Smrt i devojka je komad Arijela Dorfmana koji ima elemente trilera, političke i moralne drame. U zemlji koja se netom oslobodila diktature, supruga uglednog advokata za pitanja ljudskih prava, inače i sama bivša aktivistkinja, zarobljava u svojoj kući čoveka koga je njen muž slučajno sreo. Ona je ubeđena da je njen zarobljenik doktor koji ju je strašno mučio u istražnom zatvoru u vreme diktature. Glavna dramaturška vrednost komada je u tome što do kraja sve opcije ostaju otvorene što publiku tera da u sebi neprekidno postavlja pitanja kao što su: da li žrtva ima pravo na osvetu, u čemu je suštinska razlika između osvete i zadovoljenja pravde, može li pravosudni sistem da se izbori za pojedinačnu pravdu, da li kažnjavanje zločinca može doneti mir društvu i žrtvi, može li demokratski sistem da okonča nasilje koje je otpočelo tokom diktature… Sve su ovo pitanja koja su, čini se, danas još aktuelnija nego te 1991. godine kada je komad imao praizvedbu u Rojal Kortu. Komad je nakon praizvedbe doživeo veliki međunarodni uspeh. Na osnovu ove drame Roman Polanski je snimio istoimeni film 1994. godine koji je takođe doživeo uspeh. To nije nikakvo čudo: tema je postavljena problemski i duboko je savremena, karakteri su uverljivi, zaplet je uzbudljiv.

Reditelj Nikola Ljuca komad Arijela Dorfmana režira čisto i jasno sa fokusom na ono što jeste zaista bitno u ovoj vrsti komada, a to je glumačka igra. U premijernoj podeli je doktora igrao Miloš Timotijević, njega je zatim zamenio glumac Aleksandar Đurica. Ne znamo kako je predstava izgledala sa Milošem Timotijevićem, ali moramo reći da je Đurica odlična podela za lik doktora. To tvrdimo zato što u zapletu sve ukazuje da lekar možda jeste to za šta ga glavna junakinja optužuje. Međutim, glumac koji igra lekara mora da brani nevinost svog lika, jer ako to ne radi predstava vrlo lako može da sklizne u uprizorenje komada teze, što nikako nije bila ideja pisca. Đurica ima taj dar da dobro i uverljivo igra nevine i dobrodušne likove koji lako mogu postati i žrtve. Taj njegov glumački pristup ovde se jako dobro uklopio jer Aleksandar Đurica uspeva da nas navede da razmislimo o tome da li je njegov lik možda ipak nevino optužen. Kada bismo mu za mrvu manje verovali, čitava dramaturgija predstave bi se srušila i postala predstava sa tezom.

Milan Marić igra advokata za ljudska prava i supruga. Ovaj lik se nalazi u klasičnoj dramskoj situaciji sukoba između dužnosti i emocija. S jedne strane, on kao advokat mora da oslobodi čoveka koga je njegova supruga na svoju ruku uhapsila, a sa druge strane on svoju suprugu voli i želi da joj pomogne da izađe iz košmara u kome godinama živi. Tu dilemu, ili dramu svog lika Milan Marić uspešno igra tako što sa puno energije, elana i autoriteta brani čas jednu poziciju, čas drugu, ostavljajući nam da izvedemo zaključak koliko mu je zapravo teško. Preko njega mi u publici i sami sebi postavljamo pitanje da li je pravosudni sistem u biti spor, neefikasan, i da li zbog toga pravosuđe radi u korist dželata iako se izdaje za zaštitnika žrtve. Kroz svoje odlučne geste Milan Marić nam je još jednom u ovoj sezoni (posle uloge Edipa u Caru Edipu u JDP-u) pokazao da ume da igra muškarce od autoriteta.

Najnezahvalniju ulogu je imala Tamara Krcunović koja je igrala suprugu i žrtvu. Težina njene uloge sastoji se u tome što treba da igra osobu koja je povremeno nervno labilna i trajno obeležena nasiljem koje je preživela. Igrati ludilo je jedan od najvećih glumačkih izazova, a igrati osobu koja možda jeste, a možda i nije luda je izrazito teško. Dodatni izazov je u tome što ona treba da stvori i osećanje napetosti kod publike jer u ruci drži revolver koji u svakom trenutku može da opali. Dakle, publika gledajući nju treba da oseti napetost ukupne situacije i da razmišlja o tome da li je ona luda, da li je u pravu, da li će da puca… Tamara Krcunović je nastojala da unutarnji grč njene junakinje prikaže i grčem na licu i svoju ulogu je odigrala sasvim korektno.

Scenograf Zoran Petrov i reditelj Nikola Ljuca su imali ideju da čitav prostor organizuju skoro naturalistički. Glumce je stavio u providnu kocku u koju su uklopljeni elementi koji sugerišu kuhinju u vikendici. Publika treba da stekne utisak da “viri” u živote junaka. No, ta kocka od pleksiglasa nam je povremeno smetala da dobro vidimo reakcije glumaca, a nismo stekli ni utisak da je to nekakav stvaran prostor već više nekakav scenografski koncept koji je pretežak i suviše kabast za ovaj po formi mali komad sa tri lica. S druge strane, kostim Selene Orb je bio sasvim funkcionalan i na mestu.

Ipak, treba naglasiti da sve ovo ne remeti naše zadovoljstvo dok gledamo predstavu u Bitef teatru. Predstava ima dobar ritam, Đurica i Marić su veoma ubedljivi, priča komada je nešto što nas se itekako tiče. Oko nas je i dalje puno žrtava koje nisu dobile svoju pravdu, puno je nerazjašnjenih zlodela uz osećanje da sistemu ili nije bitno ili ne zna kako da sa tom spregom novca, tajnih službi i kriminala izađe na kraj. Predstava Bitef teatra Smrt i devojka govori o nama bez ukazivanja prstom na ovog ili onoga. Ili još direktnije, predstava pokazuje prstom na nas same terajući nas da preispitamo sopstvene stavove o pitanju žrtava, dželata i aktivnog (ne)činjenja da se krivci privedu pravdi, a žrtve da dobiju zadovoljenje. Predstava se završava efektnom i veoma aktuelnom poentom. Muž i žena se preoblače u svečane toalete. Oni kao da najavljuju novo, pravednije doba, ali baš kada treba da se izgovori ključna rečenica svetlo se gasi na rez. Hoće li počinioci zlodela ikada biti kažnjeni?