Balet
Ceo labud za kilo mesa
Nova postavka Labudovog jezera još jedna je od predstava Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu čija ambicija nije potvrđena realizacijom
Jubilarnu 150. sezonu Balet Narodnog pozorišta obeležio je novom postavkom Labudovog jezera na muziku Čajkovskog, u režiji i koreografiji Konstantina Kostjukova prema Marijusu Petipa i Levu Ivanovu. Na konferenciji za medije upriličenoj povodom premijere mogao se steći utisak da je u istoriji Narodnog pozorišta Labudovo jezero igrano samo u koreografijama Petipa /Ivanov, i sad – Konstantina Kostjukova. To, međutim, nije slučaj.
Beograd je imao čast da bude jedna od prvih svetskih prestonica u kojima je ovo delo postavljeno. Poslednju i najdugovečniju verziju Labudovog jezera, koja se decenijama igrala na sceni Narodnog pozorišta, potpisao je čuveni jugoslovenski koreograf Dimitrije Parlić. Kada se dira u nešto što je važan deo kulturnog nasleđa poput Parlićeve koreografije, iza toga mora stajati namera da se na neki način značajno doprinese delu, ponudi novo, lepše, bolje, savremenije čitanje priče. Mora se imati šta novo reći. Konstantin Kostjukov nije imao šta novo da kaže. Najznačajnije promene nove postavke su kozmetičke. Krenimo redom:
Režija je previše tradicionalna. Balet počinje prologom u kome se pojašnjava kako je došlo do pretvaranja princeze Odete u labudicu, kao da to nije sasvim poznati zaplet ovog najpoznatijeg baleta na svetu. Priča koju svi dobro poznajemo ili je čitamo u programu, ne traži pantomimu i preglumljivanje već suptilniji, savremeniji pristup. Posle prologa, pantomimski delovi prvog čina predugo traju i nisu dovoljno razumljivi, a nije ni jasan odnos između likova, Princa i Benoa, na primer. Drugi čin (jezero sa labudovima) utemeljen je na originalnoj koreografiji Leva Ivanova. Prostor beogradske scene (uske a duboke), kao i u prvom činu, zahtevao je određena prilagođavanja. Zbog skučenosti scene a tehnički zahtevnih delova koreografije, labudovi gube na magičnosti, ponekad čak i odvlače pažnju sa solista. Nasuprot pantomimskom prologu, susret Odete i princa Zigfrida vrlo je sveden. Treći čin takođe se odvija u očekivanom sledu divertismanskog tipa. Ovaj čin sa raskošnom muzikom i raznolikošću igara svakom koreografu predstavlja izazov u kome dokazuje svoju autentičnost, dok Kostjukov prati postavku Marijinskog teatra, koji od 1950. godine igra verziju Labudovog jezera u koreografiji Konstantina Sergejeva a prema Petipa-Ivanovu.
Četvri čin je najslabija tačka predstave. Sva tananost osećanja izraženih kroz muziku gubi se u banalnosti srećnog kraja. Nismo videli melanholiju labudova, uzbunu, razočaranje i strepnju. Nedostaje Adagio u koji je utkan smisao priče o pravoj ljubavi, izdaji, pokajanju Princa i Odetinom oproštaju. Umesto toga, imali smo nevešto izrežirani kraj sa presvlačenjem Odete i labudica u devojačke haljine. Banalno, u skladu sa početkom predstave. Kostjukov ovde opet prepisuje od Marijinskog teatra.
U premijernoj podeli naslovne role igrali su Igor Pastor (princ Zigfrid) i Tatjana Tatić (Odeta odnosno Odilija). Pastor je očekivano dobar, iako nesigurniji nego inače (pripisaćemo to tremi) i sa Tatjanom Tatić čini skladan par. Ona, međutim, ni tehnički ni umetnički nije spremna za Odetu. Njena igra je tehnički slaba, na momente vidno nestabilna, a umetnički neubedljiva. Ženski ansambl nosi celu predstavu mada nije dovoljno uvežban. Ruke, odnosno krila i vratovi labudica, često su neujednačene, čast izuzecima, poput malih labudova (Dance des cygnes). Ipak, treba pohvaliti ansambl kao celinu. Izvoditi Labudovo jezero uvek je naročiti izazov, a nositi zahtevan klasični repertoar u Beogradu na svojim plećima nimalo lak zadatak. Sa dobrim umetničkim usmeravanjem ovaj ansambl, kao što smo mnogo puta videli na ovoj sceni, može da postigne mnogo toga.
Zvezde premijere nisu bili protagonisti već, sasvim neočekivano, sporedni solisti: Mario Diligente (Dvorska luda) i Jovica Begojev (grof Rotbart). Suvereno vladaju scenom i plene svojim izvođenjem, i igrački i glumački. Još jedna neočekivana zvezda je i jedan od dvojice igrača španskog plesa u trećem činu, Hoze Iglesias. Lakoća i virtuoznost sa kojom igraju on i njegova partnerka, nije moguće ne izdvojiti.
Renato Balestra je dizajnirao dekor i kostime predstave. Kostimi su odista jedinstveni. Smelih, jarkih boja i u službi bajkovitosti predstave, iako su ponekad i oni banalni, poput motiva nacionalnih zastava na izvođačima napolitanske igre i čardaša. U klasičnim produkcijama uobičajena je, i poželjna, vizuelna konzistentnost. Nije jasno koja je epoha odabrana za predstavu. Na momente predstava izgleda renesansno, međutim, dekorom prvog i trećeg čina dominiraju jonski stubovi i predimenzionirane karijatide, a drugih naznaka antike u predstavi nema, pa je sve to zbunjujuće i izgleda nedovoljno promišljeno, čak amaterski. Nasuprot tome, scenografija za drugi i četvrti čin (jezero) izgledale su lepo i nenametljivo, možda nedovršeno, ali svakako su bile prijatna hladovina posle sunca Akropolja.
Labudovo jezero je "fantastičan balet", kako i slovi plakat za prvo izvođenje u Narodnom pozorištu iz 1925. godine. Sveukupno, u najnovijoj beogradskoj predstavi nedostaje čarolija odnosno bajkovitost koja odlikuje dobre produkcije. I u umetničkoj nameri i u izvedbi, i u skoku i u doskoku.
Jedna upućena gledateljka ispravno je primetila da je "ovo u stvari trebalo da bude osvežena Parlićeva koreografija a ne nova postavka, ali ovako, zaklali su tele zbog kilo mesa". Tačnije – labuda.