PARK

Sunce koje je zalazilo nad budimskim brdom obasjalo je sleđenu reku, veliki grad, i dvojicu elegantnih mladića koji su šetali šljunkovitim stazama parka. Februar 1882. godine bio je bez snega, a mrazan. Prvi mladić je nosio crni kaput, zakopčan do grla, drugi se uvio u žuti kaput od kamilje dlake. Kosa čoveka u tamnom kaputu bila je crna i zalizana unazad. Njegov drug je bio bucmast, plavih brkova i svaki čas se preko volje mrštio.

Tesla je bio dobro raspoložen i zviždukao nešto iz Vivaldijeve Zime. Na Sigetijevim usnama vio se "smešak razigranog erosa".

"U ovom parku se odvija scena iz romana Vilhelmine Šreder Dervijant Sećanja nemačke pevačice, obavestio je on nezainteresovanog Teslu.

Prošla su dva ženska šešira sa velikim perjem. Šeširi su razgovarali o čuvenom violinisti.

Tesla i Sigeti su saznali da:

"… lično ne izgleda naročito, ali njegova svirka je tako opojna."

Za njima su išle dve služavke. Brineta ravne kose i četvrtastih vilica uhvatila je pod ruku plavušicu, koja je ličila na princes krofnu.

"Imam loše zube. Kad god jedem slatko ja plačem", žalila joj se, zbog nečega, veselim tonom. "A volim."

Dečačić obučen kao devojčica seo je na tur i služavka sa lošim zubima ga je podigla:

"Hajde, Erve. Ne mazi se, molim te."

Prpošni vrapčić je skakutao preko staze: hop-hop! Pitome patke su drhtavim kljunovima zobale semenje za njih rasuto u travi.

"Skoro sam zaboravio da sve ovo postoji", uzdahnuo je Tesla.

I Sigeti je zaboravio da svet postoji.

Mislio je o Ritinim usnama preko svojih!

Maštao je kako pritiskom svog kolena rastvara njene butine, i kako – jeza mu na tu misao prolazi uz leđa – sikću njene čarape. Njeno lice je plesalo. Muzo pomozi mi da opišem ples tog lica. Da li je zgađena? Ili se topi? Ili je besna, a nemoćna pred silom koja ih nosi…

"Gledaj!", prodrmao ga je Tesla. "Zaboga, pogledaj ovaj zalazak sunca!"

Mladi Mađar je podigao oči i video mastiljave oblake iza kojih se zlatni disk davio u crvenilu.

Tesla je otpraćao sunce uzbuđeno izgovarajući stihove iz Geteovog Fausta:

"Svršen je dnevni rad i povlači se sjaj

I žuri da negde novi život stvara"

Sigeti je pogledao oko sebe i promucao:

"Gle", ceo park je pocrveneo od sunca. "Sva lica su postala indijanska."

Tesla nije odgovorio.

"Pogle’ šimšire potkresane u šahovske figure! Pogle’ boje koje urlaju!"

Tesla ponovo nije odgovorio. Zlatni klin je blesnuo u svim peštanskim prozorima. Horizont je bio pobiberen pticama i iza njih je tonulo sunce. Kad je jato preletelo park, Sigeti je postao svestan da prijatelj još stoji ukočen i blene u sunce.

"Šta je bilo?", usplahirio se Sigeti.

Nikola je netremice zurio u plamenu kuglu:

"Gledaj me", zvao ga je Sigeti.

"Gledaj me", ponovio je Tesla.

A zatim je, netremice gledajući u sunce, rekao:

"Gledaj me kako ga okrećem."

Sigeti se osvrnuo levo-desno u potrazi za najbližom klupom.

"Upalim ‘klik!’– i on se okreće. Zatim ‘klik!’ – on krene u drugom pravcu."

"Samo mi je još ovo trebalo", očajnički je mislio Sigeti. Obzirno je dohvatio Teslin lakat i predložio:

"Hajde da se odmorimo."

Tesla se ukopao.

"Ugasim. Stane! I…", na tom mestu on se nadahnuto osmehnuo bolnim osmehom. "Vidiš da nema nikakvog varničenja."

"Ko?"

"Pa motor."

Sigeti se umio nasuvo.

"Čekaj.!", viknuo je. "Gde ti je motor?"

"Evo ga ovde", pokazao je Tesla u vazduh između njih. "Upalim ‘klik’! I – rešen problem!"

Sigeti je u razgovoru imao običaj da prižmiri na jedno oko, nije bilo lako reći da li iz nestrpljenja ili iz pažnje. On je, dakle, prižmirio na jedno oko i upitao:

"Rešio si problem – čega?"

