Skoro na početku filma Jagode u grlu, odmah nakon uvodne eksplikacije koja podseća na ono što smo videli u seriji, Bane Bumbar na aerodromu dočekuje starog ortaka Mikija Rubirozu, uspešnog biznismena iz dijaspore koji je posle mnogih godina svratio za vikend u rodni (Beo)grad i rešio da okupi staro društvo. Sreću se na carini, padaju jedan drugom u zagrljaj, ljube se: levi obraz, desni obraz… Rubiroza tu u magnovenju instinktivno staje, ali Bane bez pardona ubire i treći poljubac: "Sada se ovde ljubi tri puta", kaže mu Bane, uvodeći ga tim kao uzgrednim ritualom u ceo jedan novi svet, u kojem je Miki stranac, mada mu je naizgled sve poznato i blisko. Sredina je osamdesetih u Beogradu, negde na pola vremenskog i svakog drugog puta između opsade Kuće cveća od milionske ožalošćene porodice i cvetne opsade tenkova za Vukovar.

I Miki, šta će, otrlja se još jednom o Banetov obraz. Mali detalj, jedva primetan; jedan od onih koji govore umesto tomova. Onaj koji je jednom otišao iz grada od dva poljupca, vraća se, bar za jedan vikend, u grad od tri poljupca. Više poljubaca ne znači više ljubavi, naprotiv: u taj "višak" je upisano nešto zlokobno. Još ne znamo šta, ali osetljiviji senzori već naslućuju. Jer je taj treći poljubac, celov razlike, proškrgutana poruka nekome i nečemu, ne baš ljubavna. Ali nema veze, sve je to još tamo daleko, hajde da se zabavljamo, da se podsetimo mladosti srećno sćerdane u gradu od manje poljubaca i više radosti. Uslediće terevenka na jednom savskom splavu, još jednom ranom vesniku nečega što će u sledećoj dekadi postati morbidni simbol epohe. One u kojoj će tri poljupca postati nešto kao obaveza, a dva nešto kao subverzija.

Koliko se sećam, Jagode u grlu dočekane su od kritike pomalo mrzovoljno, a ni prođa kod "obične" publike nije mogla da se meri s onom koju su imale Grlom u jagode. Bar ovo potonje je sasvim normalno: film je pravljen s drugom vrstom osećanja, potrebe, namere, ambicije.

Kada sredinom sedamdesetih snimate nostalgičnu bildungsromanesknu seriju smeštenu u šezdesete – dakle, s toliko malim vremenskim odmakom da se još nisu ni spustili svi koji su otišli haj u letima hipijevštine – osvrćete se na hronološki sasvim blisko doba, naizgled previše blisko; pa opet, ono je u odviše toga sasvim različito, na globalnom nivou koliko i na jugoslovenskom, naposletku i beogradskom. Serija je, naravno, vrhunski televizijski rad, zato živi i posle četrdeset godina, a jedna od tajni njene svevremenosti jeste upravo i duboka ukorenjenost u konkretno vreme i prostor, do najsitnijeg detalja. Pa ipak, po naravi stvari, ona podleže i "optimizmu sećanja", kao i idealizaciji (sopstvene) mladosti: naporni su, dakako, ljudi koji od nje pate, ali se treba jako čuvati onih koji su je izbegli. Epizode se "dešavaju" u rasponu od petnaest do pet-šest godina pre realnog vremena nastanka serije. S filmom Jagode u grlu je drugačije: on nastavlja i pomalo sumira sudbine protagonista petnaestak godina nakon kraja šezdesetih i kraja vremena koje serija pokriva, ali je ujedno lociran u "realnom vremenu", onom istorijskom: sada nema odmaka, pred premijernim gledaocem je čista proza sadašnjosti. U toj sadašnjosti, pak, nije ostalo skoro pa ništa od poleta jednog zahuktalog društva, koje sada zatičemo u krizi vere, ideja, samopouzdanja, a bogme i sposobnosti za servisiranje najbanalnijih svakodnevnih potreba (o krizi servisiranja dugova u tvrdoj valuti da i ne govorimo). Istovremeno, životi Baneta, Boce, Mikija, Ušketa, Goce i drugih kao da su parodija svega u čemu smo ih ostavili s odjavnom špicom poslednje epizode serije. Ne, ne zato što im se snovi nisu ostvarili, to bi bilo još i lako, nego baš zato što uglavnom jesu, ali… ili to nisu bili tako dobri snovi, ili to nije bilo tako dobro ostvarivanje, ili svemu pa i njima ima rok upotrebe (koji je istekao), ili se kroz tzv. zreli život, od odjavne špice serije pa do pijanke na splavu nakupilo toliko trulih kompromisa, srednjih i osrednjih rešenja, poslova, ljubavi, brakova i uopšte života, da se sve zgrudvalo u jednu veliku, smrdljivu gvalju koja samo čeka da eksplodira. I eksplodiraće, naravno, svima u lice, rušeći ih jedno po jedno na olajisani brodski pod zasejan srčom. Pa dobro, ne izdiše se tu, na podu, poustajaće na kraju naši smoreni junaci, ali nešto – zapravo: ništa – više neće biti kao što je bilo. U ovakvim se noćima nepovratno stari, u njima se napokon osvešćuju porazi koji su neopozivi, bez šanse za revanš. Ko je pa, uostalom, taj protivnik od kojeg bi ga zatražio?

