Festival – Desiré central station
Omma
fotografije: edvard molnar
Brutalan, duhovit, spreman da vas umori
Ovogodišnje izdanje subotičkog pozorišnog festivala bilo je svojevrsni eksperiment koji propituje kuda teatar dalje može ići. Rediteljski rukopisi koje smo videli neka su vrsta avangarde ovog doba, jer idu ispred svog vremena
Na festivalu je odigrano petnaest predstava, a pred vama se nalazi izbor koji daje jasan pregled festivala.
OMMA, KOREOGRAFIJA JOŽEF NAĐ, PRODUKCIJA ATELIER 3 + 1 (FRANCUSKA): Osam plesača u tamnosivim odelima izlazi na scenu. Tamnosivo odelo označava večnog Nađovog junaka, njegov alterego. Plesači će odmah skinuti sakoe i otpočeti ples u kojem najpre imate utisak da su jedno telo, crno telo, a zatim svako izvodi sopstveni jedinstveni ples, i tako naizmenično – individua se neprestano izdvaja iz zajednice, a zatim joj se vraća. Kada je pravio audiciju za ovaj projekat, Nađ je izabrao plesače iz crne Afrike – iz Malija, Senegala, Burkine Faso, Obale Slonovače, Konga… Plesači imaju različita plesna iskustva, a neki čak dolaze iz raznovrsnih polja kada je o plesu reč: repa, akrobatike, tradicionalnih plesova…. Pripreme za rad na predstavi trajale su tri meseca.
Nađ vas ovom predstavom postavlja u utrobu sveta, na način koji, iako u potpuno drugom ključu, postoji i kod Dragana Živadinova. Kod Nađa, kao i kod Živadinova, govorimo o prisustvu numinoznog u teatru. Govorim o numinoznom na način na koji Elijade govori o toj vrsti iskustva – kao o iskustvu svetoga. U programu piše da je ovaj komad transmisija: sila se sve vreme prenosi među telima, i onda kada plesači nastupaju kao indidivdue i onda kada pripadaju jednom telu koje stvaraju na sceni.
Omma na starogrčkom znači: oko, gledanje, viđenje, svetlo, figurativno kandilo, figurativno bilo šta drago ili vredno. Osim toga, omma znači i lice ili ljudsko obličje, i vizir na šlemu.
U najavi predstave stoji kako Jožef Nađ govori o potrebi da gledamo u budućnost kako bismo mogli da vidimo unutar sebe. Kada objašnjava naslov, Nađ ističe značenje: oko ili viđenje, mada kroz ples vidimo sva značenja reči.
Od vrsta plesa prepoznajemo rvanje (neka vrsta Nađovog potpisa), kao i afričke tradicionalne plesove. Posebno je potresna i dragocena scena kojom se predstava završava: dva igrača koje sahranjuju stoje jedan iznad drugog povezani crvenom vrpcom koju obojica drže u ustima. Pošto nas je odveo u utrobu čovečanstva, Jožef Nađ nam pokazuje pupak čovečanstva, a pokret je jezik koji koristi umesto reči.
MRTVA TRKA, PREMA ROMANU BENEDEKA TOTA, REŽIJA MATE KOVAČ, POZORIŠTE ATRIJUM, MAĐARSKA: Veoma glasna hardkor muzika čuje se dok publika seda u pozorišnu salu. Na izvestan način muzika prija, ne remeti nego podiže energiju gledalaca. Kada se svi smeste, na scenu koja je gotovo prazna – tačnije, uz njena tri crna zida stoje četrnaest plavih plastičnih kanti i stolica na točkiće, a tu će se naći i crveni plastični dečiji bazen – pojavljuje se Danijel Katona, protagonista brutalne priče o grupi tinejdžera koji žive u izmeštenoj stvarnosti raznovrsnih droga, nasilja, pornografije. Nije odmah jasno gde klasno pripadaju (prvo saznajemo da je jedan od njih bogat), da bi se u jednom trenutku na video-bimu pojavilo objašnjenje, rediteljska intervencija koja nam jasno daje kontekst: “Roman pod nazivom Mrtva trka Benedeka Tota objavljen je 2014. godine. Likovi su vrhunski sportisti, plivači i vaterpolisti. U njihovom slučaju sport ima isto toliko dejstvo na promenu svesti baš kao alkohol, droga i seks. Osim toga ništa im ne znači. Potpunu emocionalnu pustoš predstavlja duševni i fizički teror adolescenata koji su ostali zarobljeni na različitim nivoima ogromnog sistema.”
