastavljam put do Kuršumlije, tu prenoćim u hotelu, a neko od mojih ukućana zamoli vozača noćnog autobusa za Prištinu da moju ličnu kartu preda policiji na prelazu Merdare. Sutradan Belgizim šalje u Kuršumliju taksi po mene, i ja ispavan i odmoran stižem u Prištinu.

Nisam verovao da je ovaj plan ostvariv. Ali sve je išlo kako je Belgzim zamislio, uz još nekoliko dodatnih poteza. Moja ćerka Ana je otišla u roditeljski stan, našla moju ličnu kartu, ali kako je tog popodneva putovala u Novi Sad, nije mogla te večeri da ide na autobusku stanicu, pa sam ja zamolio mog prijatelja Duška da on to uradi, s tim što mu je Ana moju ličnu kartu ostavila u komšijskom kafiću u Molerovoj. Sve u svemu, u ovoj akciji mog spasavanja učestvovalo je sedmoro ljudi.

KURŠUMLIJA

U međuvremenu stižemo nadomak Kuršumlije. Autobus me ostavlja na benzinskoj pumpi, odakle me taksi vozi do hotela u centru grada. Imam vremena da se pre večere prošetam, da se spustim do mosta na Toplici, da zastanem pred bistom Milutina Uskokovića, da porazgovaram sa jednom ženom koja je ispred svoje kuće instalirala tezgu sa voćem i povrćem. Ona mi se požalila da na zid susedne napuštene zgrade ljudi lepe osmrtnice, takozvane parte, zbog čega njenu tezgu zaobilaze ionako retki kupci.

Čitam imena ulica: Karađorđeva, Ive Andrića, Jovana Dučića, Mihajla Pupina, Dositeja Obradovića, Jovana Cvijića. Tu je i Partizanska i Palih boraca. Primećujem da je dobro zastupljen kosovski ciklus: Kosovska, Cara Lazara, Kosovske devojke, Miloša Obilića, Majke Jevrosime, Ivana Kosančića. Očekujem da ću u gradu na Toplici naići i na ulicu Milana Toplice, ali nju ili nisam našao ili se zbog nečega Milan zamerio Kuršumličanima pa su ga izostavili. Ali, i bez njega, dovoljno je ovde kosovskih junaka da te večeri budem na mitskom Kosovu pre nego što ću se naći na geografskom Kosovu.

Razumem Kuršumliju. Na 30 kilometara od graničnog (dobro, neka bude ovako: granično-administrativnog) prelaza kod Merdara, i na 60 kilometara od Prištine, Kuršumlija se svojski trudi da sebe i svoje goste podseti da ona čuva svoju srpsku dušu (tzv. nacionalni identitet) bolje nego mnogi drugi gradovi u Srbiji. Tako razumem i pumpu “Solunac” i ulice sa imenima junaka iz kosovskog ciklusa, i ime restorana u centru grada, koji se zove “Srbija”.

Recepcioner mog hotela preporučio mi je da tamo večeram i da obavezno tražim pljeskavicu, specijalitet kuće koji pravi nadaleko poznata kuvarica Mara. Poslušao sam ga i nisam se pokajao. Odavno nisam pojeo tako ukusnu pljeskavicu, “pljeskavicu ko kačket”, kako bi rekao moj prijatelj Bata Kara-Pešić. To sam, odlazeći, rekao i Mari.

PRIŠTINA

Ponedeljak je, devet ujutro. Stiže taksi koji je Belgzim poslao. Brzo stižemo do Merdara. Na granici nema kola. Kao da policija na obe strane samo čeka mene, da mi predaju tog jutra na Kosovo pre mene stiglu moju ličnu kartu i da time završe najvažniji posao koji su imali tog dana. Od Merdara do Prištine idemo mnogo sporije. Nižu se naselja, puno raznih vozila na putu. Taksista, Albanac, raspričao se. Zna srpski zato što se u detinjstvu družio sa srpskom decom. Za gužvu na putu krivi dijasporu koja svakog leta izaziva saobraćajni cunami na Kosovu.