"Mog motora na naizmeničnu struju! Vidi kako se bešumno kreće."

Duh kao vetar ide kuda hoće, a mi sudimo samo po zvuku, rekao je Isus fariseju Nikodemusu. Sigetija je iznenada zapljusnulo neobjašnjivo uzbuđenje. Smesta je poverovao da ovo što još uvek liči na buncanje uopšte nije buncanje. Setio se grafike koja predstavlja Ptolomejev sistem, sa Zemljom okruženom nebeskim sferama. Na toj grafici neki veliki deran je provukao glavu kroz sfere i gleda napolje u kosmos. Sigeti se osetio kao taj deran. Postalo mu je hladno.

Teslino lice je od zalazećeg sunca bilo bronzano.

Na licu je imao inspirisano paćenički izraz, koji se gadio njegovom ocu.

"Rešio sam ga. Mogu umreti srećan!"

"Molim te, objasni!"

Tesla se pribrao i počeo štapom da crta dijagrame na šljunkovitoj stazi.

"Vidiš", počeo je da objašnjava, "do sada su svi koji su hteli da reše ovaj problem koristili jedno strujno kolo. Ja koristim najmanje dva. Zašto? Zato što više naizmeničnih struja u istom generatoru mogu da ostvare magnetno polje u više kalema na statoru motora. Svaki kalem ima istu frekvenciju, ali njihovi talasi ne idu ukorak."

Sigeti je zamislio gospodina i damu koji plešu, a nikako ne mogu da uhvate korak.

"Njihov udar pada naizmenično", nastavio je Tesla, "Efekat toga je kao da si dodao mašini drugi cilindar. Dva upravna magnetna polja sabiraju se vektorski i rezultirajuće polje se vrti…"

Iz Teslinih usta je duvao kosmički vetar, noseći apstraktne koncepte koji se pretvaraju u bestelesne mašine. On je crtao štapom po šljunkovitoj stazi. Govorio je, izdišuci paru.

"…Vrti se onako kako se tok struje menja. Tako se stvara promenljivi magnetni vir, koji u čvrstom zagrljaju drži rotor. Više uopšte nema potrebe za komutatorom."

Pogledao je Sigetija otvoreno:

"Nije li lepo? Nije li jednostavno?"

"Jeste jednostavno", potvrdio je električar Sigeti.

"Struja će moći da se prenosi na daljinu", uskliknuo je Tesla. "Motor koji sam otkrio je čarobna lampa. U toj lampi nalazi se duh koji će, jednom oslobođen, činiti ogromne usluge čovečanstvu."

Nikola je stajao suzan kao da se sprema da kine. Grč divlje radosti rušio mu je grudi. Sigeti je pratio njegove reči, lica obojenog zalazećim suncem. Kad je shvatio, noge su mu obrasle jezom. Pobunila se ranjena životinja zašivena u njegovu kožu. Osetio je ljubomoru i više nije želeo da sluša.

"Tvoj motor… Svet…", mislio je Sigeti. "Lepe su te kosmičke recitacije. I Aladinov svet! A šta ću ja?"

Zapad je krvario najpotresnijim crvenilom. Dva mladića su se gledala nasred staze, iscrtane šemom motora.

U Nikolinim smeđim očima vila se topla maglica. Mraz je mirisao kao cvet. Sigeti se zagledao u nacrtano obrtno polje. Zatim je pogledao u sunce na zalasku, i pobedio svoju sebičnost kao Jakov anđela. Prvi put je do njega dopro pun značaj onoga što mu prijatelj govori. Oči Antala Sigetija su blesnule na isti način kao Tesline, i on je trijumfalno šapnuo:

"Nemoguće!"

BEZ LJUBAVI

U proleće, budimpeštanska telefonska centrala je proradila. Nije bilo posla i mladi inženjer je spakovao kofere. Tada je Ferenc Puškaš protrljao žovijalni stomačić i upitao:

"Zašto ne pređeš u našu centralu u Pariz?"

"Da?", upitao ga je ironično Tesla.

"Da", rekao je Puškaš.

