U najavi novog projekta BDP-a na sajtu pozorišta uz spisak glumaca (Ljubinka Klarić, Isidora Simijonović, Marija Pikić, Ljubomir Bulajić, Amar Ćorović, Stojan Đorđević i Miloš Lazarov) stoji i kraći tekst dramaturga projekta Tijane Grumić u kome se kaže da su Molijerovog Mizantropa hteli da posmatraju iz ženskog ugla. U relativno skorije vreme u srpskom pozorištu smo imali bar dve poznate i uspešne predstave u kojima su muškarci igrali ženske uloge (Mićanović je u Mletačkom trgovcu u JDP-u igrao Porciju, a Goran Jevtić je igrao Živku ministarku u Gospođi ministarki u pozorištu “Boško Buha”), ali se ne mogu setiti ni jedne predstave sa obrnutim primerom. Pri samoj pomisli na ovakvu intervenciju u Molijerovom Mizantropu otvara se niz pitanja. U Mizantropu glavni junak Alcest smatra da je iskrenost glavna vrlina i svima u lice govori šta misli. Zbog toga strada, nepravedno gubi sudski proces i prisiljen je da beži, a Selimena, devojka koju voli, ostavlja ga i nastavlja da živi kao i pre. Ako insistirate da glumica, a ne glumac, igra ovu ulogu, postavlja se pitanje da li smatrate da iskrenost ima rod, ili smatrate da postoji razlika između muške i ženske iskrenosti, ili da društvo drugačije prihvata iskrenog muškarca od iskrene žene. Dalje, nameće se pitanje kako se menja odnos sa Filentom, Alcestovim prijateljem koji pokušava da ga zaštiti i urazumi, sa Selimenom u koju je Alcest zaljubljen, sa Orontom koji na početku želi da osvoji divljenje Alcesta, a zatim postaje njegov žestoki neprijatelj. Naravno, tu je i pitanje žanra predstave koji je generalno jedan od najvećih izazova u postavci ovog komada.

U predstavi BDP-a, Ljubinka Klarić (Alcest) izlazi na scenu u kostimu iz epohe koji izgleda kao da je uzet iz pozorišnog fundusa. Iza nje je loše rastegnuta zavesa koja nevešto imitira rokoko tapiserije. Na sceni je nekakav kanabe iz fundusa (idejno rešenje scene i kostima je dao reditelj). I ta scenografija i taj kostim i govor glumaca koji čujemo preko razglasa, a ne neposredno, stvaraju osećanje zapitanosti, pa i nelagode. Ni sam način igre ne ukazuje kako će se razvijati predstava da bi ovakav pristup bio opravdan. Tako prođe jedna, pa druga scena, a onda usledi neočekivani zaokret. Ljubinka Klarić “izlazi iz uloge”. Govori publici da to što igraju verovatno nije interesantno i da mi verovatno ništa nismo razumeli. Autorska ekipa i glumci, kaže ona, su krenuli da rade “klasično”, a onda su odlučili da odustanu od toga. Međutim, nije tačno da naša publika ne razume Molijera. Vrlo dobro se sećamo Mizantropa koga je Dejan Mijač režirao u JDP-u 1997. godine i u kome je Dragan Mićanović antologijski odigrao Alcesta. Ako bi neko hteo da kaže da je to bilo davno, moramo ga podsetiti da je Mizantropa iz SNP-a u režiji Ive Milošević (Alcesta je igrao Nenad Pećinar) i mlađa generacija sigurno mogla da vidi. Osim toga, ideja o “odustajanju” od predstave nije za našu publiku ni šok niti novost. U predstavi Vitezovi “Lake male” Andraš Urban i glumci “Deže Kostolanjija” napravili su autoironični otklon prema sebi i mađarskom pozorištu uopšte. Naime, često su optuživani da prave pozorište kakvo prave jer ne umeju da igraju drugačije. Međutim, oni su u Vitezovima “Lake male” u nekoliko scena pokazali da superiorno umeju da igraju mjuzikl i da bi bez problema mogli da ga izvedu (a Urban da ga režira), ali da to ne žele i neće. Kada demonstrirate da nešto umete da radite, ali nećete jer imate svoj put, onda odbacivanje može biti legitimna gesta. Na žalost, glumci BDP-a nas nisu uverili u svoju superiornost.

