Slike Kube uglavnom su jednodimenzionalne. U američkim medijima ta zemlja se najčešće opisuje kao leglo najcrnje diktature, izvor komunističke opasnosti na zapadnoj hemisferi; film Vima Vendersa Buena vista social club otkrio je svetu kubansku muziku i nasmejane starce koji su sačuvali duh te muzike; od all inclusiv turista koji su devedesetih preplavili kubanska letovališta stigla je slika koja nije dodirivala kubansku svakodnevicu; pobede Huga Čaveza na izborima u Venecueli i Eva Moralesa u Boliviji ponovo su visoko podigle zastavu kubanske revolucije, koju obojica ističu kao svoju zvezdu vodilju.

Janar Gvajasamin iz Ekvadora je u dokumentarnom filmu Kuba, vrednost jedne utopije, koji je 25. januara imala prilike da vidi publika u bioskopu Reks, pošao drugačijim putevima. Film je u Beogradu imao prvo prikazivanje posle premijere na najvećem svetskom festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amsterdamu. Najavljen je kao ispovest kubanskih revolucionara koji su 1959. sa Kastrom osvojili vlast, zbir sećanja na vreme revolucije, prikaz njihovog sadašnjeg života i razmišljanja o budućnosti Kube. Oni koji su imali sreće da dođu do karata, rasprodatih nekoliko dana pre projekcije, imali su te večeri priliku da čuju i vide i mnogo više.

ZNACI KRAHA: Kombinujući dokumentarne snimke i priče protagonista, reditelj je na početku filma dao prikaz najvažnijih događaja novije kubanske istorije. Najviše svedočanstava odnosi se na drugu polovinu pedesetih godina prošlog veka, vreme kada se ta istorija intenzivno stvarala, na rušenje Batistine diktature i potonje godine. Tada je Kuba bila u centru pažnje sveta, postajući povod zbog koga je svet došao na korak od ambisa nuklearnog rata, u vreme raketne krize između SSSR i SAD 1961. Sadašnji junaci filma su tada bili mladi, snažni, puni vere i entuzijazma. Danas, pet decenija kasnije, njihove reči odaju još neumrlu veru u ideale mladosti, ali ispod površine se osećaju tuga i gorčina. Njihove primedbe deluju kao gunđanje starih ljudi bilo gde na zemljinoj kugli: zna se da je u svakoj mladosti trava bila zelenija, ljudi hrabriji a ideali čistiji. Problem ostarelih kubanskih revolucionara je što nedostatak borbenog žara kod mladih u njihovoj zemlji znači i mogući krah svega za šta su se borili. A znaci tog kraha diskretno promiču kroz kadrove iza njihovih leđa. Reditelj ih ne ističe u prvi plan, baš kao ni prećutane detalje revolucionarne prošlosti, poput Staljinove biste koja stoji visoko na polici u sobi jednog od sagovornika. Ipak, ti znaci su svuda, gradeći priču koja teče paralelno sa glavnom radnjom. Znaci, poput mlade prostitutke koja na ulici uhvati za ruku stranog turistu nudeći svoje usluge, skupo obučenih stranaca koji se fotografišu ispred prastarog fotoaparata kojim rukuje čovek sleđenog, servilnog osmeha, sveprisutnog raspadanja, turista koji kroz Havanu šetaju kao kroz ogromni muzej na otvorenom razgledajući ostatke nekog davno umrlog vremena.

Stari revolucionari deluju kao da u svoja neposustala uverenja ubeđuju i sebe i druge. Ni oni sami nisu na istim pozicijama – neki žive po oronulim kućama, radeći sve i svašta, kao vlasnik streljane smeštene u olupanom kontejneru, neki su u prostranim, lepo opremljenim kancelarijama i stanovima. Uz poneku reč prekora – jeste, i grešili smo, previše smo bili naviknuti na pomoć Sovjetskog Saveza – kao opravdanje za težak život često se pominju višedecenijske američke sankcije.

VAPAJ ZA OBIČNOŠĆU: Dominantan ton filmu daju skrivena apatija i rezignacija, nasuprot opšteprihvaćenom verovanju o Kubi kao zemlji stalnog osmeha. Fidelovi saborci pokušavaju da shvate da svakodnevicu na Kubi danas ne obeležavaju burni istorijski preokreti već neveselo životarenje i borba za golu egzistenciju, i teše se da mladi, pa i članovi njihovih porodica, odlaze put Majamija i Španije ne zbog politike, već zbog ekonomije. Ipak, iz izjava mladih provejava mnogo dublja rezignacija. Na pitanje šta njegova devojka radi u Španiji, jedan mladić kaže: "Raducka, to je dovoljno reći. Nadam se da će mi se uskoro vratiti", ali čini se da u svoje reči ni sam ne veruje. Mada mnogi govore o visokoj ceni slobode, vapaj za "običnošću" i umor od velikih, istorijskih dela kao da izbija ispod površine, baš kao i zebnja od sutrašnjice u kojoj lako može nestati i sve pozitivno što je stvorio Kastrov socijalizam. Deca u filmu su zdrava i nasmejana, svi idu u školu, i to nije malo dostignuće, o kubanskom zdravstvenom i školskom sistemu mogu da sanjaju i mnogo bogatije zemlje. Na pitanje šta bi želeli u životu, dečaci uz smeh pominju lepe kuće, novac i udobnost.