Katona ovu monodramu izvodi na zadivljujući način, u furioznom tempu koji je jednako intenzivan tokom čitavog trajanja. Reditelj Mate Kovač kreira atmosferu sveta aktera ove drame koja je mračna, razbijene strukture, treneri su prestrogi i hladni, roditelji depresivni i nezainteresovani, prijateljstva urnisana drogama i nasiljem i čitava se trka završava u slepoj mrlji, u jezivom ubistvu koje se dešava među mladićima, a protagonista koji to otkrije doživljava nervni slom. Katona igra dečaka anđeoskog lika, krhkog i sasvim izgubljenog… Niko iz grupe ne može da pohvata konce, a kamoli da se iščupa, jer ih sistem u kojem su nemilosrdno mrvi. Mrtva trka govori o promenama unutar sistema društvenog i porodičnog, unutar vremena kojem pripadamo, i to govori vrlo jasno, brutalno, bez podučavanja.
HISTORY OF MOTHERFUCKERS, AUTORSKI PROJEKAT ANDRAŠA URBANA, NARODNO POZORIŠTE BITOLA, MAKEDONIJA: Svet kao razvalina i nemoć čoveka – to su prve asocijacije koje sam imala nakon gledanja predstave History of motherfuckers.
Na scenu izlazi glumica Viktorija Stepanovska (kostim Blagoja Mičevskog u skladu sa svetom koji Urban slika, svetom u kojem živimo, svetom nepodnošljivog kiča, neukusa i upadljive prostote), govori o sebi, o tome da ne radi zbog kovida, da joj to prija, da gleda Netfliksove serije, a da to sve može jer prima platu u Narodnom pozorištu u Bitolju… Na sceni je okrugli video-bim na kojem će biti projektovani sunce, porođaji, političari iz vremena devedesetih, groblja, animirana pornografija….
Dramaturškinja Vedrana Božinović stvara tekst našeg vremena interpolirajući ga sa Šekspirovim Koriolanom. Predstavlja nam svet koji je sav u beščaću i krvi. Najlakše je razumeti scenu kroz song:
Prodaćete se vi čak i mikroorganizmima.
Ekonomija je moć. Ali u ekonomiji nema demokratije.
Gaj Marcije Koriolan je rimski vojskovođa koji je nadimak dobio nakon što je osvojio grad Korioli 493. godine p. n. e. Bio je zagovornik aristokratije i protivnik demokratije.
A ko je Urbanov Koriolan? Na scenu izlazi jedući bananu u sjajnim srebrnim pantalonama. Napola regrut, napola gej… nedugo zatim (a nakon za Urbana tipične rasprave na sceni o golom telu u teatru) Koriolan je nag, nemoćan i sav u krvi.
Brutalan teatar i (pomalo) duhovit, spreman da vas umori, odlučan da vam saopšti da je svet u kojem živimo, a čiji ste deo, gotovo potpuno nepodnošljiv. Urban nam (što se može pročitati u rediteljevoj reči u programu) kroz Koriolanov govor saopštava “… ono što sebi ne smemo reći…” Muzika Irene Popović ističe ozračje raspoloženja u svetu koji nam Urban donosi. Silovitost, u neprestanom nastajanju i nestajanju, pustošenju i besmislu. Pored toga što je brutalan, Urbanov teatar je i ekspresionistički u izrazu, kao i teatar koji smo videli u Mrtvoj trci u režiji Mate Kovača. Emocionalno iskustvo definiše fizičku stvarnost.
