Kako mediji javljaju, novi ministar kulture Nebojša Bradić najavio je da će Ministarstvo kulture pokušati da konkretnim projektima festivalskog tipa, koji će afirmisati osobenosti pojedinih sredina, podstakne razvoj kulture u regionima, jer je, kako po ti mediji istak’o ministar, decentralizacija jedan od naših prioriteta.

Lepo, i lepše, ali stanje stvari kazuje da je taj, naravno šire i praktično, a najčešće kako ‘oćeš, s’vaćen, tzv. festivalski pristup kulturi u unutrašnjosti, da se ne kaže provinciji, dominantan i jedini. Uzduž i popreko, i po svake koordinate, u Srbiji, od te kulture, kako je shvataju kulturni poslenici i njihovi finansijeri, i postoje samo manifestacije estradnog drmoguza i plitkoprizemnog mahanja tzv. Tradicijom. Još kad se ta drmoguzna kultura, sa sav taj folklor, i pripadajuću edukaciju, nađe direktno u "Žikinu šarenicu", svi planovi i programi za tu godinu, pod zajedničkim nazivom Kulturno leto, ispunjeni su.

KAD SE NAMESTI: Ima toga u tu Babuš-nicu, Ribarsku banju, Mionicu, Lajkovac, ali i u Kraljevu, Valjevu, Nišu, Kragujevcu… Ima toga i takoreći i samoinicijativno i gde to te okolnosti nameste. Već nekoliko godina u Belanovici kod Ljiga, u toj pitomini gde Koštunica, po inerciji, još državno razmišlja, održavaju se Dani Zmajevca. Sve to organizov’o onaj glumac Tihomir Arsić, koji otkrio da isto iz tu Belanovicu, čak tu producir’o i snimio patriotski film. Nema tog ministra Koštuničine dve vlade, od prosvetnog Lončara do kapitalnog Velje, koji je odoleo takvoj kulturnoj ponudi, koji nije aktivno, dok je Koštunica Voja prevrto očima iznad svake glave, pratio redovne plus obavezne nastupe Imam krasan nježnik nacionalnog umetnika Bore Đorđevića. Vele da je ove godine održana pošljednja manifestacija tog tipa, čega li je ponestalo, nije li se valjda umorio glumac Tika od tolike, Zna se kako finansirane, umetnosti naroda radi.

Ne radi se ovde o tome da li Zdravko Čolić, jašta nego za džabe, drži koncerte u Čačku, Nišu i Valjevu, baš tamo gde je pobedila Nova Srbija onog Velje Ilića. Ni o tome da u tom Čačku, jopet za džabe, i jopet iz to međusobno poštovanje, pevaju Ceca, Željko Joksimović, da se ne pominje nacionalni Nježnik, razne su galije i dugići, u svoje vreme, radile isto. Radi se o tome da svako Valjevo, Čačak, ili Užice, u sedam dana tzv. Kulturnog leta srga budžetske pare. Radi se o tome da je tih Sedam Kulturnih Dana takoreći sve u kulturnoj ponudi tih gradova. Ne radi se o tome da li će negde da peva Era Ojdanić, Onaj Nježnik, ili će da propeva Bajaga, oli će to bude Cakana, ili drugi cakani, da li će književno veče da ima neka klot-frket spisateljica, Dobrica Erić, ili sami akademik Milorad, koji će tu bude vez, s čim će budu punjene sarmice, radi se o tome da je tih sedam dana Kulturnog leta pokriće za celu godinu za svaki dom kulture, omladine, kulturni centar, biblioteku, ili kako se već zovu te institucije kulture u te opštine i gradovi. I radi se o tome da su takvom kulturom svi namireni, i ta vlast, koja to finansira, i ti kulturni poslenici koji to za godišnje plate osmišljavaju, i taj narod zbog koga se kobajagi čine takvi kulturni poduhvati.

KAKVO JE TO ŽENSKO: Za primer se namestila opština Mionica, te "Mišićevi dani" u njoj, koji bili prošlog vikenda. Programa bilo za tri dana. Štampani program, sa sliku spomenika vojvodi Mišiću, veli da prvog dana bio turnir u malom fudbalu, da otvoren teniski turnir, da otvorena izložba slika, i da bio koncert sa te najnovije Zvezde Granda. Drugog dana bila narodna radinost, dečje stvaralaštvo, revija venčanica, folklor, trubači, violinisti, koncert Slađane Đogani. Trećeg, poslednjeg dana, u nedelju, kad se reporter zaputio tamo u tu kulturu, bila svečana sednica SO-a, predstavljena jedna knjiga, bilo takmičenje najmlađih u biciklizmu i igrama spretnosti, i koncert Mire Škorić, Dragice Radosavljević Cakane i Tamare Nikezić. Nosilac svi’ programa Kulturni centar Mionica.