Film je u nekim elementima blizak gledaocima na prostorima bivše Jugoslavije koji su detinjstvo proveli u socijalizmu. Priče o borbenoj mladosti neodoljivo podsećaju na epove koje su o prigodnim datumima (a bilo ih je onoliko) po školama pričali partizanski borci. I efekat je potpuno isti. Umesto podgrevanja revolucionarnog žara, višedecenijsko ponavljanje istih priča neminovno vodi najvećem neprijatelju herojske prošlosti – dosadi. Pedeset druga godišnjica napada na kasarnu Monkada može se proslaviti samo istim pesmama i istim rečima, ponavljanim i u beskrajnom nizu prethodnih proslava. Po pravilu, protokom godina i dela postaju sve više junačka, a neprijatelji sve opakiji i bezličniji.

Nekadašnji nosioci pionirskih marama sa ovih prostora sa ljubomorom mogu da gledaju polaganje pionirske zakletve na Kubi. Umesto Boška Buhe pioniri se tamo napajaju Čeovim delom, ali revolucionarnu muziku svira lokalna verzija Buena vista soušl klaba. U takvom izvođenju, i borbene pesme zvuče mnogo pitomije nego ratne pesme prepune krvavih događaja, uz koje su jugoslovenski pioniri upozoravani da je život smrtno ozbiljna rabota.

REVOLUCIJA KOJA TEČE: Problem sa permanentnim revolucijama i ratovima jeste što su im neophodni neprekidna napetost i stalni arhineprijatelj. Kubanski arhineprijatelj se okrenuo ka Bliskom i Srednjem istoku, pronašavši mnogo zahvalnijeg protivnika od bolesnog Kastrovog režima koji kao pretnja odavno ima više simboličku nego pravu vrednost. Međutim, za kubansku revoluciju alternativnog neprijatelja nema. Problem je što ponovna invazija poput one u Zalivu svinja danas izgleda malo verovatno, i što američki pokušaji da promene režim na Kubi sada deluju nekako mlako i rutinski – bitka sa velikim ulogom vodi se poslednjih godina na drugom kraju sveta. Zato mnoge reči koje se u filmu pojavljuju zvuče kao pucanj u prazno, poput besmislenih, okamenjenih rituala koje pamte oni koji su početkom osamdesetih služili u JNA. Zaklinjanja u borbu do smrti nemaju svrhu, jer otvorene borbe verovatno neće biti – revolucija se urušava lagano poput kuća po ulicama Havane.

Akteri filma pričaju o Kastru sa oduševljenjem i odanošću. Ređaju se kadrovi sa suđenja, čuveno "Istorija će me osloboditi", izlazak iz zatvora, trijumfalni ulazak u Havanu 1959… Međutim, jasnije od svih političkih analiza govore snimci: Kastro drži vatren govor pre dvadesetak godina, u vojničkoj uniformi, duge crne brade; Kastro drži govor pre godinu dana, još uvek u vojničkoj uniformi, ali je brada seda, pokreti i reči usporeni; Kastro priča okupljenim omladincima kako su morali da streljaju izdajnika negde u Sijera Maestri. Sve podseća na antičku tragediju – kada izdajnika ubiju, nad Sijera Maestrom pada olujna noć presecana grmljavinom i munjama. Međutim, umesto antičke tragedije, priča ostarelog Kastra više liči na grotesknu ideološku lekciju, uprošćenu do besmisla: pre egzekucije, jedan od saboraca posramljenom izdajniku drži predavanje o onome što je uradio, što je, po Kastru, teže i od same smrti.

UTOPIJA I DOSTOJANSTVO: Razgovor posle projekcije sa Feliksom Kontrerasom Munjisom, jednim od junaka filma, starim revolucionarom i pesnikom, još jednom je pokazao krute obrasce koje ljudi uglavnom imaju u glavi kada se pomene Kuba. Iako je film većim delom neka vrsta elegije, usledila su pitanja o tajni večitog osmeha na licima Kubanaca, neumrlom duhu i idealima revolucije. I dok se ostarelim borcima suvoparne fraze još i mogu progledati kroz prste, demagogija poput "bolje bez cipela nego bez dostojanstva" otužno zvuči kada je izgovori neko poput Munjisove mlade zemljakinje koja je zajedno sa njim odgovarala na pitanja gledalaca. Nezgodno je kada o bosonogom dostojanstvu pričaju, sa daljine, oni koji se u tu sliku već na prvi pogled ne uklapaju (takvih iskustava ni nama nije nedostajalo), baš kao što se u sliku revolucionarne utopije ne uklapa ni BMW sa diplomatskim tablicama, parkiran ispred bioskopa Reks tokom projekcije.