Isto će mi reći Belgzimova sestra Nerimane, koja će mi te večeri pokazati automobilima i ljudima preplavljenu Prištinu. Ona i Belgzim odrasli su u frankofonskom delu Belgije, a ona je sada profesorka francuske književnosti, tako da mi se ukazala retka prilika da s nekim pričam na francuskom.
Sa Nerimane Kamberi

Grad se, kaže Nerimane, poslednjih decenija razvijao stihijno. Domaći i stranci investitori grade šta hoće, gde hoće. O infrastrukturi ne razmišljaju. Ulice ostale tesni sokaci. “Un vrai chaos (pravi haos)”, žali se Nerimane. Ipak, centar Prištine danas ima veliku pešačku zonu. Neometeni od saobraćaja, prolazimo pored katedrale koja nosi ime Majke Tereze, ispred koje stoji statua Ibrahima Rugove, pored ogromnog hotela “Swiss Diamond” i pored još jednog, mnogo većeg Rugove, preko puta zgrade Parlamenta. Malo dalje je tipografska skulptura Newborn Monument, podignuta na dan kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Tu negde počinje Bulevar Bila Klintona. Odranije znam da ga krasi i Bilova statua.

Katedrala, Majka Tereza, Rugova, Klinton, engleski jezik, švajcarski hotel, osvojili su centar Prištine poslednjih petnaestak godina svedočeći da se ona svojski trudi da bude evropski, anglofoni i hrišćanski grad. U ovu “politiku identiteta”, kako bi rekle neke moje kolege antropolozi, zgodno se uklapa i Narodna biblioteka, neobično modernističko zdanje sa bezbroj belih kupola, podignuto 1982. godine, koje je projektovao zagrebački arhitekta Andrija Mutnjiković. Biblioteka se lepo vidi sa jednog platoa na kome smo Nerimane i ja zastali da predahnemo i da se za uspomenu slikamo.

Turska, muslimanska Priština povukla se u stari deo grada. Dolazimo do njega, do osvetljenih minareta Carske džamije i Džamije Jašar-paše. Iza njih, u polumraku naziru se zidovi srpske pravoslavne crkve posvećene Svetom Nikoli, čija je izgradnja počela 1995. godine i obustavljena kad je počeo rat na Kosovu. Šansa da se izgradnja crkve nastavi ravna je nuli. Pre će biti srušena nego dovršena. Priština hoće da bude hrišćanska, ali ne i dvostruko hrišćanska, katolička i pravoslavna. To je postalo nezamislivo posle sukoba i rata na Kosovu.

Međutim, šanse za oporavak, za novi uspon, za newborn muslimanske Prištine su u poslednje vreme porasle.
Od pre nekoliko godina traje izgradnja Velike džamije u centru grada, koju finansira Turska. Rugovinoj Prištini ova turska donacija nimalo se ne sviđa. Bilo je i nekoliko protesta protiv nje. Ali četiri visoka minareta Velike džamije već se uzdižu na nebu iznad grada. Po planu, ona treba da bude završena ove godine. To je, hvale se muslimani u Prištini, najveća džamija na Balkanu, što meni zvuči nekako poznato.

GAZIMESTAN
Ispred spomenika na Gazimestanu

U utorak se Žan Arno i ja Belzimovim kolima vozimo na Gazimestan. Ispred Spomenika kosovskim junacima dočekuje nas policajac. On je, kako bi se reklo postjugoslovenskim političkim novogovorom, “iz redova srpskog naroda”. Mi smo tog dana prvi, a možda i jedini posetioci. Upisuje naše podatke u veliku svesku i mi zapuštenom stazom, obraslom u od vrućine sparušenu travu, stižemo do kule, koja je takođe zapuštena, oronula, kao u nekom filmu o Drakuli. Ništa bolje nije ni unutra. Neosvetljeno spiralno stepenište kojim pažljivo napredujem, nogu pred nogu. Ne bih voleo da se survam i budem vest u medijima: pisac Istorije kosovskog mita stradao na Gazimestanu.

