Ma, i ta Evropa, mislim stvarno… Eno, primili Rumune i Bugare, a nas drže pred vratima, i stalno nešto zakeraju! Ej, Rumune i Bugare! Znaš li ti šta smo mi za njih – Amerika, bre!

Ovako rezonuje tipični Mali Perica (na primer, neki razžvalavljeni taksista, rastorokani forumaš ili tako neki svestrani genije) ne samo u Srbiji, nego manje-više svugde po razvalinama SFRJ; prezir prema "istočnoj braći" naprosto je bio sastavni deo jednog kolektivnog YU–narcizma, ali dok je u odnosu na Čehe ili Mađare još i imao izvesnu zadršku ("ne kažem, brate, kulturan je to svet samo, šta ćeš, nisu imali sreće"), Rumunija i Bugarska bile su i ostale nekakva sumračno-maglovita Ruritanija u imaginaciji (post)Jugoslovena. Sve bi to još i moglo da se podnese da se odnosilo samo na "prost narod"; no, ni sa intelektualcima nije stajalo ništa bolje. Uostalom, suvisla i vredna "kulturna razmena", mimo retkih, a dosadnih socrealističkih rituala "reprezentativne umetnosti", nikada nije stvarno zaživela; posledica toga je da o dvema vrlo ozbiljnim istočnoevropskim literaturama ovde znamo vrlo malo. Veliki Rumuni za nas su Sioran, Jonesko, Eliade – no, gle, niko od njih nije napisao svoja "glavna" dela na rumunskom; veliki Bugari i Bugarke su Cvetan Todorov, Julija Kristeva, odnedavno i Marija Todorova, ali gle – i do njih smo došli preko "svetskih" jezika na kojima pišu. Sramota samo po sebi, a dodatna kada se radi o susednim državama, a u slučaju Bugara i o vrlo srodnom jeziku i svakoj drugoj vrsti "rodbinstva".

Nedavno je zagrebački Meandar objavio vrlo zanimljivu antologiju savremene rumunske pripovetke, a sada je i Kulturni centar Novog Sada izašao sa u neku ruku komplementarnim panoramskim izborom: Kristin, koja je mahala iz voza – savremena bugarska priča (priredio Mihajlo Pantić). Značaj ovakvih poduhvata gotovo je nemoguće preceniti, naročito ako im usledi pobliže upoznavanje sa najzanimljivijim autorskim opusima.

Ovoj je knjizi – podebeloj, lepoj, brižno uređenoj – prethodilo nekoliko časopisnih panoramskih izbora u poslednjoj deceniji, za koje su najzaslužniji Velimir Kostov (čija se posvećenost otkrivanju savremene bugarske književnosti srpskoj publici već može porediti sa onim što radi Arpad Vicko kada je u pitanju mađarska literatura; uzgred, da nam nema Vicka, mislili bismo kanda da je na mađarskom poslednjih decenija pisao, daleko bilo, samo Bela Hamvaš…) i spomenuti Pantić, koji je pre nekog broja godina na matičnom mu (beogradskom filološkom) fakultetu iz nekih razloga "prekomandovan" sa hrvatske na bugarsku književnost, što je, eto, na koncu biće još i na neko dobro ispalo…

Famoznom "prosečnom" (šta god to bilo) poznavaocu u nas prevođene savremene književnosti verovatno će biti poznata samo imena Georgija Gospodinova i Aleka Popova, koji su uz dramatičara Hrista Bojčeva svakako međunarodno najpriznatiji savremeni bugarski pisci, i kod nas solidno već prevođeni. Gospodinovljeva je priča ujedno i naslovna u ovom izboru, i to s pravom, jer je, mada sasvim kratka, pri samom kvalitativnom vrhu ovog izbora. Treba podsetiti da je, nekako u isto vreme, Geopoetika objavila izvanredan izbor Gospodinovljevih kratkih proza kaporovskog naslova I druge priče, o kojem je na ovim stranicama nedavno pisao kolega Muharem B. Ni Alek Popov ne izneverava, to jest, priređivač je u ovaj izbor s razlogom uvrstio dve priče koje će možda nedovoljno upućenom čitaocu otkriti "tipičnog" Popova: pomalo ciničnog rezonera, pomalo erotomana, pisca izvanredne moći i sposobnosti da kroz "nepretenciozne" (kvazi)autobiografske narative provuče teme koje nas se svih dotiču, naročito svih nas u "bednim malim istočnoevropskim državama"… E, sa tom se bedom, odnosno promućurnim trženjem iste u osvit postkomunističkih devedesetih, a na evropskom Zapadu koji je tada bio gladan Toplih Ljudskih Priča o "žrtvama Čaušeskua", bavi klasik savremene bugarske proze Viktor Paskov u briljantnoj priči Big biznis. Hm, ali otkud sad Čaušesku među Bugarima? Baš to je Paskovljev ironijski twist: ko je na Zapadu među običnim svetom uopšte znao za nekog Todora Živkova? Zato je, recimo u pariskom metrou, bilo moguće unovčiti, zazveckuljiti svoju bedu samo govoreći kako si "žrtva Časušeskua"… Ovo ironijsko poigravanje sa duplim ili troduplim dnom, gde se zajedljivost ne rezerviše samo za nekadašnje komunističke ili današnje tranzicione prilike, nego i za same Bugare u njima, za sva njihova dovijanja i presvlačenja, jeste jedna od gotovo sveprisutnih odlika priča u ovom izboru. Moram li naglasiti: za tu bespoštednu vrstu autoironijskog odmaka sposobne su samo istinski zrele i moćne kulture, to jest, njihovi najbolji predstavnici.

