Taman kada smo pomislili da je sa Oliverom Frljićem prošlo glavno uzbuđenje, počela je druga polovina Glavnog programa Bitefa i otvorila neka velika i teška pitanja.

NO 43 PRLJAVŠTINA: Na početku drugog dela Bitefa gledali smo predstavu Prljavština Teatra NO99. Ovo pozorište dolazi iz Estonije i vode ga Ene-Lis Semper i Tit Ojaso. Prošle godine dobili su prestižnu nagradu "Premio Evropa: Pozorišna realnost". Fizički izuzetno spremni glumci/performeri na sceni pokrivenoj blatom izvode predstavu teatra pokreta. Iako ples u blatu deluje kao bizarna atrakcija, blato kao podloga omogućava glumcu/plesaču/performeru da izvodi pokrete koji bi inače bili neizvodljivi ili opasni (npr., salto bez ruku u kome se plesač "dočeka" na leđa, pa tako tri puta zaredom), a koji su efektni i/ili doprinose jačoj interakciji (npr., kada odnos iskazuju tako što se gađaju blatom ili uvaljaju partnera u blato). Blato je bilo inspirativan materijal za stvaranje improvizacija od kojih su reditelj i dramaturg skrojili strukturu predstave. To je razlog zašto tok predstave ne prati logiku priče već pokreta, te je na gledaocima da stvore značenje. Blato nam daje bogat materijal za tumačenja počev od onog biblijskog "od praha si u prah ideš", pa do kolokvijalnog izraza za verbalno prepucavanje "valjanje u blatu". Prostora za učitavanje ima mnogo jer se snažna, ekspresivna i lepa tela plesača fantastično kreću po blatu i prikazuju niz scena od kojih su neke tipične i svakodnevne, neke fantastične i alegorične… Publika u Pozorištu na Terazijama je od igrača bila odvojena prozirnom ogradom. To je podsticalo osećanje distance (jer smo izvođače gledali kao u blatnom akvarijumu) i nudilo dodatne teme za učitavanje, ali i štitilo nas i samo pozorište od nepotrebne i neprijatne "interakcije".

Slede tri predstave bez prisutnih izvođača, pa se mogu smatrati ključnim za razumevanje selekcije festivala čija je tema "Svet bez ljudi".

VEČNA RUSIJA: Večna Rusija je instalacija-izložba berlinskog pozorišta HAU Hebel am Ufer koja na sažet i efektan način prezentuje viđenje Rusije kritičarke Marine Davidove i umetnice Vere Martinov. Savremenu Rusiju vide kao deo velikog lanca koji se sastoji od dve osnovne težnje: ka carskom imperijalizmu ili ka estetskoj i političkoj slobodi. Doba carske Rusije, Staljinov režim i Putinova Rusija čine jednu tendenciju, a revolucija iz 1905. i februarska revolucija iz 1917. deo su priče o borbi za političku i estetsku slobodu koje su za autorke međusobno uslovljenje. Međutim, ono što je kod ovakvih opštih pogleda na istoriju važno, je ono o čemu se ne govori. Preskočen je period Perestrojke i raspad SSSR. Da li je taj raspad za ruski narod bio dobar ili loš i u kakvoj je on vezi sa dolaskom Putina na vlasti? Takođe, ako se period carske Rusije smatra periodom političkog ugnjetavanja (što on sigurno jeste bio) kako se objašnjava činjenica da su ključni doprinosi ruske kulture evropskoj tradiciji nastali upravo u ovom periodu (klasična muzika, veliki ruski roman i pozorišni stil MHAT-a)? Ako hoćete da u jednom komadu prikažete četiri veka istorije taj pogled će nužno biti pojednostavljen, a vaša lična ideološka matrica će određivati izbor i tretman događaja. Međutim, ono čime nas je ovaj umetnički rad zaintrigirao jeste što on korespondira sa našim osećanjem sveta u kome živimo. Naime, čitav rad se sastoji od lavirinta soba. Posmatrač ide od jedne do druge sobe u kojoj se prikazuju različiti društveno-estetski preokreti, ali uvek završi u jednoj istoj sobi Večna Rusija u kojoj se menjaju scenografski elementi, ali suština ostaje ista. To osećanje da tumaramo kroz lavirint društveno-političkih zbivanja koja se uvek završe u večnom istom je nama u ovom trenutku jako blisko. Ovaj umetnički interdisciplinarno projekat pokazuje jednu suštinsku karakteristiku umetničkog dela – ono je uspešno ne zato što govori činjenice, već zato što potvrđuje i razvija sliku sveta recipijenta.

PA’AM: Sledeća predstava-instalacija je Pa’am, produkcija mladog izraelskog umetnika Nadava Barnea. Reč je o kombinaciji svetlosnih efekata, video i audio radova koji se svi zajedno spajaju u fantazmagoričnu pa i košmarnu instalaciju-predstavu na kraju koje se urlajući pojavljuje i senka nagog muškarca (verovatno samog umetnika). Za razliku od prethodne instalacije koja teži da jasno prenese poruku ova nastoji da utiče na naša čula. Nepovezane priče imaju za cilj da kao audio zapis podstaknu tok slobodnih asocijacija gledaoca vezanih za bazične teme ljudskog bitisanja: eros, tanatos, porodica… Od sve tri instalacije ova je najpozorišnija, jer smo mi publika koja gleda prizore koje za nas "igraju" svetlost i zvuk. Pa’am bi mogla naše stvaraoce da podstakne na razmišljanje da predstava nije samo glumac koji prenosi poruku već da je audiovizuelni dizajn moćno sredstvo savremenog pozorišta.

