Kad se kaže Bora Dugić, kaže se i – frula. I obrnuto. Stručnjaci ga smatraju maestrom, običan svet ga voli, a on svira, uživa i zadovoljan je. Tako već 40 godina.

Bora Dugić je naš najbolji i najpoznatiji frulaš. Kaže se da frula nikada ne bi postala orkestarski instrument da nije bilo njega. Svira srpske i balkanske narodne melodije, a da bi dokazao da frula nije obična drvena cev sa sedam rupa na kojoj mogu da se sviraju samo pastirske pesme, zasvirao je Baha i kompozicije sličnih kompozitora. Da bi mu uspelo, konstruisao je i napravio savršeniju frulu od uobičajene. Bora Dugić je samouk. Rođen je u blizini Kragujevca pre 60 godina i od obrazovanja ima Višu pedagošku školu, Odsek matematike. Aplaudirali su mu svuda po svetu, pre nekoliko godina i u Opera House u Sidneju.

Ovog ponedeljka, koncertom odličnog naslova – "Simfonija duha i daha" u Sava centru, Bora Dugić je proslavio 40 godina rada.

"VREME": Publika je uživala, bilo je to više nego očigledno. A vi?

BORA DUGIĆ: Pa ja uvek uživam dok sviram! Znate, kad sam prvi put uzeo frulu u ruke, ujak mi ju je kupio kad sam imao pet godina, kao da me je opila. A kad vas frula opije, onda je to zauvek. Postane vam uživanje. Kad mi je teško ili se umorim, ja legnem na kauč, uzmem frulu, počnem da sviram, a ona me kao na letećem ćilimu nosi, nosi, nosi… Pojma nemam gde! E taj osećaj bih svakom poželeo!

Zašto ste učili matematiku a ne muziku, ako oduvek volite frulu?

U to vreme Kragujevac nije imao muzičku školu a moji nisu mogli da me pošalju u neki drugi grad. Ali, dobro je što nisu: da sam studirao muzičku akademiju, ne bih bio ovo što sam i za šta sam predodređen! Tada frula nije bila priznata, i oni bi to zrno koje nosim prosto ubili, očistili bi me, razložili bi me, i ostala bi samo ogoljena istina koja ne znači ništa. To bi bilo kao kad ne biste popili vodu, nego biste je razložili na vodonik i kiseonik pa vas kiseonik oksidira, a vodonik zapali. Zašto bih ja, ili bilo ko, menjao svoju suštinu? Gradio sam se, učio note i teoriju, i sad komponujem. Meni idu od ruke dve stvari: fantastično baratam svojim instrumentom, rođen sam za to, i umem da iz sebe izbacim melodiju. Bog mi je dao da sam melodičar, pa kad nađem melodiju imam viziju šta mora da bude oko nje. Ima mnogo toga u mom stvaralaštvu što može da se adaptira za simfonijski orkestar. Tako sam sa Irenom Popović napravio Balkansku svitu ili Običan balkanski dan za simfonijski orkestar, hor i narodne svirače, svirali smo je sad na koncertu. Imam sreću i da mi je Darinka Matić-Marović prijatelj, ona je mag, neopisiva energija, ona može sve da pokrene, a meni posle toga ostaje još samo da napravim melodiju.

Šta je za vas frula? Na koncertu ste neke kompozicije svirali na unikatnoj fruli koju ste sami konstruisali.

Čudo je to, toliko jednostavan instrument a s takvim tonom! Simfonija duha i daha – u toj definiciji je frula. Frula traži dah da je pokrene, bez ljudskog daha ona ne može da svira, ali ona neće nikada progovoriti jezikom koji će ljudi razumeti bez ljudskog duha, koji će je obogatiti emocijama. Zatim se dah i duh udružuju sa njenom moći koja je, s obzirom na njenu veličinu i krajnje jednostavnu suštinu, sigurno natprirodna. Frula, znači, može biti samo božanskog porekla. Ja komuniciram s frulom kao sa živim bićem, uzimam je kao da je živa, što ona i jeste. Tako ja osećam frulu. Mogao bih čitave večeri da vam pričam legende o nastanku frule – toliko ih ima. Sklon sam da tvrdim da je frulu izmislio vetar. Neka cev, da li možda kost, našla se na putu vetra. Kad vetar udari u obod te cevi pod nekim uglom, ta cev počne da svira. Ko zna kad je to bilo. Prvi čovek koji se usudio da uzme tu cev i imitira vetar, može se smatrati pronalazačem frule. Moja frula je usavršena, ja sam učesnik u dovršavanju srpske frule. Ona je duža, i zvuči kao da ima i obou i flautu. Iskoristio sam fizičke obrasce da izračunam longitudinalni talas, gde mu je čvor, gde stomak, gde je stojeći talas, i na osnovu toga promenio sam mnogo toga u gradnji frule. Pravio sam frulu za svoj koncert, i pokvarim je! Kaže naš narod nije svako drvo za sviralu. Imam radionicu, to je moj kabinet za frulu, i tamo imam mnogo vrsta drveta. U Americi možete da naručite kakvo god drvo hoćete i odakle god hoćete. Teško je naći pravo. Ja sam tragač za savršenim drvetom. Inače, savršenstvo ne postoji, usađeno je kao čip u čoveku i on za njim stalno teži. To je strahovit motiv.

Šta mislite, da li bi se Bahu dopalo kako svirate njegove kompozicije?