Nakon dve nedelje Tesla je sišao sa voza i uzdahnuo: Tu sam! Prvih mesec dana, on se kupao u pariskim svetlima kao vrabac u prašini. Činilo se da je čitav grad zaražen ljubavnom malarijom. Pritisak ljubavi je bio takav da bi zgromio čoveka u mekšem oklopu. U alejama su se trljali i stezali parovi. Usne umrljane medom jedva su se odvajale jedne od drugih. Mladići i devojke su gugutali u kapijama. Drhtavi prsti su se preplitali i užasnute oči su pitale: Da li me voliš? Ljubav se durila i jogunasto šuškala iz svakog mračnog drvoreda, iz svakog ćoška grada. Oh, ko ne bi primetio taj sveprisutni opojni šapat? Ali, Nikola je bio gluv za kikot u alejama. On je žurio pariskim ulicama sledeći svoj nos. U bordelima, sudije i bankari su žvakali salo na bedrima žena. Na pločniku, ulične devojke su pućile zlatne usne. Te usne su kroz smeh dozivale:

"Gospodine, šta radite? Da li ste usamljeni večeras?"

Tesla je imao sopstvenu definiciju ljubavi. Pariz je bio centar sveta a Nacionalna biblioteka je bila centar centra. Tamo je, s ljubavlju, čitao rane Mopasanove priče. Iz ljubavi je zurio u zgrade na Osmanovim bulevarima. Zurio je u mansarde, nagađajući ko tamo živi i upoznao demonološki bestijarijum izvajan na katedrali. Iz ljubavi je išao u operu i, verovali ili ne – na izložbe. Za Nikolu je slikarstvo, još od karlovačkih dana, ostalo povezano sa izgladnjivanjem. Čim bi ušao u galeriju, on bi pomislio na pečeno pile. A ipak je disciplinovano klimao glavom pred uramljenim živopisnim mrljama kod Duran Ruela.

Iz ljubavi, Nikola nije obraćao pažnju na svoju skromnu sobu u kvartu Sen Marso, "predgrađu mučenika", koje je upamtilo komunu. Udovica Žuber, kod koje je stanovao, svakog prvog bi mu otrgla pare za kiriju iz ruke. Iako joj je Tesla davao novac za sapun, ona bi sapun uvek sakrila i čekala da on kupi novi. U stanu pored Žuberove stanovao je par neizvesnog bračnog statusa. Otud se uveče čuo tragični glas muškarca: "Više me ne voliš ko što si me volela!" Preko puta je živela sivolika starica sa šlogiranim mužem, koga je vodila u puževske šetnje.

"Dobar dan, gospodine Tesla", uvek bi pozdravila prva starica.

"Dobar dan, gospođo Maskar."

Vremenom, Tesla se upoznao sa susedom koji je vikao "Više me ne voliš". Njegovo prezime je bilo Labas. Zvao se Gaston i bio je biolog. Jednom kad su se na stepenicama zapričali, biolog je predložio Tesli:

"Zašto ne dođete kod mene na institut da bacite pogled kroz mikroskop?"

Tesla je došao. Tesla je pogledao. I provalija se otvorila pod Parizom. U osvetljenom krugu ugledao je hobsovski svet nevidljivih bića. Ta stvorenja su bila dlakava. Ta stvorenja su čerečila druga stvorenja.

"Oni se proždiru!", uzviknuo je užasnuto Tesla i trgnuo glavu od sočiva.

Nakon pogleda u ambis mikrokosmosa, kupio je pet sapuna i prao ruke čim se vrati iz grada. Najradije ne bi ni izlazio – samo kad napolju ne bi bilo tako zanimljivo! Na bulevaru Sen Marsel svirala je harmonika – sirotinjske orgulje. Činilo mu se da je harmonikaš iz komšiluka brat blizanac harmonikaša koga je viđao u Gracu. Nešto dalje, dežurao je drugi ulični zabavljač sa tužnim verglom i veselim majmunom. Gutač vatre do njega je ličio na aždaju. Još dalje, mađioničar je presipao vodu iz rukava u džep. Prosjaku bi opali list doplesao u šešir. On bi ga izbacio i nasmejao se krezubim ustima.

Tesla je bio gladan: tih bulevara, glasova čuvenih sopranistkinja, knjiga. Želeo je da zna više o istraživanjima francuskih elektrotehničara. A kad bi dobio platu, postajao je Luj XIV. Sa svežnjem novčanica u džepu, smesta bi otišao u Kafe Ongle, gde je glavni kelner ličio na predsednika vlade. Preko osam predjela peo se do vrhunca gozbe – zeca u sosu od limuna. Najposle bi kašičicom pojeo sleđeni šampanjac, koji rasterećuje stomak. Ostatak meseca jeo je u gostioni Dva brata, gde se hrane ćumurdžije. Svi posetioci su sedeli za velikim stolom i jeli jedno jelo: gulaš burginjon i vino, točeno iz bureta u bokal.

"Kako ste?", vikao je Tesla u parisko jutro.