Mihajlo Pantić i njegovi saradnici (pre svega prevodilačka mreža) uspeli su, čini se, da u jednom ipak reduktivnom izboru prikažu poetički, tematski i senzibilitetski pluralitet savremene bugarske proze, tako da mi je teško da zamislim tako namćorastog čitaoca koji u ovom izboru neće otkriti bar tri-četiri do sada sasvim nepoznata "dragulja". Među trideset priča dvadeset i šestoro pisaca, na blizu tri stotine strana, praktično i nema "zalutalih"; stvar je ličnih estetskih i ostalih preferenci kome, pak, dati prednost. Piscu ovih redova čini se posebno važnim, uz već nabrojano, skrenuti pažnju na lirizovani "urbani realizam" Palmija Rančeva ("Na semaforu") i Valentina Plamenova (u priči o kurvi s tri fakulteta…), na Virdžiniju Zaharijevu koja piše kao, pazi sad, Jelena Lengold koja se naslušala panka i napušila skanka, ili Dejana Eneva, sa setnom povešću o sećanju i prolaznosti, kroz (ne)stvarni lik jedne Mime, koja nije Laševska, ali nekako kao da baš i jeste… Pa onda, Kristin Dimitrova, sa jednom od onih Večito Naših priča o "tranzicionim" travestijama i ljudskim životima koji nam iscure kroz prste negde između njih, ili Stefan Kisjov sa čarobnom "malom" pričom Fridrih Direnmat, jednom od onih iz svojevrsnog "emigrantskog ciklusa" ove knjige, a to je jedan od ključnih njenih tokova. Na Dimitrovu se, mada iz jednog posve drukčijeg ambijenta, prirodno nadovezuje Zahari Karabašlijev sa Kratkom istorijom aviona. Negde na drugu stranu vuče dojmljivi intimistički zapis Vanje Štereve, a i Kalin Terzijski izvanrednom Ljubavlju tridesetpetogodišnje žene odmah konkuriše za pojačanu pažnju budućih prevodilaca. Silvija Tomova ne "fula" ni reč u bespoštednom portretiranju jednog postmodernog muškog narcisa, Elena se Aleksijeva pozabavila svojevrsnom "antiutopijskom", kulturpesimističkom projekcijom o tihoj "smrti literature" (i čitanja) usled posvemašnje prezasićenosti i irelevantnosti, Radoslav Parušev u naizgled bezveznim i nevažnim traumama dečaštva traži utemeljenje potonjeg sveta vrednosti odraslog čoveka, a Vasil Praskov u (hiper)realističnom i vrlo jasno autobiografski nadahnutom, podugačkom proznom štivu Pritvor.com daje brutalnu sliku večite ljudske strasti za podjarmljivanjem i kinjenjem Bližnjeg. Koji jeste ili nije za nešto "kriv": to u svetu proklete avlije zapravo odmah postaje nevažno, čak i uzniku samom….

Ona naslovna Kristin je, mašući iz voza nepoznatim ljudima, na neslućene načine menjala njihove živote. Ova knjiga možda neće vidljivo "promeniti život" (šta god to značilo) svom čitaocu, ali će ga bitno obogatiti, a možda ga ujedno i lišiti jedne smešne predrasude, ako ju je slučajno gdegod bio zapatio.