Prečesto u Srbiji stvari uopšte nisu onakve kakve izgledaju. Prošle subote uveče, oni koji su kupili ulaznice (1200 d.) za nastup naoko novog – mada pojedinačno ne baš mladog – benda Kolja & Grobovlasnici, zatekli su se usred preterane euforije, prijateljske žurke pre nego dotad najveće svirke Nikole Kolje Pejakovića. Doduše kad sabere sve koji vole neki od njegovih života, mogao je napuniti i više od Doma sindikata.

Pravo dete jugoslovenskog komunizma & renesanse (r. ‘66, Banja Luka) maturirao je likovnjačku školu, a diplomirao pozorišnu režiju. Na studiranje u Beograd stigao je posle Novog talasa, svirajući gitaru, usnu harmoniku i klavir, sredinom ‘80-ih počeo da pravi pesme, no kako je od bukvalnosti do Bukovskog put poduži, prvo je postao cenjen kao filmski scenarista (Lepa sela lepo gore, dijalozi), TV-režiser (serija Složna braća), i omiljen kao narodski uvrnut epizodista u delima Srđana Dragojevića; posebno je njegov Dorijan u Mi nismo anđeli/A3 otelotvorenje svega što ne želite da rokenrol bude. Po očekivanju, time je ostala u senci njegova karijera u pozorištu, gde za svoje predstave ume da uradi i scenografiju, kostim i muziku. Posle pisanja znatnog dela TV-serije Vratiće se rode, kao režiser u Narodnom pozorištu u B. Luci zapažen je adaptacijama Nušića, a najšira publika verovatno ga (ne) zna kao autora neo-kafanskog (recimo, splavarskog) standarda Haljinica boje lila. To je napravio tokom svoje opskurne turbo-folk veze, a u produkciji manje poznatog Željka Joksimovića pesmu je snimila pevačica Lola (album Crne oči, 2001), da bi je hitom učinila Severina 2008. u produkciji još veselijeg Bosanca, Gorana Bregovića.

Između ne uvek lako spojivih pojavnosti, Kolja je i propadao, kako su mnogi mislili da i priliči kreativcu ‘90-ih u Srbiji. Ono što je krajem te decenije snimio, uz pomoć poznatog producenta V. Aralice, pojavilo se pod nazivom Kolja i Smak Belog dugmeta kao njegov debi-album Mama, nemoj plakati (2001, Moro/System Records). U tom bosanskom loncu žanrova bilo je svačeg, od pre-Novog primitivizma do post-modernizma, od Buldožera do Bludoždera, s humorom uglavnom na prvu loptu i oštro začinjeno bizarlukom (Zulu uštipci, Užički heroin) i opscenostima (Pedofilija, Sjeo sam za švedski sto), a ovo kultno izdanje kandidovalo ga je za šefa RnR-otpada na sred Balkana. Srećom, odustao je od oznake "pornosoul" i nastavio, mada mu i dalje ništa što je rokersko nije bilo strano – u skladu s neskrivenom narko-tematikom niza svojih pesama.

Drugi album, samo Kolja (2009, isti izdavač i producent) svime je pokazao da se Nikolicini razni muzički talenti, ideje i izvorna osećanja mogu skladnije uliti i u kantautorske forme, čak s primesama kantri zvuka koji blaži njegovu silinu i energiju. Savlađujući pravljenje pesama bez parodije, Pejaković je za sobom ostavio jeftine dosetke a zadržao ponekad zastrašujući crni humor (Da li venem ili zrim) i neveseli život na marginama (Draga strina), potvrdivši se kao autor od kalibra (Miris mladosti, Maršala Birjuzova 8, Idi spavaj, Sam). Tome je svakako doprineo i odgovarajući tehničko-produkcijski nivo, a ekipi vrsnih svirača pridružio se džez-klavijaturista Ivan Aleksijević koji i danas predvodi kvintet Grobovlasnika. Pevački bolje kanalisan, Kolja ponekad počinje da zvuči kao podmlađeni Bora Đorđević, ili kao kad bi Srđan Marjanović pevao nešto smisleno. Jednom nogom na bluzu a drugom na našim narodnjacima, na ovaj CD stale su i vesela I eto, udade se ti za konja, i tamburolika Crna ptica, i bonus Haljinica…Podsećanja radi, da je kafanska muzika iz korena ambijentalna.

Ipak, trebalo je da se bistrooki, opaki medo okane šarmantne samodestrukcije (čitaj: skine/očisti) i porodično p(r)osvet(l)i, pa da kompletira još bolji album i najzad započne koncertiranje. Neobično spakovan/opremljen Grobovlasnici (2013, Vidoslov, Trebinje/MPRTRS Banja Luka) Aralicinim aranžmanima vuče na lagani džez, sambu i evergrin, što prija Koljinim nenametljivim ispovestima. Od zrele, očinske Moram biti jak (Da, još sam glup, a više nisam mlad) nižu se iznenađenja, pa i hitovi (Uvijek kad krenem ka tebi; samo-podrugljiva Mladoženja), a tu su i redovna nekro-numera (I kad umrem, meni neće lako biti) i završni, naslovni monolog.

Logično, posle par "inkognito" i klupskih pojavljivanja, Kolja & vlasnici bar tog komadića zemlje repertoar dvočasovnog đuture-nastupa sačinili su nasekavši sva tri njegova albuma. Naoštrenog, jakog zvuka na čelu s Vojislavom Aralicom (s pokretima K. Ričardsa) zahuktali su se u avansirane ovacije, spretni s detaljima rok-tradicije. Nikola nije mnogo pričao, no nema razloga ni da se uklanja obožavanju. Prema kraju najveće oduševljenje ipak su izazvale najstarije B.J. Blues, obnovljeni (narko) Rajko, Disco smrad…I tu bi Kolja mogao da se zaglavi u prečestom "intoniranju kultnih tačaka", k’o Rambo Amadeus. Pevački zahtevnije balade (Previše, Ono što želim, U ime ljubavi) možda čekaju obrade, upečatljivije interpretatore… i pažljivije slušaoce.

Ovaj trijumf ne bi trebalo da ostane samo "ispunjen san", kraj ambicije; uostalom, svrha mu je i bila promotivna, da posluži i kao odskočna daska za koncertnu karijeru. Tržišta jedva da ima, no to je slaba prepreka za kasnocvetajućeg čoveka koji live-počinje pred kraj svojih 40-ih, sitnica prema podizanju deteta i čuvanju normalnog života – u Srbiji, sada. Ostalo je obavio/uživao/ovisio dok mu beše vreme, pre slave, pa mirno može od epizodiste da postane glavni. Nije ni prvi Pejaković koji to postiže i glumom i pevanjem.