Za lepih meseci, svake zore je plivao na Seni. Zatim je pešačio do zavoda Kompani kontinental Edison d’Pari u predgrađu Ivri sir Sen. Trebalo mu je sat vremena da dođe do posla. Nedeljom se odmarao veslajući. Plave i crne mrlje ljeskale su po površini vode. Veslanje bi ga umorilo i legao bi u čamac. Mostovi nad Senom pomračivali su mu pogled na nebo. Oblaci su se penili nad rekom.

U septembru su počele kiše. Ceo grad se prilagodio boji gradskih golubova. U novembru, Tesla je počeo da koristi konjski tramvaj. Zajednička ljudskost zbijena u tom prevoznom sredstvu mirisala je na supu. To kratko zajedništvo je prijalo strančevoj usamljenosti. Prve jeseni je živeo od dopisivanja. Nije zaboravio stare drugove i odgovarao je na Medićeva i Kulišićeva pisma. Sigeti mu je pisao da je raskinuo zaruke. Tesla je uzdahnuo: darovit inženjer, a traći vreme!

Svako jutro u pola osam u Ivriju je doručkovao sa francuskim i američkim inženjerima. Edisonov prijatelj Čarls Bačelor, govorio je sa snažnim britanskim akcentom pa je Tesla jedva razumeo šta hoće od njega. Bačelor je imao bradu tako lepu da bi čovek poželeo da je dotakne.

"Radim toliko da nemam vremena da planiram šta ću raditi sutra", žalio se Bačelor Tesli.

Tesla mu je stidljivo pomenuo svoj motor naizmenične struje. Bačelor je pomilovao negovanu bradu i promrmljao da su i Edison i Verner fon Simens protiv naizmenične struje. Pronalazač je prešao preko toga sa strpljivim osmehom. Nije sumnjao da je reč o zabludi koja će se razjasniti. Čim je učvrstio svoju poziciju u Kompani kontinental Edison d’Pariju", ubedio je Tivadora Puškaša da napiše pismo Sigetiju u Peštu i ponudi mu posao u Parizu.

Jednog dana, gospodin Pjer Ro je uleteo u Teslinu kancelariju i prošištao:

"Strahota!"

"Šta se desilo?"

Prilikom otvaranja železničke stanice u Strazburu došlo je do kratkog spoja. Deo zida se srušio u prisustvu cara Vilhelma I.

Firmi nije trebao skandal.

Ukratko, Teslu su poslali u Strazbur.

"Ako uspete sve ovo da dovršite", zadihano je obećao direktor kompanije, "nećete zažaliti." I on je pomenuo zamašnu sumu.

Nikola je sa sobom u Alzas poveo Sigetija, koji je upravo stigao iz Pešte. Nosač je za njima posrtao jer je atleta Sigeti u kovčegu nosio svoje tegove. Prijatelji su se našli u Strazburu, gradu obrgrljenom vodom. U Strazburu, Tesla je prvi put kušao slatko voće: zrelost. Družio se sa zaista bogatim ljudima kao jednak.

Je li to onda bio običan život?

Ne, naš junak nikad nije imao običan zivot. Bio je zauvek talac neodgovornog čuda. Bleskove svetla je bilo nemoguće kontrolisati. Kad bi mu zlatni vizir pao na oči, svemir je odlučivao umesto njega. I u Strazburu, kao i u Pešti, njemu je bilo previše lako da ispadne iz sveta. Išao je rano u krevet jer mu je pod kapcima žestoko sevalo. Krošnja nerava je svetlom odgovarala na frekvenciju i signale zvezdanog neba.

A pored toga? Da, da, on je organizovao radove, isplaćivao inženjere i slao izveštaje u Pariz. Po završenom poslu bi zaključao kancelariju i odlazio da popije čašicu sa Ipolitom Bozenom. Bozen je bio bivši francuski gradonačelnik Strazbura. Njegova podignuta ruka pozivala je Teslu da se divi palati Rohan. Grad je postradao u francusko-pruskom ratu, ali ne onoliko koliko je stradao u XVII veku u vreme ratova za veru.

"Pre dva veka ovde su ljudi jeli jedni druge", rekao je mračno Bozen. "Tja. Hajdemo u restoran."

Domaćin je pitao gosta šta čita. Tesla je rekao da čita Mopasanov Jedan život. Bozen se obradovao. On je već čitao Mopasanovu priču o kurvi i pruskom oficiru koja se pojavila u jednom zborniku.

"Drago mi je da niste jedan od onih inženjera." I Bozen je podigao dlanove do uglova očiju, imitirajući konjske naočnjake.

I Tesla je istim gestom osenčio oči:

"Ne, nisam jedan od onih inženjera."

