Podebljavati liniju ispod imena Bob Dylana besmisleno je koliko i podebljavati onu ispisanu preko njega. Bob Dylan je još uvek živ. Kada umre, njegov život i njegove zasluge za rokenrol kakvim ga danas (i prethodnih četrdeset godina) znamo biće još jednom (i ko zna koliko još puta nakon toga) pročešljani i glorifikovani. Tek tada, ako ih bude bilo, tekstovi kojima se kritički osporava ili umanjuje njegov uticaj imaće smisla i značaj za gladna i buntovna usta kojima je preteško breme legendi. A do tada, svako pisanje o Dylanu (i naročito njegovim novim pločama) biće još jedno akreditovanje teksta za Hol usputnih pisanija, da i njemu i nama prođe vreme.

Elem, i tako je 2001. Bob Dylan objavio svoju novu, recimo, šezdeset devetu (a, ne, tek četrdeset treću!) po redu, ploču. Naslovio ju je jednostavno – Ljubav i Lopovluk, što su, priznaćete, dve sasvim dovoljne stvari da jednog šezdesetogodišnjaka održe živim, između nasrtaja staračkih tegoba. Moglo bi se još reći da ove dve reči sadrže i nešto mitsko, poreklom sa Indians&Buffalos–free Divljeg Zapada, što pod stare, sumirajuće dane i nama i Dylanu mora doći kao neprijatno podsećanje na to da je ovaj bio mlad kad je John Wayne bio hit.

Sam Dylan kaže da su svih dvanaest pesama na albumu u stvari varijacija kafanskih i bluz standarda. I još dodaje, da ploča ne liči (na prethodni) Time Out Of My Mind ili (iz neke tamo) Oh Mercy ili (iz praistorije) Blood On The Tracks, već da je ploča neka vrsta greatest hits albuma (volume 1 & 2) na kojoj nema hitova. S ovim poslednjim nužno se moramo složiti, jer hitovi se danas traže i dobijaju na drugom mestu. Predsednik Dylanove diskografske kuće Columbia Don Ieener tvrdi da je Love And Theft ploča namenjena masama, a ne tvrdim Dylanovim fanovima. Što bi – u slučaju da u sveopštoj zameni vazdušnog saobraćaja zemaljskim Amerikanci ponovo poteraju kočije sa konjima diljem autoputevima pregaženih prerija i moglo biti istina.

U svetu superpostmodernizovanom svim i svačim, povratak korenima još uvek je znak sofisticiranog intelektualnog i emotivnog angažmana, nešto između reafirmacije istorijom pregaženih veličina (intelektualno) i borbe za spasavanje naseobine preostalih pandi (emotivno). Međutim, svet svakako ne oseća potrebu da se Bob Dylan ili Neil Young vrate tamo, jer bi to bilo kao kad bi Martin Scorseze, dirnut minulim dobom, odlučio da snimi nemi spektakl u duhu italijanskih istorijskih iz dvadesetih godina ovog veka. Eventualno bi oprostio (svet, ne ja) Eminemu da snimi brejkdens album, ili da Madonna još jednom uroni u materialgirl kostim, ali, pre ili kasnije, i jedni i drugi bi shvatili da je to baš… nepotrebno. Ostaje problem što Dylan, Young ili McCartney ne znaju šta bi drugo. Dok im kameleonizam Bowieja ili Eltona Johna, manje-više, s pravom izgleda kao overdoz vijagrom.

A nekako usput, namnožilo se i zrelih tragača za korenima, među kojima se (ne među tragačima, već među korenima!) nalazi i sam Dylan. Lucinda Williams, Ryan Adams, Alison Krauss, Will Oldham ili Neko Case samo su neka od imena čiji albumi s lakoćom poniru u mitske temate i ikonografije izvlačeći iz njih zlatnu žicu koja plejstejšonizovanim životima mladih danas daje vrednost koja se ne može kupiti za šaku dolara. Pomenuti izvođači i njihovi fanovi nisu zanemarili uzore, i o tome govori podatak da je jedan od Dylanovih najprodavanijih albuma upravo njegov 42-i (iz 1997), kao i da je za njega dobio tri Gremija, a potom i Oskara za najbolju pesmu za film Wonder Boys.

I za sam kraj, valjalo bi reći da je Bob Dylan napravio dobru ploču. Poređenja radi, ako je ploča seosko domaćinstvo, onda je Bob Dylan ostareli pas čuvar koji i dalje verno čuva gazdinstvo, ali više sećanjem okolnih seljana na to kako je nekad ujedao, nego što ih danas straši njegovo lajanje. Ali, u kuću se i dalje, bez njegovog odobrenja ne može, i to se mora poštovati.