Nisam jedini koji protekle dane doživljava kao neprekidnu reprizu, svojevrsnu tv-napetost bez događaja – TV Dane Mrmota. Nema bitnih vesti o Vladi, dok vesti o Kosovu dolaze toliko polako da nećemo ni osetiti kada se neka važna i konačna odluka donese. Stekao sam utisak, valjda inspirisan Slobinim obraćanjima ispred kamina, da će sve delovati sudbinski dramatično – pojaviće se Koštun ili Tadić, verovatnije ovaj drugi jer Koštuna nedeljama niko nije video, i saopštiće nam Vest! Umesto toga, danima se govori o nezavisnosti kroz različite jezičke forme, zatim se govorilo o ruskim reakcijama (jer na naše niko ni ne obraća pažnju), a sada čujemo da je Ahtisarijev predlog praktično prihvaćen na mnogim važnim mestima. Ispade da nas nit ko pita, nit nas ko sluša.

Za to vreme – u jezik informativnog programa, naglašavam – u sve redakcije bez razlike, ušao je tzv. pregovorački žargon. Među 24 predložena ministarstva u virtuelnoj vladi treba umetnuti sva personalna rešenja pa se već koriste skraćenice. Znate, kao kad se satima igraju karte ili pregovara o resorima pa više niko ne govori Ministarstvo pravosuđa, nego kraće Pravda – Jočić, Policija – Šutanovac, ili misteriozno Građevina – Velja Ako Prihvati. Postoji dakle Ministarsvo Ako Velja Oće i potpredsednik Ako Usfali. Nije onda čudno što su procurili detalji pregovora, procurio je i žargon, tako da sam se uverio kako je politika umetnost kompromisa i pijačne trgovine. Podsećam vas da su tako u vesti ušle reči: kašikara, audi jaje, tetejac, doduše u malo drugačijem kontekstu.

Pošto je pijaca oživela pod naletom prolećnog zeleniša i baštenskog rasada, pravi je trenutak za cenkanje. Može ono: Jel da dodam do dva kila okruglo?

Drugi neobičan detalj vezan je za manični napad jednog Kineza koji je usred Beograda povredio nožem sedmoro ljudi pre nego što ga je policija skembala. Sve češće, iz crnih hronika domaći nož, čakija, handžar, brica, postaju – mačeta! Slučaj je hteo da poludeli Kinez ščepa upravo nož za suvlaki i krene da seče ljude po Knez Mihailovoj. Uz to je pokazivao tipične znake duševnog rastrojstva – cerekao se i urlao vitlajući nožem na nepoznate ljude. Kako reče jedan od povređenih – nikad čoveka nisam pre u životu video.

Ono čime se mediji nisu bavili, a sada imaju priliku jeste pozadina ovog slučaja, tačnije kontekst – koji određuje smisao pojedinačnog skretanja s uma. Ako su Srbi trenutno na svojoj koži i psihi osetili šta znači biti marginalizovana zajednica unutar Evrope, bez političke, pravne ili ekonomske bezbednosti i perspektive, onda je najgori mogući životni scenario biti Kinez u Beogradu. Prvo se zadužite da uopšte stignete u Srbiju, ili vas prošvercuju do Obećane zemlje, pa dirinčite nekoliko godina da vratite dugove, živite sa još 20 ljudi u dvosobnom stanu u Novom Beogradu, radno vreme vam je 20 sati, a uvek možete da popijete batine od ćelavih batica iz komšiluka. Dovikuju vam M’rš u Japan! Ako skupite kintu možete da se oženite Srpkinjom radi državljanstva – pomislite, neko plaća da postane državljanin Srbije. Čoveku je puk’o film, samo se postavlja pitanje da li ima neko ko je nadležan za Kineze osim policije i onih što im uzimaju harač. I to baš u godini vatrene Svinje, koja je po kineskom verovanju puna berićeta.

Ipak, nekome je protekle nedelje vatrena svinja donela, da se izrazim po kineski, zlatne čvarke. Grand produkcija je postala bogatija za voditeljski dvojac Enu i Marka, ljubavni par iz Velikog brata. Oni će pomagati Saletu Popoviću pri izboru za novi kontingent Zvezdica Grand produkcije. Prošle nedelje su pevali dečaci, ove će devojčice, bilo je napeto a sistem izbora je zasnovan na nedeljnim eliminacijama – kao u Velikom bratu. Ena kaže da je svaki put trnula kada je Sale izgovarao ko je prošao u sledeći krug, Marku je bilo svejedno – on je tu zbog kinte i zabave, a ne može da ispadne. Veliki brat je konačno pokazao lice, a primetio sam da se niko nije iznenadio što je ugledao Sašu Popovića.

On je taj čarobnjak iz Oza koji od devojčuraka napravi zvezde, on je gospodar estradnog univerzuma, on sklapa vladu brže od Tadića i Koštunice, surovo krešući one koji se ne uklapaju. Ovaj prosvećeni estradni apsolutizam se za sada jedini pokazao kao delotvoran.

Nikada nisam čuo da se neko žalio na odluke Saleta Popovića ili protekciju u Grandu, a kao i na svakoj visokoškolskoj ustanovi i ovde imate samofinansirajuće i one na budžetu Granda. Tvoje je samo da zapevaš kada te Veliki brat prozove!