Nakon toga sledi proglas reditelja Juga Đorđevića koji nam glumica Ljubinka Klarić pušta sa diktafona. U proglasu se kaže da žele da prave pozorište koje menja svet, da je tekst predstave autorsko delo svih članova, da čak i kada igraju nečiji dramski tekst od njega neće ostati više od 20% posto, da predstava mora biti ekološki održiva, da se predstave nikada neće prekinuti već će se sve uklopiti u predstavu i da reditelj neće biti dominantan. Možemo da prihvatimo da su kostim i scena a la fundus odraz ekološke osvešćenosti, ali moramo da primetimo da predstava diskredituje sopstveni proglas bar u dve tačke. U najavi predstave je napisano da igraju Molijerovog Mizantropa. Zašto su uzeli poznati naslov poznatog pisca za njihovu predstavu ako tvrde da je tekst 80% njihov? U tekstu predstave koji sam dobila ljubaznošću Tijane Grumić piše da predstava rađena po Molijeru, ali samo pozorište BDP je u najavi nedvosmisleno istaklo da igraju Molijerovog Mizantropa u prevodu Radmile Miljanić Nikolić. Dalje, tvrde da će sve što se dogodi uključiti u igru, a ni to nije tačno. Predstava se igra na otvorenoj pozornici. Tokom predstave na sceni na otvorenom, na premijeri, počela je da pada kiša. Glumci se na kišu nisu obazirali, a publika je radoznalo posmatrala kako se polako navlači krov nad njima. Glumci se i dalje nisu obazirali. Kiša je zatim zaglušujuće pljuštala a nekoliko kapi kiše su pale na pozornicu i napravile baricu. Glumci se ni na to nisu obazirali već su i dalje igrali kao da su u klasičnoj “sceni kutiji”. A šta su igrali?

Nakon iskoraka u proglas nadalje gledamo ponovo prve dve scene iz Molijerovog Mizantropa ali sada u “prozi” na krajnje banalnom savremenom jeziku. Ovo ponavljanje iste scene dodatno usporava predstavu, ali otvara jednu novu mogućnost za aktuelno čitanje Mizantropa. Naime, glumci govore da Alcest zato što je privatno uvredio uticajnu osobu može biti sudski gonjen. Moglo bi da bude aktuelno i čak provokativno tumačiti danas Mizantropa kao pre svega politički komad – komad koji govori o tome kako jedna žena zbog slobodnog govora čak relativno benignih istina (kritika stihova) može da doživi progon od onih koji su bliski vlasti i koji ne žele da budu kritikovani, čak ni zbog rđave poezije. Međutim, mogućnost ovakvog pristupa kao da nije zanimala stvaraoce ove predstave. Umesto toga, oni sasvim odustaju od Molijera i počinju da se oslovljavaju ličnim imenima, da pričaju svoje lične priče o tome zašto su u pozorištu i šta im znači pozorište. U jednom trenutku u stilu Pirandela predstava dolazi u opasnost da se prekine pa svedočimo navodnoj panici iza kulisa koju čujemo jer nisu isključene bubice. Slušamo kako se glumci dogovaraju ko će zameniti odsutnu glumicu. Glumci zatim izađu na scenu i ponovo počnu da igraju Mizantropa, da bi onda opet otišli u pravcu dokumentarnog teatra, to jest odnosa mladih glumaca i prvaka, odnosa glumaca i uprave i odnosa glumaca prema profesionalnim obavezama. Načelno, moglo bi biti važno da stvaraoci kroz istraživački proces otvore pitanje pritvornosti i lažljivosti sopstvenog profesionalnog okruženja i problem mizantropije kao psihološkog odgovora na tu situaciju. Međutim, to ima tek daleke veze sa komadom koji se zove Mizantrop i koji se pozorištem kao takvim uopšte ne bavi. Poseban problem ove predstave je to što mladi glumci BDP-a vole da glumački “nagaze” kako bi isprovocirali smeh publike. To, u nekim drugim predstavama sa čvršćom pričom koja je napisana u odgovarajućem žanru i primerenim rediteljskim konceptom može da ima smisla, ali ovde to deluje kontraproduktivno jer je štos radi štosa. U jednom trenutku dotaknu se čak i teatrologije! Spomenu Ivana Medenicu koji je pisao o Alcestu ali ne da bi pozorišno polemisali sa ovim veoma studioznim teatrološkim čitanjem komada već više kao neku vrstu dosetke. Nakon svega možemo zaključiti da je nedvosmisleno da su glumci i autori predstave krenuli s jednim konceptom, a onda su tokom procesa rada od njega odustali i pokušali sa sasvim drugačijim konceptom.

I evo, ovo je rezultat. ¶