Zastajem ispred kamenih ploča sa stihovima iz pesama o Kosovskom boju. Ranije su moju pažnju bili privukli stihovi “Ak’ i jesu odleteli ždrali, ostali su ptići ždralovići. Naše pleme poginuti neće”, koji ovde imaju ulogu patriotske poente priče o kosovskim junacima. Pesniku Miloradu Paniću Surepu, koji je izabrao stihove za gazimestanski spomenik (podignut 1953) nije smetalo što je ovo o ždralima i ždralovićima sredinom XIX veka napisao bosanski fratar Grga Martić.

Sada prvi put obraćam pažnju i na ploču sa stihovima “Pak udari Musa Arbanasa, to j’ amidža Musića Stevana, i sa njima ljuti Arbanasi, s Turcima se tukoše i biše, svi u ljutom boju izgiboše”. Surepu je očigledno bilo važno da u Bitku na Kosovu uključi i Albance, pa se potrudio da nađe – ako se ne varam, u nekom zborniku srpskih narodnih pesama Bogoljuba Petranovića – stihove koji o tome svedoče. Time je kosovskim Albancima sugerisao, a možda nekima i rekao, da bi spomenik na Gazimestanu mogli da prihvate i kao svoj.

Koliko je meni poznato, na tako nešto spremne Albance Surep nije našao. Bilo je i u njegovo vreme, a ima i danas, Albanaca uverenih da su među borcima koje je okupio knez Lazar bili i njihovi sunarodnici. Krajem osamdesetih na Kosovu su ponovo objavljene narodne pesme na albanskom jeziku o junaku Milošu Kopiliču, rodom iz Drenice, koji je ubio Murata. Ali, ideja da on i drugi Albanci poginuli u slavnoj bici na Kosovu zaslužuju spomenik novijeg je datuma. Ali, razume se, poseban spomenik. Predlog da se takav spomenik podigne izneo je pre nekoliko godina Ramuš Haradinaj.
Sa Muratom u njegovom turbetu

Kad smo se nešto kasnije tog jutra Žan Arno i ja niz gazimestansku padinu spustili do Muratovog turbeta, to je bilo kao da smo se iz pustoši i zaborava preselili u obnovu i sećanje. Poslednjih godina Turbe uživa pomoć turske države, zahvaljujući kojoj je temeljno renovirano, a pored njega je izgrađen mali muzej posvećen sultanu. Dočekala nas je Sanija (Džanković), koja je posle smrti svoga muža, sultanovog imenjaka Murata, postala čuvarka Turbeta, to jest turbetarka. Sanija je rodom iz Novog Pazara, to jest – da opet upotrebim postjugoslovenski novogovor – iz redova bošnjačkog naroda. Silno se obradovala kad je čula da poznajemo Paskal Delpeš, koja je često posećivala Turbe u vreme kad je bila savetnica za kulturu francuske ambasade u Prištini. Fotografislali smo se sa Sanijom i sa velikim kovčegom u kome je, po legendi, počivalo Muratovo telo pre nego što je preneto u Bursu. Posetili smo i muzej. Dok smo se opraštali od Sanije, stigao je autobus sa turistima iz Turske, koji poslednjih godina u sve većem broju dolaze ovde da se poklone senima velikog sultana, velikog osvajača Murata Prvog, zvanog Pravedni.

Murata se danas zvanična Turska posebno svečano seća na dan njegove smrti, to jest na Vidovdan. Ove godine zvanična Srbija i Srpska pravoslavna crkva odustale su od obeležavanja godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu, prvi put posle nekoliko decenija. Ali turska država nije. To mi kaže agencija Anadolija, na koju će me uputiti Gugl kad ga te večeri budem pitao šta zna o tome kako se Turci danas sećaju Muratove smrti.