"Šta je Nikola?", pitao je Bozen. "Srbin?"

Bozen je znao da je Igo pisao u prilog Srba u srpsko-turskom ratu. Tesla ga je podsetio na pesme Lamartina o Srbiji i Merimeove parodije srpskih narodnih pesama. Bozen je cenio Balzaka više od Stendala. Naročito je voleo Šagrinsku kožu i Izgubljeno remek delo. Flober ga je ostavljao hladnim. "Hladnim, pa da me ubijete!?" Nije mogao da veruje da Tesla ceni Rasina više od Molijera. Obojica su bili odani Volteru.

Božen se oženio kasno i obožavao svoje dvoje dece. Rezao je hranu u tanjiru svog četvorogodišnjeg Pjera i nikad nije bio srećniji nego kad bi mu se osmomesečna beba ručicama hvatala za usta:

"Pogledaj je", Bozen se usjajenim očicama upijao u Teslu.

Nedosledni Bozen je u prisustvu svoje žene podsećao gosta kako je Robespjer predložio da se deca uzmu od roditelja kad im je sedam-osam godina i da se vaspitavaju zajedno kako bi im se ulila otvorenost za nove ideje. Govorio je, uz osmeh, o Sen Simonovom predlogu "prava na seksualni minimum".

Jeli su alzaški fondu i anđeli su, kroz ukus gevurctraminera, škakljali njihove jezike. Gospođa Bozen je izjavila da nema ukusa koji nije skriven u nekom siru.

"Velike reči", rekao je Tesla.

Gospođa Bozen je odgovorila drugom larošfukovskom maksimom:

"Kad poželite da sklopite oči pri jelu, kad se čudite i uzdišete – to je velika kuhinja. Sve ostalo je ništa."

Gospođa Žana Bozen bila je sjajna od svoje lepote i nedavnog materinstva. Njoj se dopala mekoća Teslinih očiju.

"Vi se ne ženite, gospodine", oslovila ga je koketno, materinski. "Šta radite?"

"Radim", odgovorio je Tesla dobroćudno.

Zatim je žovijalno razmahnuo rukama:

"Ne gubim vreme."

Žana je odmahnula rukom:

"Svako je vreme izgubljeno bez ljubavi."

Jednog dana, Bozen je pozvao Teslu na stranu i rekao mu da je 1870, kad su došle nemačke trupe, zakopao zamašnu zalihu Sent Estefa iz vremena kad je Nikolin deda bio Napoleonov vojnik.

"Nedavno sam ih otkopao", zaključio je Bozen. "Nema nikoga sa kim bih voleo više da ih popijem od vas."

Nikola ga je zamolio da pozove i Sigetija.

"U redu", rekao je Bozen.

Tesla je prvo zapretio Sigetiju da se drži dalje od gospođe Bozen. U više nego crkvenoj atmosferi okupili su se oko stola. Domaćin je uneo flašu, držeći je pažljivo kao bebu. Zatim je otvorio i u tišini nasuo. Prineli su čaše usnama. Tesla se prvi pribrao i izjavio tronulo:

"Ja nešto ovako… Nikada…"

Posle te večeri pune smeha, došlo je vreme da se on i Sigeti vrate u Pariz. Bozen koji je obećao da će se brinuti o obrazovanju Teslinog srca preporučio mu je svoje krojače, jednog u Strazburu i jednog u Parizu. Kad se vratio u Pariz, mladi inženjer je seo u svoju kancelariju, popravio kravatu i napisao pismo nepismenoj majci u Liku. Zatim je veselo stupio u kancelariju g. Roa i upitao:

"Posao je gotov. Šta je sa mojom nagradom?"

Tu se Tesla upoznao sa francuskom učtivošću neprobojnijom od nemačke pedanterije. Otkrio je da se sa g. Room desila kompletna i misteriozna promena. Ro se držao rezervisano, cedio reči i objasnio Tesli da za to nije on zadužen i da treba da razgovara sa g. Leblom. G. Lebl je objasnio da on nije zadužen za to i da treba da vidi sa g. Stonom. Brkati g. Ston je zatvorio krug time što ga je uputio na g. Roa. To su bila tri mitska majmuna koja su govorila: "Ja ništa nisam video. Ja ništa nisam čuo. Ja ništa nisam rekao."

"Kad bi Edison samo znao šta u Evropi ćifte rade u njegovo ime!", požalio se Tesla Bačeloru.

"A zašto ne pređeš u našu centralu u Njujork?", predložio je Bačelor.

"Da?", upitao je ironično Tesla.

"Da!", klimnuo je glavom Bačelor.