Glumci Ivan Jerčič, Sonja Mihajlova, Viktorija Stepanovska Jankulovska, Sandra Gribovska i Nikola Projčevski igraju predano. Koriolan Ivana Jerčića bezočan je i nemoćan u isto vreme. Urban nam kroz rad glumaca u predstavi vrlo dosledno poručuje: pobuna čoveka protiv opresivnog sistema koji je sam stvorio besmislena je. Ni golotinja na sceni neće mu pomoći da osvesti robovanje komforu. Brutalnost je način dolaska na svet i prati ga kroz čitav život. Čovek je nemoćan da se suprotstavi silama koje ga lome, poručuje nam reditelj kroz ekspresivni rad ansambla: i da se ponovo rodi, morao bi proći kroz istu moru. Pobuna se, možda, ispostavila jalovom.
FINALIZAM: POSTGRAVITYART – INFORMANS, DRAGAN ŽIVADINOV, GREGOR MESEC, INSTITUT DELAK, SLOVENIJA: Dragan Živadinov je jedan od najznačajnijih savremenih pozorišnih stvaralaca sa prostora nekadašnje Jugoslavije – pozorišni reditelj, jedan od osnivača pokreta Neue Slowenische Kunst (NSK). Na Dezireu je nastupio sa projektom Finalizam: postgravityart – Informans, u produkciji Delak instituta. Nakon što je NSK prestao da postoji 1995. godine, Živadinov nastavlja da radi u okviru Instituta Delak. Delak je istraživački centar izvođačkih umetnosti za razvoj postgravitacione umetnosti i kulturalizaciju prostora – tako piše na njihovoj internet stranici. Živadinov će na samom početku izlaganja reći da nije važno da li će publika do kraja razumeti sve što on govori, ali je važno da je to njemu jasno.
Živadinov u svom informansu stoji pored stola u Savremenoj galeriji, a za stolom je njegov saradnik Gregor Mesec. Mesec organizuje materijal koji vidimo na video-bimu iza Živadinova. Živadinov govori i oko sat i po drži pažnju gledalaca u visokoj koncentraciji. Na početku informansa on je osvetljen snopom svetla kao prorok, jurodivi, belalugošijevska pojava; dok ga gledate, pomislite da i Mejerholjd sedi u publici. Zatim je sišao i započeo svoju priču uz opasku da je počeo pozorišno, dramatično… Živadinov je poput Šeherezade koja priča o postgravitacionoj umetnosti i vodi vas tačno kuda ona hoće. Referencu i uporište nalazi u ruskoj avangradi i Artoovom pristupu teatru. Parafraziraću Agatu Juniku, koja u knjizi Inđoš i Živadinov, teatro–bio–grafije: sveto i ludičko kao modusi političkoga u teatru kaže da je Damiru Bartolu Inđošu i Živadinovu zajedničko to što im je posvećenost teatru gotovo opsesivna, žanrovska određenost nepostojeća, a teatralnost, kako na sceni tako i u životu – ekscentrična.
Živadinov će završiti informans kao što ga je počeo, na pijedestalu, dok govori dramatično. Potom će sići i posle dugog aplauza doslovno nas poslati kući. Finalizam: postgravityart je informans koji je poput tajanstvenog čina, gledaocu je jasno da tokom njega pripada vremenu i svetu koji je ne samo različit od profanog sveta, nego je i njegov imanentni deo, opet parafraziram Agatu Juniku.
SEDAM STRAHOVA, SELVEDIN AVDIĆ, REŽIJA SELMA SPAHIĆ, BOSANSKO NARODNO POZORIŠTE ZENICA: Predstava se igra na sceni i odmah nas uvodi u stanje velike, očigledno toliko snažne patnje da je ona gotovo fizička, to vam je jasno čim vidite glavnog protagonistu Besima u zapuštenom stan(j)u. Ermin Bravo ga igra ubedljivo i spontano, kao nekog koga poznajete lično.