U Anadolijinom opširnom izveštaju o obeležavanju 634. godišnjice Kosovske bitke, koje su turska država i kosovski Turci organizovali kod Muratovog turbeta 15. juna ove godine, čitam šta je tom prilikom rekao Sabri Tunc Angili, ambasador Turske u Prištini. I vredelo je pročitati, posebno ambasadorove reči o zajedničkom, turskom i kosovskom istorijskom nasleđu: “Zato naš predsednik, gospodin Redžep Tajip Erdogan naziva ovu geografiju našim srcem. Tokom četiri meseca mog mandata ovde, veoma dobro sam razumeo da su veze između nas veze srca”. Dakle, kratko rečeno, Kosovo je srce Turske! Kako kosovski Albanci da podnesu ovu političku kardiologiju? Njima teško pada kad čuju da žive u srcu Srbije, a sad treba da podnesu i vest da se nalaze i u srcu Turske.

MITOVI I KRITIČARI

Nešto se u Prištini i radilo. Poznati albanski pisac Fatos Lubonja i ja imali smo zadatak da polaznicima letnjeg seminara Belgzimove Akademije govorimo o temi “Kosovo između mita i realnosti u srpskoj i albanskoj istoriografiji”. Svako u svojoj. Nas dvojica smo odmah objasnili da nismo istoričari, ali smo – pohvaliće nas kasnije naši domaćini – posao “odradili” na sasvim zadovoljavajući način. Govorili smo o istorijskim i političkim mitovima, Fatos najviše o albanskom mitu o Skenderbegu, ja o srpskoj verziji kosovskog mita. Složili smo se da kritičko preispitivanje mitova ne treba da se svede na odbacivanje svega za šta u njima nema verodostojne istorijske potvrde, nego da je od toga mnogo važnije da se utvrdi ko i zašto mitove stvara ili oživljava, čemu oni služe u raznim istorijskim trenucima.

Fatos je takav kritički postupak odmah nazvao – dekonstrukcija. I dodao da je, nažalost, dekonstrukcija i uopšte svaka druga kritička analiza nacionalnih mitova u Albaniji sasvim retka. Ja sam objasnio da kod nas u Srbiji kritičke istoriografije i kritike nacionalnih mitova ima, ali da oni koji krenu putem takve kritike moraju da se pomire s tim da neće stići do članstva u SANU ili u Matici srpskoj, da se neće naći na čelu važnih kulturnih i naučnih institucija.

O mitovima i kritici mitova govorili smo Fatos i ja i sutradan, u razgovoru sa desetak prištinskih intelektualaca, u najvećoj prištinskoj knjižari “Dukađini”. Došao je i moj stari prijatelj Škeljzen Malići. Bio je tu i imenjak ove knjižare, sociolog Dukađin Gorani, koji je poznat kao veliki kritičar mita o ilirskom poreklu Albanaca. On je autor i jednog važnog teksta o odnosima između Kosova i Srbije koji se nalazi u knjizi KosovoSrbija: drugačiji pristup, koju su prošle godine objavili Institut “Musine Kokalalari” iz Prištine i Institut za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda. Od onoga što je ovom prilikom Dukađin govorio, jedno sigurno neću zaboraviti. Neću zaboraviti da je rekao kako su knjige iz Biblioteke XX vek bile i ostale važan deo njegove lektire. Pomenuo je Gicovu Fenomenologiju kiča i Kalveovu Lingvistiku i kolonijalizam. Muzika za moje uši.

NA KRAJU PUTA

Moj povratak u Beograd nije bio ni nalik na odlazak. Nije prošlo više od pet sati otkad smo krenuli, i ja sam već bio kod kuće. Povratak bez problema, ali i bez ičeg vrednog pomena. Ako ponovo budem putovao u Prištinu, neću zaboraviti da ponesem ličnu kartu, ali voleo bih da opet svratim u Kuršumliju. Verujem da me Marina pljeskavica nije zaboravila, kao što ni ja nisam nju.

Iz istog broja

Filozofija

Zašto nam (bre) ide tako loše?

Ivan Milenković

Festival evropskog filma Palić 2023. (drugi deo)

Kolebljivim korakom napred

Zoran Janković

Bioskop: Openhajmer

Apokalipsa na dugme

Đorđe Bajić

Lični stav

Torta palanke i šlag tiranije

Roland Orčik

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu