Ima li života/romana nakon Trećića? Ovo (kvazi)metafizičko pitanje za mene ili vas tek je mala šala, ali za Renata Baretića, tvorca tog živopisnog otoka, u koji je bio poslao svog nesretnog Osmog povjerenika (najzad dostupnog i u Srbiji, u izdanju Rendeta; o knjizi v. "Vreme" br. 711 ili moju knjigu Famoznih 400 kilometara), pa onda za njega dobio slavu, novce i sve zamislive nagrade – uz nešto hinjenog frktavog prezira ponekog ljubomornog kolege, no i to je vrsta statusnog simbola koji se ima nositi sa zasluženim ponosom – to je pitanje opstanka & smisla, ako je dozvoljeno ovako se (melo)dramatično izraziti. Nekon ovog turbosegamegaselera, Baretić je objavio roman Pričaj mi o njoj, koji naprosto ni žanrovski ni tematski ni stilski ni kako god hoćete nije imao potencijala da ponovi uspeh Osmog povjerenika (niti je, reklo bi se, pisac tome baš jako težio, jer da jeste, drugačije bi ga napisao), no sa stanovite vremenske distance čini se da je taj fini roman-odušak jednog kolektivnog, pozadinskog PTSP-a bar donekle olako i nepravedno potcenjen; to bi se, uostalom, verovatno dogodilo bilo čemu što je imalo tu nesreću da bude roman-nakon-Trećića, a da pri tome dolazi iz Barnijevog tihog obrta.

Hotel Grand, treći roman jedinog Zagrepčanina koji se održao u Splitu i izvan sezone, valjda će biti percipiran pod bitno manjim opterećenjem poređenja sa (pre)uspešnim prvencem. Mada, opet, iz iskustva rokenrola znamo da je treći album obično presudan za život jednog benda: na njemu se dokazuje je li reč o prolaznoj pojavi (pa ma koliko uspešnoj) ili ipak o trajnijoj vrednosti…

Okej, najpre sličnosti: i Hotel Grand smešten je na jadranskoj obali, u bilo kojem primorskom gradiću "između Primoštena i Dubrovnika", kako veli Baretićev (ne)pouzdani narator (dakle, Split excluded); i u Hotelu Grand radi se o savremenoj Hrvatskoj, suočenoj sa traumama i posledicama devedesetih (gde je ovaj roman, dakako, bliži svom neposrednom prethodniku nego trećićanskoj sagi); i ovde je glavnina radnje neposredno uronjena u prvu – goru i težu – polovinu devedesetih, uz poneki flash forward koji služi logičnom zaokruživanju priče. Ima tu još nešto što vredi napomenuti: Baretićev (dobrom realizacijom opravdani) entuzijazam za kombinovanje raznolikih jezičkih idioma, tako šarmantno demonstriran još kroz "izmišljeni" trećićanski dijalekt, ne posustaje ni u ovoj knjizi: dalmatinski, bosanski i zagrebački izgovor, uz onaj klasični diletantski fonetski ingliš kakav većina nas govori – a s kojim je, recimo, i Vlado Bulić znao činiti čuda – te neka vrsta ukrajinsko-rusko-anglohrvatskog, pitak su i osvežavajući jezički koktel. Kažem "osvežavajući", jer takva bi se mikstura lako mogla premetnuti i u zamornu egzibiciju, samo kada bi je se dohvatio pisac koji nema ideju šta će mu to zapravo, tj. koji se njome služi tek zarad opsenjivanja pretpostavljene (priželjkivane?) čitalačke prostote.

A razlike? Narator Hotela Grand vraća se, petnaestak godina kasnije, gonjen potragom za demonima sopstvenog detinjstva, u hotel Grand – danas bezlični objekat pseudovisokog turizma, a nekada zapravo tek masku za (pri)ratni bordel (bez muza) pun zatočenih Ukrajinki, pohotnih unproforaca, lokalnih političarčića, švercera na veliko, civilnih i uniformisanih patriota opšte prakse i raznog sličnog lovarnog šljama kakav se veselo roji oko ratova kao muve oko friških govana. On je tu da raščisti račune; dobro, ali s kim? To nije u redu otkrivati pre vremena, no jasno je da se svako svođenje računa ponajpre ispostavlja kao okasneli obračun sa samim sobom, ili sa događajima koji su neizmenjivi u svojoj trajnoj svršenosti. Hotel Grand bio je zapravo porodični biznis, u kojem je pripovedaču namenjena pasivna uloga nedozrelog posmatrača, onoga koji ne bi trebao ništa znati o onome što se "uistinu" zbiva iza krinke običnog noćnog kluba, ali koji će zapravo na ovih dve stotine pedeset i kusur stranica "sve" saznati (nažalost, ne samo "o seksu", kako bi to išlo na Allenovom Manhattanu), i tako prerano sazreti, na najteži mogući način… Njegovi roditelji, bosanske izbeglice i pogorelci, mada vlasnici bordela, još su ponajmanje "kriminalni"; na neki čudan način, njih su troje funkcionalna porodica u disfunkcionalnom društvu. Ne, to nije relativizacija, još manje glamurizacija jednog odvratnog i gnusnog kriminalnog biznisa: to je samo inteligentno romanopiščevo bekstvo od plošnosti likova i trivijalnosti situacija u koje će neminovno upasti. A da sve to sudbinski ide posvemašnjoj katastrofi i brodolomu, toliko je jasno od početka: da, "ko je jamio, jamio je", što bi rekao onaj general-šofer koji, avaj, nije lik iz ovog ili bilo kojeg drugog romana, ali ne možeš ti ni "jamiti", bar na duži rok, ako ti je društvenim rasporedom uloga dodeljeno da budeš luzer… Ali će zato, do te finalne katastrofe, Baretić stići da čitaocu podastre sasvim lepu (dakle: groznu) paletu karaktera i zbivanja, dovoljno osebujnih, a opet tako tipičnih za najgoru dekadu naših života, onu u kojoj je dobro bilo i dobro išlo samo najgorima među nama, pa samo oni za njom i žale.

No, glavna je razlika, i veliki kvalitet ovog romana, izvrstan Baretićev trik sa heftanjem na blogosferu: roman je organizovan kao niz postova (1 poglavlje = 1 post) spisateljskog "uljeza" na jednom književnom blogu; on periodično šalje na Mrežu svoje postove, knjiga se tako polagano razvija, a na svako mu poglavlje stižu karakteristični anonimni komentari, u kojima će sa gorkim osmehom prepoznavanja guštati svako ko je ikada u životu zavirio na makar jedan blog ili forum. Urođeni idiotluk ove paraliterarne forme Baretić je iskoristio kao neku vrstu "protivničkog oružja", izvanredno oponašajući "pravi" blogeraj – sve sa bezbrojnim tipfelerima, lagodno anonimnim političkim ili navijačkim iživljavanjem, mediokritetskim mudroserstvom etc. – i uzgred ga još uposlio na jednoj korisnoj stvari: na propitivanju naravi pisanja, nastanka književnog teksta, odnosa "fikcijskog" i "stvarnosnog" etc. Ono, što bi se reklo: postmodernizam bez muke (za čitaoca). Sve u svemu – eto treće sreće, čak i bez Trećića.