Koliko ste knjiga rumunskih pisaca kupili ove godine na vaskrslom beogradskom Sajmu knjiga? Pitanje uopšte nije šaljivo, i to ne samo zato što je Rumunija ove godine bila tzv. počasni gost Sajma. To bi bila puka formalnost koja ne bi istinskim knjigoljupcima značila mnogo da to nije bio povod da se savremena rumunska književnost (i humanistika etc.) predstavi na srpskom jeziku kroz pojačano prevođenje, kako to u takvim prigodama već biva. A ni to ne bi bilo jako važno da savremena rumunska književnost ne vredi mnogo više nego što joj se pažnje posvećuje izvan Rumunije, ili bar svakako u Srbiji i ostalim zemljama književno-kulturne Jugoslavije.

Do sada su valjda svi osim veoma ozbiljnih i temeljnih ignoranata saznali da je rumunska kinematografija jedna od najdinamičnijih i najinteresantnijih ne samo u čarobnom svetu postkomunizma nego u Evropi uopšte; možda polako dolazi vreme da se više sazna o tome da priče koje nam pričaju najbolji rumunski reditelji svakako ne mogu biti daleko od rumunske književnosti, dakle, da mora da tu postoji neka korelacija, ako ne i ravnopravnost po važnosti i kvalitetu…

Kako god, nova su izdanja nama odranije znanih, ali i onih posve novih pisaca raspršena kojekuda po izdavačkom spektru – što je prirodno, dobro i zdravo – i tek ćemo u budućim mesecima sagledavati šta smo sve dobili, ali jedno izdanje može poslužiti kao svojevrstan uvod, dobar i za početnike i za one manje ili više upućene, u to šta, kako i zašto pišu naši susedi. To je “Antologija savremene rumunske priče”, probrane znalačkim uvidom Oane Hergenreter, Novosađanke, banatske Rumunke i od 2014. istraživača u oblasti književnosti na Univerzitetu u Gracu.

Priređivačica je za ovu antologiju izabrala dvadeset i pet priča dvadesetoro savremenih pripovedača različitih generacija, rođenih od četrdesetih do osamdesetih godina prošlog veka. Razume se, bez reminiscencija na vreme bizarne i brutalne vladavine Čaušeskua nije se moglo, bez obzira da li se radilo o prozi koja je u to vreme i nastajala, ili o potonjem sagledavanju jedne mračne epohe, u kojoj pak književnost ipak ima onu istu ulogu koju ima uvek i svugde: da estetski relevantno artikuliše neuporedivo ljudsko egzistencijalno iskustvo, intimne ponore, moralne pometnje, pokušaje da se postane i ostane Neko u okolnostima koje su neprijateljske čak i tamo gde su naizgled prijateljske. A sve to sredstvima humornim, kritičkim, jetkim, ironijskim… to je već do pisca. I taj pluralitet ova antologija dobro osvetljava i pokazuje. No ipak, razume se da je naglasak u ovoj knjizi stavljen na savremeniju savremenost, na epohu tzv. tranzicije iz devedesetih i ranih dvehiljaditih, i na današnju Rumuniju, zemlju članicu jednog “elitnog kluba” (Evropske unije) koja se po malo čemu oseća elitnom, i malo šta u njoj deluje tako, i domaćima i strancima.

Za detaljan prolazak kroz “ponudu” ove knjige trebalo bi nam mnogo više prostora, a možda i ne treba unapred otkrivati sve njene adute. Možda vredi tek lapidarno preleteti, sasvim lično i subjektivno, kroz priče-favorite ovog čitaoca, tek da zagolicamo radoznalost drugih, koji će čitati drugačije. Gabrijela Adamešteanu kroz monolog, ili dijalog u kojem sve vreme “čujemo” samo jednu stranu, prikazuje tihi, postojani užas jednog ljubavnog odnosa postavljenog na pogrešnim premisama; Lavinija Branište kroz prve radne dane profesora u “elitnoj” privatnoj školi skenira dubinsku trulež sistema koji ne obrazuje nego formalno zadovoljava statusne potrebe mladunčadi elite; Radu Pavel Geo nas vodi u banatsko selo blizu granice sa Jugoslavijom, u vreme poznog čaušeskizma, dok seljani pokušavaju da nameste antenu tako da mogu da prate “erotski film” (ali i reklame!) na Televiziji Beograd, njihovom dragocenom prozoru u spoljni svet; Adela Grečeanu bavi se donekle sličnim motivom, kroz priču iz središta pakla tupog seoskog patrijarhata, zavetovanog bigotnosti i samoobnavljajućoj nesreći; Mirču Kartareskua “ne treba posebno predstavljati” i ovde je sa dve sjajne priče; Florin Lazaresku je zastupljen izvrsnom pričom po kojoj je veliki Radu Žude snimio kratak film; Dan Lungu briljira u neprepričljivoj i teško zaboravljivoj “Udelite šlajmaru”; Radu Paraskivesku od jedne stare, uvrnute ideje Vudija Alena (bordel za intelektualce, gde biste osim seksa – nekad i umesto seksa – dobijali i visokoparne i kompetentne rasprave na temu po vašem izboru) pravi ludo zabavnu burlesku sa sasvim rumunskim, odnosno balkanskim šmekom, u kojem nezaobilaznu ulogu igraju dežurne i za sve nadležne babe iz socijalističkih solitera; Razvan Petresku upečatljivo uvodi fantastički motiv misteriozne zaraze umiranja u jednoj stambenoj zgradi, podatan za raznovrsna učitavanja i tumačenja, a u drugoj priči intelektualci – opet pomalo vudialenovski – pokušavaju da organizuju pravu pravcatu oružanu pljačku, što već miriše na veliki belaj; Dojna Rušti razvija srodan fantastički motiv, pomalo na tragu “Stanara”; Dan Soču u “Šugavcima” ležerno prelazi sve granice tzv. dobrog ukusa, i to sa briljantnim rezultatom; Lučijan Dan Todorović kroz metaforu žvakaće gume kao prikrivača “lošeg” daha iz usta sjajno portretira anksioznost prekarnog položaja na savremenom tržištu rada; Aleks Točilesku… uf, nema više mesta!

Zaključak je, dakle, jasan: ne treba propustiti ovako pouzdan vodič kroz mnoga zadovoljstva koja vas čekaju od naših istočnih suseda – treba se samo zaputiti putem kojim se ređe ide, dalje će biti laća.