ZAOSTAVŠTINA, KOMADI BEZ LJUDI: Ipak, najpozorišniji i istovremeno najemotivniji momenat na ovogodišnjem Bitefu doživeli smo u postavci Zaostavština, komadi bez ljudi Štefana Kegia i Dominik Iber (Rimini protokol) Teatra Vidi iz Lozane. Reč je o umetničkom radu baziranom na idejama kulture sećanja. Sastoji se od više sobica koje su realistički prikaz prostora osoba na samrti. Dok izolovani sedite u sobici, čujete glas koji vam pripoveda o svom životu i sopstvenom razumevanju smrti. Za to vreme možete da dodirujete navodno lične predmete te osobe, na koje vam glas ukazuje tokom priče (jedete ratluk, pijete vodu, razgledate fotografije ili kolekcije sitnih predmeta…). Svaka priča traje nekoliko minuta, a onda izlazite u potragu za novom pričom. Najuzbudljiviji momenat je susret sa pričom žene na samrti koja je čitav život htela da nastupi na pozornici. Soba predstavlja minijaturnu realističku kopiju pozorišta sa sve scenom kutijom i zavesom. Vi sednete u prostor za publiku. Zavesa se diže. Na pozornici je reflektorom osvetljen jedan beli džemper – odevni predmet nesuđene glumice i pevačice. Glas priča priču o njenom životu, a onda se čuje pesma i reflektor prati po pozornici imaginarnu glumicu i pevačicu. Svetlo i zvuk vam daju dirljiv osećaj njene prisutnosti te odsustvo i smrt intenziviraju osećaj ljudske bliskosti i topline.

Kao što je već rečeno, sva tri navedena rada čine celinu i podržavaju koncepciju festivala. Ipak, ne možemo se oteti utisku da su tri "predstave" bez izvođača bile previše za festival koji se dešava u gradu koji je već dugo gladan kvalitetnog pozorišnog iskustva. Potpuno nam je jasno da je selektor Ivan Medenica želeo da ukaže na sve intenzivnije prožimanje različitih umetničkih disciplina u našem inter i transdisciplinarnom savremenom svetu. Za naše prevashodno dramsko pozorište bilo bi korisno da vidimo i neku dobru postavku dramskog teksta. Time bi se, na kraju krajeva, sledila i tradicija ovog festivala koji je od samog početka prikazivao i nove tendencije u dramskom teatru i time suštinski uticao na razvoj režije i glume kod nas.

A ZA KRAJ…: : Selektor i umetnički direktor Ivan Medenica počeo je prošlogodišnji Bitef predstavom Jana Fabra Olimp koja je

posredstvom malih ekrana na velika vrata uveo Bitef u sve domove u Srbiji i od festivala napravio kulturni događaj par excellence. Mnogi su se skandalizovali zbog scena seksa i nasilja i poredili festival sa rijaliti programima. O tome se raspravljalo tokom (a i dugo nakon) festivala, pa su ostale predstave prošle u senci početka festivala.

Poučen tim prošlogodišnjim iskustvom, selektor je event smestio na kraj. Reč je o predstavi Rekvijem za L. reditelja Alena Platela u izvođenju belgijskog ansambla Le bale se d la be. Božanstvenu muziku za predstavu komponovao je Fabricio Kasol tako što je ukrstio dve naizgled nespojive muzike – Mocartov Rekvijem i muziku Afrike. Dok su muzičari plesali i pevali na podijumu sa crnim praktikablima nalik na grobove, na velikom filmskom platnu Sava Centra gledali smo crno-beli snimak u jednom kadru poslednjeg sata u životu rediteljeve prijateljice – bela žena plave kose okružena nežnošću i pažnjom svojih najbližih sat vremena bukvalno umire i na kraju stvarno umre.

Raspravu o tome da li je ovakva predstava moralan ili nemoralan čin, te šta takav čin govori o evropskom čoveku i njegovom kulturnom establišmentu prepustićemo nekom drugom. Umesto toga, pokušaćemo da se fokusiramo na nešto što nam se čini mnogo važnijim, na luk koji je festival Bitef napravio od prve prošlogodišnje do poslednje ovogodišnje predstave. Festival Bitef je zahvaljujući Ivanu Medenici i timu koji predvodi direktor Bitefa Miloš Latinović, od pozorišnog festivala prerastao u veliki društveni događaj sa svim propratnim osobinama kao što su ofanzivan medijski, marketinški i PR nastup, bavljenje aktuelnim društvenim, estetskim i političkim idejama, momenti na ivici skandala… Ovakav pristup kulturnoj manifestaciji od značaja se verovatno mnogima neće dopasti, ali mora se istaći da je u društvu spektakla to dobar način da budete vidljivi, a time i uticajni da društvu nametnete nove estetske vrednosti.