Trka je počela. Nekoliko kandidata za predsednika Srbije pokušava na različite načine da nas ubedi da im damo svoj glas. Gospodin Labus za sada najmanje maše nacionalnim znamenjima ponavljajući priču o jakoj ekonomiji na prvom mestu. Ovakva kampanja me unekoliko podseća na racionalistički pristup Ante Markovića koji je nailazio na opšti bojkot političkih snaga bivše SFRJ. Reakcija biračkog tela na Labusovu retoriku biće odličan indikator stanja duha i stomaka. Gospoda Ilić i Vuksanović direktno gađaju nacionalne osećaje birača, što se, na primer, lepo moglo videti u emisiji BK televizije "Nije srpski ćutati". Tu smo saznali da Miroljub na internetu (sajtu čačanske opštine) malo vodi pred Veljom. Tu smo saznali mišljenje gospodina Ilića o ljudima koji sede za kompjuterima, pa još i glasaju, al’ koga briga za te cvikeraše kad se zna da se seljaci pitaju. Očekujem da će neki od predizbornih spotova ličiti na one iz prethodnih godina, a ako ste zaboravili rep-hitove o srpskim radikalima, pogledajte spotove za "Srbiju koju volim", (ili koju vole Karići). Bilo bi sjajno kada bismo kvalitet kandidata procenjivali na osnovu toga koliko stvari mogu da nam prikažu osim grbova, zastava i istorijskih citata.

Dok se jedni trkaju, drugi plivaju. Uprkos slikama katastrofalnih poplava širom Evrope, kod nas nema panike. Premijer je obišao kritične tačke naše odbrane, prikazali su i magacine s kolutovima za spasavanje, a neimenovani lala je za TV B92 izjavio da će jedini problem (eventualno) biti izbacivanje blata iz vikendice. To je duh! Samo da ne bude opet kao posle poplave u Podrinju, kad je Premijer kormilario, a manje članice DOS-a veslale. Provalio sam da se, na primer, Češka zahvaljujući poplavama dodatno integrisala u EU, jer će joj pomagati u obnovi kao da je punopravna članica. Tako je nekada bilo i kod nas, kada su katastrofalni zemljotresi zbližavali bivše jugoslovenske republike, pa se davao dinar za Crnu Goru, Skoplje ili Banjaluku. Ma, lepo je Andrić rekao da nesreća (povodanj) najpre zbliži ljude, ali kad se voda povuče – onda ostane samo blato (da ponovo citiramo mudrog lalu).

Dok čekamo dizanje vodostaja, malo-malo pa se na televiziji jave neke breskvice i školjke (čednija varijanta na BK) ili vesele devojke i polurazgolićene polovnjače (direktniji Pink) koje traže da ih zovemo. OK, mogu da zamislim o čemu bih razgovarao sa onima sa Pinka, ali nije li za prosečnog muškarca suviše velik napor – paljenje na školjkicu ili breskvicu. Mislim da je za taj nivo komunikacije potrebna duža apstinencija. Drugi problem koji se pojavljuje jeste pitanje – Da li ti je bitno gde? Putem telefona valjda možete odabrati i lokaciju za vruće razgovore: opcija 1 – Karibi, opcija 2 – Guča noću, opcija 3 – Grad teatar, Budvanska rivijera. Eto dakle i erotskog turizma, nema putovanja, nema rezervacija, sve se dešava kod kuće – kako ćete ove godine letovati i voditi ljubav – iz fotelje, telefonom!

Astrološki TV raspored učinio je da se dva veoma važna lika sretnu na TV ekranu, ili preciznije – očešu ramenima u prolazu. Na TV B92 je emitovana reportaža o 25-godišnjici Elvisove smrti. Pun Grejslend fanova i imitatora, Elvisova statua u Holandiji roni suze, Kralj svojim hologramima izvodi hitove dok ga prati živi orkestar. Odmah potom – iz Grejslenda selimo se u Čelebiće, tamo jure Radovana Čupu Karadžića, a on ko Elvis. Tek sad sam provalio da fura pramen iznad čela, obojica se ukazuju samo posvećenicima i istinskim fanovima, a o paralelama u poetikama neću ovom prilikom. Obojica su veoma vezana za majku, obojici žene imaju smešne frizure, samo što su im omiljeni instrumenti gitara, odnosno gusle. Čak su im ćerke (sa sporadičnim uspehom) kretale stazama šou-biznisa. Ne bi me čudilo da je među brojnim azijskim dvojnicima Elvisa u kung-fu kostimu bio i Čupo, jer najsigurniji si onda kada si najbliži protivniku. Dame i gospodo, Rašo je napustio Čelebiće…