Pojaviće se Mirna, Besimova prijateljica, koja je došla da traži Aleksu, svog oca novinara, koji je nju i majku poslao u Švedsku, dok je on ostao u gradu, a potom nestao u ratu koji se vodio na teritoriji Jugoslavije. Radnja se odvija u nekom srednjebosanskom gradu. Priča o Aleksi pokreće Besima da se zajedno sa Mirnom posveti potrazi i naizgled se izvuče iz depresivnog stanja u kojem se nalazi. Potraga za Aleksom probudiće čitav svet mitskih bića – džina (poput Perkama koji se ukazuje rudarima i predskazuje nesreću, a koji će se javiti i Aleksi), a tu su i braća Pegaz koja se prikazuju u likovima ratnih profitera, a zapravo su mitska demonska bića iz sveta između svetla i tame.
Avdićev roman Sedam strahova adaptirale su Emina Omerović i Selma Spahić. Adaptacija otvara Pandorinu kutiju paralelnog univerzuma naseljenog fantastičnim bićima, univerzuma koji se kroz Avdićev roman u prirodnom ritmu prepliće sa onim što zovemo Stvarnošću. Kroz muzički kontekst (Basheskia, Edward EQ) oni usklađeno zajedno dišu u predstavi. Režija Selme Spahić vešto povezuje sve planove teksta – intimne, realističke i nadnaravne – kreirajući pred nama košmar u koji smo svi uronjeni, i impresionistička je u izrazu pošto duboko slika intimni doživljaj. Scenografija Mirne Ler usklađuje svet koji smatramo realnošću i svet nadnaravnog. Kostim Lejle Hodžić besprekorno prati sam tok priče, prati vremena u kojima se dešava, kao i karaktere aktera.
Ansambl igra uneseno iznutra i potpuno vas preplavljuje intenzitetom i doživljajem spontanog razumevanja sveta Sedam strahova. Zlatan Školjić i Adis Mehanović, koji igraju braću Pegaz, zastrašuju samim svojim prisustvom. Avdić u romanu govori o muzičkoj školi u Zenici u kojoj su ljudi zverski mučeni, a neki su i “nestajali”.
Ovo je predstava posvećena užasu rata, mentalna Pandorina kutija koja oslobodi sve zlo sažeto u sedam smrtnih grehova, te bi čovek morao biti ili Pegaz ili neko drugo mitsko biće da bi te strahove razumeo izvan ljudske egzistencije i time ih transcendirao, ili bi pak morao da osvesti sebe kao jedinku i suoči se sa svakim od njih ponaosob dok hoda svetom uzavrelog ratnog vihora.
MEFISTO – SAVREMENI KABARE U JEDNOM ČINU, KLAUS MAN, ADAPTACIJA ČABA MIKO I ŽOFIJA KUK, REŽIJA ANDRAŠ URBAN, POZORIŠTE KULTURNA BRIGADA – ATRIJUM (MAĐARSKA): Mefisto je dramaturški pačvork Manovog romana i savremenog teksta koji je nastao tokom procesa rada na predstavi. Urban vešto i precizno rediteljski ukazuje koliko je Hendrik Hofgen (kog kristalno jasno igra Robert Alfeldi) čovek i našeg vremena, jer je vreme u kojem smo blisko vremenu o kojem Man piše, s tim da su u Manovom vremenu jasno definisane granice između svetla i tame, dok su u današnjem vremenu, o kojem govori Urban, te granice daleko konfuznije, tako da je i čovek u njemu dezorijentisaniji.
Ovogodišnje izdanje festivala Desiré central station bilo je svojevrsni eksperiment koji propituje kuda teatar dalje može ići. Rediteljski rukopisi koje smo videli neka su vrsta avangarde ovog doba, jer idu ispred svog vremena (ako govorimo o duhu i specifičnosti rukopisa, moram napomenuti da su Nađ, Živadinov i Urban večito ispred). Ono što bih istakla kao zajednički imenitelj predstava jeste unutrašnja i spoljašnja inkluzivnost.
