Činjenica da su filmu Blistavi um o šizofrenom matematičaru nobelovcu Džonu Forbsu Nešu otišle dve od glavnih (za najbolji film i najbolju režiju – Ron Hauard) i dve poprečne statuete (za najbolju epizodnu ulogu – Dženifer Koneli i za najbolji adaptirani scenario) ne čini ga time manje dobrim. Matematički gledano, osa njegovih Oskar-pozitivnih osobina nema nijednu tačku preseka s osom njegovih filmski pozitivnih osobina: statuete su mu otišle a konto Kišni čovek–Moje levo stopalo–Forest Gamp–Miris žene–Sjaj tearjerker ugođaja s ovih dana toliko obaveznim patriotskim touchom, a dobar je film uprkos tome. Zadatu temu: ludi/hendikepirani junak plus istinita priča, Ron Hauard je obradio na najčudniji od načina na raspolaganju. Nešovu paranoidnu šizofreniju on tretira kao osnovu za triler, koji, po ugledu na špijunske filmove četrdesetih, njegov junak gradi u svom blistavom umu s ugrađenom greškom. Nešova bolest je, implicira Hauard, bila posledica fatalne potrebe retke u njegovoj profesiji: da, osim pametnog, ima i interesantan život. Ako mu je taj prepotentni pokušaj i bio surovo osujećen kada je stigao na psihijatrijsko odeljenje, film o tome ispao je fantastično interesantan paražanrovski spomenik toj težnji. Promovisanjem Blistavog uma u hit večeri, potpuno nehotično, ali time ne manje stvarno, Holivud je ove godine u dobroj meri izbegao sramotu koja ga već godinama, povodom dodele Oskara, prati.

A ako Rasel Krau i nije dobio drugog Oskara za ovu ulogu, razlog je opet kalkulantske prirode: bila bi to jedna nagrada previše za lik čiji opis u jednoj rečenici glasi potpuno isto. Da, drugim rečima, Dastin Hofman, Denijel Dej Luis, Tom Henks, Al Paćino ili bar iritantni Džefri Raš nisu već dobili svoje figurine, ne bi se dogodilo ono što su američki kritičari i izveštači kvazi-politički-korektno već unapred nazivali afroameričko veče: Oskaru Hali Beri (za Bal monstruma), prvom koji je jedna crna glumica dobila za glavnu žensku ulogu, pridružio se, dakle, i Oskar Denzela Vošingtona (za Dan obuke), koji je Sidniju Poatjeu, dobitniku Oskara za životno delo, iskreno patetično, dakle dirljivo, poručio kako će se na njega ugledati zauvek.

Holivud, naravno, nije mogao da dozvoli da antididaktički sentiment poput onog koji zrači iz ludističkog manifesta Mulen ruža bude nagrađen za bilo šta osim neopozivo superiorne scenografije i kostima. U pitanju su, inače, kategorije koje u Srbiji gotovo da i ne postoje pa se u komentarisanju nagrada i ne pominju, dok se u Holivudu njihova tradicionalno ogromna uloga tradicionalno potcenjuje. Ne treba zaboraviti da je Baza Lurmana, tvorca Mulen ruža, Holivud još pre ceremonije kaznio za ovu opasnu tendenciju zlikovački mu uskrativši nominaciju za režiju. Ova grozna činjenica donekle je potisnuta ispravljanjem nepravde prema godinama potcenjivanom Ronu Hauardu (Čaura, Vilou, Novine, Morska sirena u Njujorku, Grinč), a još i više olakšanjem pred relativno srećnim završetkom fame o Gospodaru prstenova i Padu crnog jastreba. Prvi je, nakon 13 predviđenih nominacija, pokupio samo nagradu za kameru (uostalom, otetu od ekipe Amelije Pulen), specijalne efekte, šminku i originalnu numeru, dok je drugi nagrađen za montažu i zvuk, ponovo oštetivši Mulen ruž. Zadržavši se na prošlogodišnjoj sramoti vozdizanja Gladijatora, zvanični Holivud je ipak izbegao da ove godine, na primeru Pitera Džeksona i (ponovo) Ridlija Skota, zakuca pravilo koje, još od Džemsa Kamerona, lebdi u vazduhu: da bi postao visokopriznat, dobar reditelj mora da postane loš reditelj.

Ovogodišnja dodela ostaće ipak zapamćena i po tome što je, posle desetak godina, jedan film koji u jednoj kategoriji jeste zaista najbolji, takvim i proglašen. Radi se, za poznavaoce očekivano, o animiranom filmu Šrek. Njegov Oskar još jednom je potvrdio da se subverzivni i na bilo koji način "preterano zanimljivi" sadržaji, te moralno nepodobne poruke mogu s uspehom i bez kazne plasirati još jedino u crtaću. S ovim saznanjem već godinama deluju tvorci Simpsonovih, kao i autori Južnog parka, pa je animacija postala jedno od poslednjih utočišta za hrabre i mudre.

Izbor Ničije zemlje Danisa Tanovića za najbolji strani film potvrdio je ono o čemu više ni najnaivniji među idealistima nisu imali nikakvih sumnji: ova kategorija američkom establišmentu služi isključivo za političko potkusurivanje i/ili podršku u tom trenutku aktuelnim evropskim državicama. Tako se jedino i moglo dogoditi da jedna antifilmična, ultimativno dosadna i rediteljski nepismena, politički podobna pričica uzme Oskara u konkurenciji s jednim od najzrelijih, najintrigantnijih evropskih ostvarenja poslednjih godina, što je sve, a sigurno i više od toga: Čudesna sudbina Amelije Pulen Žan-Pjera Ženea.