Sudeći po laureatima ovogodišnjih nagrada "TV Novosti", TV program u Srbiji nije se mnogo promenio. Spisak nagrađenih je gotovo istovetan sa prošlogodišnjim, a po pravilu su tu "Milioner", "Klopka", Dnevnik RTS-a, "Grand šou" te sportski i filmski programi RTS-a. Narod je tako izabrao. Nešto drugačije misle novinari, jer je na njihovoj listi mnogo emisija TV B92. Ova polarizovanost popularnosti i profesionalnosti verovatno je glavno obeležje ovdašnje TV ponude, ali i surovog medijskog tržišta u doba tranzicije.

Novogodišnja izdanja mnogih emisija pokušavaju da nas podsete na bitne događaje iz 2005, ali spisak najčešće počinje i završava se uvođenjem PDV-a i dobijanjem studije o izvodljivosti; sve između toga je blažena TV izmaglica kojom smo bili obavijeni cele godine. Ipak, podsetimo se šta smo to sve gledali?

Glavna bitka na malim ekranima vodila se oko atributa nacionalne televizije, a akteri su bili RTS i TV Pink. U toku je nadmetanje za rejtinge i tržište, a polemika između gospode Tijanića i Mitrovića bila je paralelno i svojevrstan medijski događaj. Ratovalo se televizijama, a trenutni rezultat je teško proceniti. Poslednji manevar RTS-a je uvođenje TV pretplate koja ima finansijski, ali i simbolički značaj. Potpuno je legitimno da se javni servis finansira od pretplate, ali je račun za pretplatu svojevrstan glasački listić kojim će građani referendumski dati RTS-u legitimitet nacionalnog kanala. Zato se mnogo manje govori o sadržaju programa, a mnogo više o nezavisnosti državne televizije koju bi pretplata garantovala. Ova pomalo neobična logika možda bi RTS približila modelu HRT-a, gde se televizija pojavljuje kao posebna društvena institucija, moćna koliko i političke partije ili često moćnija od njih. HRT je u našem regionu postao mera profesionalizma (što je samo donekle tačno), ali i primer kako ulepšana slika jednog društva služi kao model u tranziciji. Promovisanjem evropskih vrednosti, građanske demokratije i prava nacionalnih i seksualnih manjina, HRT pokušava da permanentno vaspitava građane. Tu se krije i opasnost od ovog šminkanja, jer pre ili kasnije neko uhapsi Gotovinu, pa se nađete u čudu kada građani istaknu parole ’’Hrvatsko cvijeće, izdalo te euro-smeće’’. Sudar sa realnošću tada je mnogo bolniji. Nego, naš RTS je igrao na sigurnu kartu Koštuničine Srbije, koja za model ima Žiku i šarenicu, svadbarac za 48 sati i emisije gde građani pitaju Vladu. Od savremenijih TV formi tu su ’’Ključ’’ i ’’Upitnik’’, emisije gde je u centru pažnje formalno tema, ali se ona zaboravlja pred utiskom koji svađe ostavljaju na goste. Metafora ovog neobičnog TV tradicionalizma je ’’Avalski toranj’’, malčice kradnut od ’’Piramide’’. Tu se birao najznamenitiji Srbin/Srpkinja i prikupljao novac za tronožni TV toranj na Avali. U doba kablovskog prenosa Obnova tornja deluje anahrono, a slično je i sa oživljavanjem dečijeg serijala ’’Kockica’’. Veoma me zanima kako će današnji klinci reagovati na Branka. Emisija se pojavila u gotovo izvornom obliku, ali sam siguran da deca više nisu ista. Model voditelja (autoriteta) i drugara danas je sigurno drugačiji. Današnja deca su neposrednija, samosvesnija, medijski pismenija i okružena strahovitom krizom, umesto uljuljkanih generacija iz doba samoupravnog socijalizma. Danas nema foliranja i soljenja pameti. Ono što im je bilo potrebno i tada i danas jeste samo da ih volite i razumete. Zato Branku želim mnogo sreće.

Nastavak liste medija obično čine televizije Pink, BK i B92. Tu su se pozicije poravnale i očekuje se dodela nacionalnih frekvencija i primena zakona o oglašavanju, koji će gledaoce poštedeti terora reklamama.

Perjanica narodne televizije je ostala TV Palma, sa trojstvom opanka, sarme i televizora.

Ono što danas možemo konstatovati na polju estetike, dok gledamo gotovo sve TV programe u Srbiji, jeste specifičan pristup – govorne televizije. Danas, kada mnogi od nas imaju kablovsku televiziju, postali smo svesni koliko se kod nas na televiziji govori. Pričanje potpuno dominira nad slikom i to u svim TV žanrovima. U reklamama slušamo kako će se neko popeti na brdo, pa onda će tamo da predahne, pa sledi silazak, sve ti lepo ispričaju.

U političkim govornim emisijama divan se podrazumeva, u zabavnim programima takođe, pa je tu Skupština, eventualno se priča prekida – pevanjem. Slika je potpuno u drugom planu, ne koristi se kao oruđe koje zamenjuje reči. Možemo odmah pomisliti da naša publika ni autori nemaju ono što se danas naziva kultura slike, koja u globalnoj komunikaciji zamenjuje reči. Uverićete se u ono što pričam ako pogledate neki od satelitskih programa. U našoj kulturi mnogo više se ceni verbalno izlaganje, rečitost i verbalno nadmudrivanje, što je deo usmene kulturne tradicije. U ovu tezu uverila me je i činjenica da u kritičnim momentima (znači gotovo svakodnevno) taj televizijski govor ovde postaje epska poezija ili propovednička objava. Govornik obično zauzme svečanu pozu, u očima je vidljivo nadahnuće i samo krene iz čoveka. Zato će nam nedostajati kapetan skupštinske lađe, koji se privremeno iskrcao na kopno. Zato ću u novoj godini svim gledaocima poželeti sliku umesto tona.