Da se ovaj koncert dogodio mesec dana ranije, mogao je biti deo XXX Beogradskog jazz festivala. I bio bi naslabiji njegov deo. Herbi Henkok je u Beogradu gostovao i ‘88 (na pomenutom festivalu) i jeseni ‘99. (album/turneja Gershwin’s World). Sada je plakatiran kao momčić-starčić, s više od pola veka vanredno uspešne karijere zaokružene memoarima, dokumentarcima, i uveliko u fazi prepakivanja u još komercijalnije formate, omaže, duete itd. Dug put od pijanističkog čuda od deteta (r. ‘40. u Čikagu; s 11 godina uz simfo-orkestar), zavidnog uzleta u džez ranih ‘60-ih, i članstva u jednoj od najjačih i najvažnijih grupa Majlsa Dejvisa (tzv. Drugi veliki kvintet), preko značajnih solo-albuma, afričkih korena i ‘70-ih definisanja fanka na čelu Headhuntersa, omogućio mu je da potom kešira razgradnjom dotad fuzionisanog. Posle hard i post bapa, recikliranje počinje petorkom V.S.O.P. gde Fredi Habard ne samo muzički nije mogao da nadoknadi Majlsovo odsustvo. Inovativnost već potvrđenu (od Majlsa podstaknutim) instaliranjem električnih klavijatura u moderni džez, HH strastveno je nastavio sintisajzerima, da bi ‘83. tehno-hitom Rockit i albumom Future Shock još jednom zadužio crnu muziku, konkretno hip-hop/brejkdens i skreč. No, taj nadir njegove karijere je već mnogo više MTV nego bilo šta drugo.

Malo je ko u popularnoj muzici, a posebno u džezu sam ostvario toliko i kvalitetnog i komercijalnog kao HH, ali je i njega ‘progutalo’ potonje. Džezu se ponekad vraćao, najbolje kroz muziku za film Round Midnight (Oskar ‘86; inače je i autor skora za Antonionijev Blow Up, ‘66), i sve ređe skretao pažnju kao kompozitor. Više je doprineo kao UNESCOv ambasador dobre volje, uspostavljajući međunarodni dan džeza (30. april). Konceptualno-zvezdani album River: The Joni Letters 2007. s obradama pesama Džoni Mičel bio je povod njegovog turnejskog programa River Of Possibilities ("Vreme" 919). Već tada u postavi su mu bili zapadnoafrički gitarista Lionel L(o)ueke (r. ‘73, Benin) i izvikani bubnjar Vini Kolajuta (Vinnie Colaiuta), a nama je ovog puta stigao u kvartetu s basistom Džejmsom (James) Genusom, saradnikom veličina od H. Silvera do Daft Punk. Sava centar pristojno je popunilo oko 3000 ljubitelja (ulaznice 1990-6590 d.) i bilo oduševljeno sve vreme.

Posle akademske četvrtine daveža, do neprepoznatljivosti razgažen je Herbijev komercijalni prvenac i kroz obrade uticaj na latino-džez Watermelon Man, s njegovog debi LP-ja Takin’ Off iz ‘62. Više od sata svedočili smo uglavnom sviranju na prazno, virtuoznim ali jalovim deonicama pa i ponekom nepreciznom unisu. Luekeova solo gitar/vokalna tačka takođe se izlizala, potvrđujući da ni izvorna originalnost ne opstaje neoštećena u sveopštem tezgarenju. Dipl. elektroinženjer i strastveni ljubitelj IT-džidžabidža, HH kao da je ceo svoj kućni studio poneo na turneju, uigravajući kompjuterizovane izvore zvuka dok su mu na pozornici dokono stajali neki od – prema njegovim rečima – najsposobnijih muzikanata. Vrhunac besmisla bilo je drndanje vokodera za izrazito ne-vokalnu muziku, a vrckanje kejtarom (lako nosive klavijature za na rame, radi gitarističkog pozeraja) ubeđuje da HH zapravo radi kao putujući prodavac sviračke elektronike. Nešto malo kolektivnog muziciranja profunkcionisalo je mešanjem akorda Herbijevog standarda Cantaloupe Island, da bi drugi sat dokusurio bis Chameleon. Kako to neretko biva s onima koji ‘mogu da sviraju sve’ – isporučuju nam ‘može im se’, a HH i njegovi saradnici su među hiljadama takvih. Tek poređenja radi, da ne mislite da su nekadašnji velikani džez-roka/fuzije i sl. obavezno u kreativnoj propasti, podsetiću Vas i na neke od Henkokovih ispisnika iz legendarne Majlsove postave s In A Silent Way: ovde često gostujući umetnik ranije poznat kao MekLaflin – gitarista Džon MekLoklin (John McLaughlin) sa svojim besmislenim 4th Dimension, i u Beogradu jednom u 30 godina ugošćen i po izvanrednom nastupu zapamćen saksofonista Vejn Šorter (Wayne Shorter), na BJF 2010.

Sva sreća, ne samerava se džez prema Herbiju.