Bila je to previše dobra veza, zato je i pukla.

Pisanje nečega što je ni manje ni više nego roman nekako je poslednje što bi iole upućeni hajvan mogao očekivati od Branislava Babića Kebre, frontmena i autora pesama "Obojenog programa": to je otprilike nešto kao kad bi se Igi Pop zamonašio, Madona naučila da peva i da glumi ili Vuk Drašković počeo da govori kao normalno ovozemaljsko čeljade, bez povišenog epskog tonusa i drhturavo-zapevajuće intonacije starozavetnog proroka. Kebrin je, naime, tekstopisački princip bliži "škrtosti" i minimalizmu nego nekakvoj "reperskoj" raspričanosti; to je, uostalom, već postao trade mark porodične Babić factory, pošto se i Boye njegove sestre Biljane služe sličnim tekstualnim sredstvima, iako je to manje primetno zbog njihove neodoljive, vešto osmišljene lajavosti. Bilo kako bilo, ne bi čovek rekao da će se neko takav pomučiti oko tolikih reči, da će ko zna koliko dugo dreždati nad papirom/ekranom da verbalno izrazi nešto što, izgleda, ona famozna Tri Akorda od kojih se rokenrol sastoji više nisu mogla u potpunosti da "pokriju"… Ipak, dogodilo se: Obećaj mi, molim te (Rende, Beograd 2003.) prvo je prozno ostvarenje pevača kanda ponajbolje još "žive" novosadske, pa i sveukupno srpskocrnogorske rock-grupe.

Kao što je pesme Obojenog programa nemoguće pobrkati sa bilo kojim drugim, tako je i ova knjiga samosvojno autorsko delo, zaokruženo u potpunosti, utoliko što je Kebra i autor ilustracija koje su, na začudan način, sastavni deo romana. Na stotinak stranica Priče, pak, B. B. je napravio solidno uverljiv enter u jedan za njega novi svet, mada čitaocu, moguće, ni nakon čitanja romana neće biti baš najjasnije u čemu je štos: ne može se reći da je Kebra-prozaista nekakav majstor stila koji briljira svojim zavodljivim "instrumentalističkim umećem", da se poslužim jednom tipično rok-kritičarskom floskulom: gdegde se oseća višak "drvenosti" jezika – osobito u suvišnim "reporterskim" opisima i common knowledge analizama društvene situacije o kojoj svi-sve-znamo – koja po(t)kazuje pisca ne sasvim raskomoćenog i odomaćenog sa novim izražajnim mogućnostima; takođe, priča romana već je više nego dovoljno puta ispričana: turobne devedesete godine u Zemlji Mimo Sveta, raspad društva, porodice (sa neizbežnim ćaletom-patriotom i kućnim tiraninom, kevom-mučenicom, sestrom-glupačom etc.), rastakanje Grada – koji u knjizi nema ime, ali je po svim toponimima koji se spominju nedvojbeno (mada možda ne i mnogo bitno) da se radi o Novom Sadu – tanušna nada u Novo koja biva ubrzo izneverena, i usred svega toga naizgled lakonski ocrtana, no uistinu na pravom, nepogrešivo odmerenom emotivnom valeru urbane osećajnosti ovog vremena ispričana Ljubavna Priča sa aprijatnim završetkom, kojem je povod opet jedna arhetipska situacija "godina raspleta": bekstvo u Beli Svet, trbuhom za kruhom, pa makar i kao "spoljni" povod za moguću "izdaju" ljubavi. Mada nas, doduše, twist na samom kraju upućuje i na drugačije rasplete, a sve u sklopu eksplicitnog piščevog odbijanja da Priči ponudi klasično Razrešenje, ono šta-je-bilo-na-kraju koje čitaocu pruža to varljivo, ali tako prijatno osećanje punoće…

Kako je moguće da ovoliko Opštih Mesta ne izaziva dosadu, da knjiga "klizi" kao grolsch niz grlo, da pisac izvedbom svoje "već viđene" Priče lako ostvaruje efekat koji nipošto ne zaostaje bitno i nepopravljivo za njegovim savršenim, minimalističkim pop-eskapadama? Hjah, biće da B. B. Kebra ima onu "žicu" koja nedostaje i mnogim formalno umešnijim piscima, onima koji rutinski pimplaju hiljade ispraznih, ama pompezno zveketavih reči kaogod što neki hevi–gitaroš–masturbant razvlači svoje polučasovne solaže. Kada se, naime, iskulira, čim se mane preteranog "komentarisanja" i pusti svoje likove da žive svoj život – a tu treba posebno obratiti pažnju na vanredno uspeli bratski odnos naratora i Borisa – Kebra uspeva da mu knjiga prodiše punim plućima, čak se i puka piščeva zanatska veština na takvim (mnogobrojnim!) stranicama više nego vidno popravlja, i Obećaj mi, molim te izlazi iz anonimnosti još-jedne-priče-o-nama, časno se izborivši za svoje mesto u jednom više nego neophodnom popisivanju imena stvari (što bi rekao Đorđe Pisarev), kakvim ćemo se svi još podugo baviti, sve pokušavajući da dokučimo šta nas je ono tresnulo po glavi i raspolutilo nam živote na romantizovano onda i oblatnjavelo sada. E, to je taj Kebrin kunst: igra na malom prostoru sa maksimalnim učinkom. Utoliko je i roman zapravo prirodan nastavak onog istog, dobro poznatog Osećanja Sveta, primenjenog na novu inkarnaciju Priče koju nam Branislav Babić uporno, godinama priča. Sve ostalo su tek reči, one koje je Boris iz romana tako dugo izbegavao da upotrebljava, sve dok nije pronašao ključ. Baš kao što ga je pronašao i njegov pisac.