Banemo predveče, još zavida. U taj Kulturni centar upravo završena promocija knjige koja za temu ima život vojvode Mišića. Publike već ponestalo, ali tu izložba slika, razne slike, ima portret Karađorđa, replika Seobe Srba Paje Jovanovića, ima lik Tesle, ima slike ekspresionističke, drugi pravci u slikarstvo. Tu umetnik Srđan Srećković iz Topole, ‘oće objasni, radio realizam, hiperrealizam, tražio sebe kroz modernu fazu, to su slike iz ciklusa Globalna zastrašivanja, radio ih ‘98, ‘99, koristio motive Pikasove Gernike, nije prorok, ali ispalo da je predvideo NATO bombardovanje, ko u priči, većinu slika otkupila američka ambasada. Slikar pokazuje i Paju Jovanovića, Teslu koji rađen u pop-artu…

Ode slikar, u klubu Kulturnog centra gde koji posetilac, ko na kokti, ko na rakiji iz Popadića, ako bude istrage pokazaće se ko je šta pio. Prođe glas da Mira Škorić samo što nije stigla, pristiže i predsednik opštine Milan Matić, nadimak Šljapa, Nova Srbija, drugi put predsednik, ubedljivo. Predsednik vidi da gledamo u Seobe Srba, ko da ‘oće pomogne, veli, replika, Kusovac rek’o da je slika boli glava, ko da ‘oće još pomogne, ima i Karađorđe, mnogo lep, niko ne bi rek’o da je rukom slikan. Ko što je red, od drugog stola, ko da uze pomogne i direktor taj Kulturni centar, slikar je, veli, svestrana ličnost, u Ginisovoj knjizi, vozio biciklo natraške 127 kilometara, postiz’o rezultate u kik-boksu, motorom leteo kroz plamen, ima sedam lomova. Direktor ko da uze još pomogne, sinoć bila ona Đogani, kakav je to bio koncert, kakvo je to žensko, pa i žene išle pod binu, da podvire, da vide je l’ to na njoj sve pravo meso.

Ajd napolje, deca se takmiče na ti bicikli, u toj pešačkoj zoni dve cisterne piva za džabe, tezge sa razne prcalje i ostale džidžabidže, dalje, trg sa spomenikom vojvodi Mišiću, tu bina, velika, naspram nje ta velika mikseta, suncobrani sa VIP stolicama. Na taj trg i zgrada opštine, koja je renovirana deset godina pošto je u zemljotresu protrešena.

Jedan sa bine uze proba to ozvučenje, sve viče, Kec, kec, u VIP prostor se smesti pevačica Cakana, posl’o je predsednik da sedi tu, eto još jedne pevačice, kad se glasnu, Neša, Cale, ha, ha, ha, pa se i ona, sve sa nivo i sve vaspitano, sa još te estrade, smesti u VIP sedala, jedan, neodgovoran, neodgovorno i u poverenju upita direktora Centra za kulturu, koji beše u poslu i prolazu, pošto ta Mira Škorić, ovaj će odgovorno i u prolazu, samo što nije džabe, ni ‘iljadu evra…

Sa bine se javi voditelj, Dobro došli na "Mišićeve dane", ovih dana smo se družili i uživali na mnogobrojnim kulturnim, umetničkim, muzičkim i sportskim događajima, i polako stigli do kraja manifestacije. Pa reče da je održana svečana sednica SO-a na kojoj je za počasnog građanina Mionice proglašen prof. dr Boško Đukanović, direktor Kliničko-bolničkog centra Dedinje. Obrazloži, Nama predstavlja izuzetnu čast da takvog čoveka imamo za saradnika i prijatelja, i ponos da bude naš počasni građanin. Pozvan, javi se predsednik opštine Matić, Poštovani Mioničani, dobro veče, pomaže bog, evo sad će početi muzički program, ali dozvolite da pozdravimo ovog našeg velikog Kolubarca, velikog Srbina i velikog svetskog čoveka, iskoristio bih priliku da pozdravim sve goste koji su došli sa strane da se lepo osećaju, i da vide kako se u Mionici to zabavlja, i kako lepo se odvijaju Mišićevi dani koji su ove godine 12. po redu.

Onda predsednik uruči dobitniku Povelju počasnog građanina, zajednički digoše povelju, dr Boško Đukanović se zahvali, Dragi Mioničani mnogo vam hvala, to mi je najdraže priznanje koje sam dobio u životu. Voditelj najavi Cakanu, izađe ta Cakana, reče se i Cakana, nazva dobro veče svima, čestita praznike, ovo druga godina da je sa njima, vidi, Mionica sve lepša, zahvaljujući predsedniku opštine i večeras je sa njima, i nada se svake sledeće godine. Pa kad Cakana poče pjeva te svoje pjesme, predsednik ode u one VIP stolice, sve bi Ajmo zajedno…