Siguran sam da bi prepoznao svoje delo. Ja tonski sviram tačno kako je Bah napisao, ali to treperi srpskim duhom.

Za vas se kaže da ste reprezent srpske narodne muzike. Međutim, nedavno je u štampi izneto mišljenje iz krugova etnomuzikologa da na vašem repertoaru ima mnogo rumunskih pesama.

Ne mogu da kažem da li jesam ili nisam. Ja sam sebe ovakvog kakav sam ponudio svom narodu, a svako ima pravo na svoje mišljenje. Etnomuzikolozi se bave starinom, a ja sam svirač ovog vremena. Uzeo sam mnogo toga od ovog vremena, i time ono staro osavremenio. Zato ja ne mogu da budem predmet njihovog izučavanja. U vremenu u kome živim ostavio sam trag i niko mi ništa ne može. Da li to što sviram rumunsku muziku znači da nisam Srbin? Da li muzičari koji sviraju Baha nisu Srbi? Rumunsku kompoziciju Hora stakato sviraju svi simfonijski orkestri na svetu; da li to što je i ja sviram znači da će sad neko da me optuži da sam kosmopolita? Nažalost, kod nas se mnogo lakše doktorira kad nekoga pljujete nego kad ga hvalite. I profesor radije oceni desetkom onaj rad u kome neko nekoga pljuje. Svaka čast, profesore, alal vera!

Kako biste opisali etnomuziku? Koliko ima etna u našoj muzici?

Pojam etnomuzika je smišljen pojam, a nastao je zato što je narodna muzika, ili bolje reći muzika naroda, postala nezamisliva zbog stereotipa u aranžmanima, zbog zamorenosti publike i zbog još raznoraznih stvari. Takva narodna muzika vratila se izvornoj muzici, klasici, onome što preživi tri vremena i tri ere. Tek kad vreme overi određene stvari, one postanu klasika. Začetak etnomuzike je Marta Mađarica, Piter Gebrijel, Pol Sajmon – njegov Graceland je začetnik onoga što se danas zove world music.

Kod nas se, međutim, sve dešava drugačije. Svi oni koji se kod nas bave muzikom, i punokrvni su u tome, zakasnili su da uđu u etnomuziku, a javili su se oni drugi, koji su bili bistriji i komercijalniji. Osećanje onoga što je narodno, što bi moglo da se transformiše u etno, to je nit, suština, duša. Ako telu izvadite dušu ono ne postoji. Takođe, ako uspete da nađete tu nit i ako je zadržite, morate da je nadogradite, a za taj spoljni omotač potrebno je znanje. Treba rukovati suštinom tako da se ona ne osakati i treba da pokušamo da ne povećavamo suštinu pošto nismo kadri. Mi je samo konstatujemo, to je jedini način kojim možemo da dopunimo našu pesmu. I tako, u tim brojnim pokušajima i reč etno je istrošena.

Narodna muzika, folk, etno i sve ostalo na tu temu je veliki biznis. Da li su te dve stvari spojive?

Onog trenutka kad je pesma postala roba, ušla je u nepriliku, tog trenutka je nastala potreba da se napravi što više komada pesme. Da Vinčijeva Mona Liza je roba, ima stravičnu cenu, ali zbog toga nije Da Vinči napravio još takvih slika niti je druge, slične sebi, podstakao da to rade. Bora Knežević, filozof, objasnio je šta znači relativnost vrednosti: sve je ništa i ništa je sve. Ali da bi se bilo nešto, ne može se biti sve, već samo jedan deo. Logički sledi: sve ono čega je mnogo vredi jako malo, a sve ono čega je malo vredi mnogo. To se odnosi na svaki segment ljudskog života pa i na pesmu. Onog trenutka kad se dogodila hiperprodukcija, pesma je rekla do viđenja.

Najavljen je vaš novi CD, pripremate ga dve godine. Zbog čega toliko dugo?

Prvo, nije mi važno da svake godine imam CD, a drugo, i ne može brže. Barem ja ne mogu. Prvo morate pred sobom da proverite ideju pesme, da li je prava, pa onda milion puta puštate sebi probni snimak da proverite, pa isto toliko puta puštate drugima. Zašto to radim? Zato što tražim ono zrno u pesmi koje ne može da se napipa. Zrno bez koga ta moja pesma ne postoji. I zato proveravam da vidim da li je tu. Mora se tako, ne vredi drugačije. Jer, ako ja sumnjam sam u sebe, kako onda drugi da mi veruju da je dobro to što sam uradio? Pokušavam drugima da objasnim da bez suštinskog kvaliteta nema ničega, ne postoji caka uspeha, recept. Morate da potrošite i krv i znoj i suze tumarajući po sebi, pa onda sa tim što ste pronašli da komunicirate sa tom nekom antenicom koju konstatujete van sebe, s tim što između vas mora da postoji isti talas, inače ništa niste uradili.

Da li ste vi pronašli taj talas?

Odmah da vam kažem, ja sam zadovoljan odnosom mog naroda prema meni. Bio bih neskroman, nezahvalan da nisam zadovoljan. Moj trag je primećen. I trudio sam se i da trag mojih kolega bude primećen. Ne mogu da kažem da sam sve uradio, ne. Moja glava je puna snova i teško onome ko ne ume da iskoristi to svoje pravo da sanja. I još nešto moram da vam kažem: možda me nikad ne bi bilo ovakvog kakav sam da nisam umeo da se radujem lepoti. To je najvažnije. I veoma mi je žao ljudi koji se lepoti rugaju. Oni ne žive.