Zastrašujuće trezven film u kojem su svi trešteni pijani; niz isprepletenih priča o seriji ukrštenih intimnih nesreća i ludila dok se kao tačkica na rubu horizonta nazire jedno mnogo veće i opasnije, kolektivno. Antinostalgična (auto)subverzija za kakvu se mora biti ne samo vešt nego i jak da bi se uopšte usudio da je zamisliš, kamoli snimiš. Naizgledno uneređivanje po sopstvenom "kultnom" delu koje ovome ne oduzima ama baš ništa – samo ga čini vrednijim pamćenja jer postaje bliže i srodnije gledaočevom gorkom talogu iskustva. Film nesavršen u detaljima, besprekoran kao celina, a retrospektivno prepoznat(ljiv) kao nepogrešiv marker epohe. Sećamo li se filmova koji su tih dana "izazivali kontroverze"? Ne, zaboravili smo ih. Jer nam više ne govore ništa. Jagode u grlu, pak, sublimiraju osamdesete u našoj istoriji, naročito "beogradskoj" (za "zagrebačku" to je najbolje učinio Grlićev U raljama života) baš kao što i sublimiraju sredovečni angst u našim intimnim istorijama, izvrću nam utrobe i glave i duše, kao da se onaj splav silno ljulja pa svi besomučno povraćamo dok iz nas izlazi i ono za šta nismo ni znali da je ikada bilo unutra. Mogao bih ga gledati još mnogo puta, i nikada mi ne bi dosadio; druga je stvar – smem li to da učinim? Jer, Jagode u grlu mogu da budu opasne po duševni mir. One pritiskaju jedno duševno dugme koje bi trebalo nositi u onom nuklearnom koferčetu, pod šifrom. A praskozorni rezime na pijanoj lađi, dok orkestar Lepog Jovice, kao da je osvanuo poslednji dan na svetu, peva i svira Arsenovu O, mladosti pred svim tim umušenim, olupanim egzistencijama – koje su, dakako, naše, samo tada to možda nismo znali jer smo imali dvadeset godina, i igrali su nas vetropirasti Gala Videnović i Žarko Laušević – potresni je rekvijem svakoj suvišnoj nadi, svakoj olakoj iluziji. A opet, "na pola puta tek smo mi"… Stisni zube i duraj, brodolomniče, nema ti druge. Hteo si jagode, sad kusaj. I ljubi se u ovom gradu samo po dva puta, naravno. Toliko još možeš da učiniš za svoje dostojanstvo. Ajde, može i treći put, ali samo negde drugde, najbolje u Zagrebu, ako me razumete.