Iako je sasvim moguće površno posmatrati film Stado kao donekle uspelu i smešnu priču na čijoj su se realizaciji iza kamere udružili jedan iskusan i renomiran dramski pisac (Nebojša Romčević) u funkciji scenariste i verovatno jedno od najpopularnijih glumačkih imena savremene srpske kinematografije (Nikola Kojo) kao pomalo neočekivani reditelj debitant, nema nikakve sumnje da su prave kreativne i idejne pobude na kojima je niklo ovo delo daleko ozbiljnije, dublje i složenije. Jer, kada se slegne prašina za zahuktalo farsičnim i uslovno uverljivim kolopletom događaja koji čine ovaj film, ali i kada utrne jednodimenzionalna i instantna efektnost pojedinih replika i gegova koje ispaljuju njegovi junaci, Stado će bez mnogo dilema ostati upamćeno kao rad koji je pokušao da sa dosta humora i još više neizbežne gorčine ukaže na zaista katastrofalan položaj u koji je danas i ovde neman tranzicije i tobožnje demokratije odgurala sve naše umetnike i njihovu umetnost zajedno sa njima.

Zamišljen i izveden kao ne baš srećna kombinacija domanovićevske alegoričnosti i pirandelovske persiflaže, ovaj film pripoveda o rizičnoj avanturi u koju ulete četiri ugledna glumačka lica u nastojanju da realizuju genijalan scenario koji im je pao u šake. Ovo, naravno, nije ni prvi ni poslednji put da se domaća kinematografija određenim produktom okreće sebi samoj i da introspektivno esejizira o vlastitoj sudbini, no nakon što je to u prošlosti pokušavano zaodevanjem u ruho trilera (Bolje od bekstva, 1993), melodrame (Senke uspomena, 2000) ili drame (Turneja, 2008) sa krajnje diskutabilnim ishodima, Stado je zanimljivo i zato što nastoji da po prvi put učini isto ili slično u prividno veselijem žanrovskom ključu. Razume se, dotična ideja se nikako ne može okarakterisati kao originalna i nova, jer smešni doživljaji glumaca i njihovih trupa zabavljaju narod i polemišu sa stvarnošću još od srednjovekovnih vremena, a utisak je da Romčević i Kojo nisu ni imali nameru da ma koga fasciniraju autohtonošću odabrane forme i sadržaja, nego da su svu svoju energiju okrenuli ka opravdanoj potrebi da konačno i otvoreno progovore o činjenici da u mučnom okruženju koje svi delimo umetnički hleb ima i mnogo više od sedam proverbijalnih kora.

Ne velikom platnu, međutim, ta plemenita i hrabra pobuda umesto da teži suglasju sa tragikomičnim eskapadama junaka Stada uporno vuče na svoju stranu, pa nužan sinhronitet burlesknog zapleta i satirične angažovanosti ostaje samo pusta želja, a moć čitavog filma postepeno kopni pod teretom tako krupne kreativne nedorečenosti. Van pozorišta znatno poznatiji kao televizijski nego kao filmski autor, Romčević nije svojim iskustvom doprineo izgradnji motivacije nosećih karaktera, već se zadovoljio sitkomovskim pretrčavanjem iz scene u scenu i od šale do šale, dok ni Kojo kao reditelj nije uspeo da iz sebe i svih drugih glumaca (koje predvode Vesna Trivalić, Nataša Ninković i Zoran Cvijanović) izvuče išta više od očekivanog šarma i povremene žanrovske ubedljivosti. Arhetipovi i karikature koji dominiraju tim komičnim slojem Stada preslikavaju se, nažalost, i na onaj njegov plan koji je trebalo da bude ideološki prodoran, ubojit i beskompromisan, usled čega mogući poetski obračun sa temeljnim uporištima ovdašnje stvaralačke marginalizacije i beznađa (političari, finansijski moćnici, kriminalci i aparatčici) ekspresno gubi veći deo argumentacije i uverljivosti, pretvarajući kompletno ovo ostvarenje u mlaku humoresku.

Na kraju, uprkos svemu, ispada da ovakvo Stado ipak ostavlja za sobom i neka kinematografski i društveno vrlo važna i dalekosežna pitanja. Da li je, pre svega, uopšte i realno očekivati da u apsolutno nekomercijalnom i samostalno neodrživom sistemu kakav je moderan srpski film bilo ko može da žigoše i raskrinka njegove oveštale mehanizme s jedne strane, dok je na drugoj strani primoran da ih dosledno poštuje ne bi li nekako zatvorio produkcionu i finansijsku konstrukciju onoga što bi voleo da snimi i kasnije porine u bioskope? Da li je, osim toga, opravdano i logično tražiti od istaknutih predstavnika glavne struje naše kinematografije (što Romčević i Kojo svakako jesu) da silovitim kreativnim zaokretima ustalasaju žabokrečinu u kojoj i sami tavore, odnosno da li su nasušne revolucionarne promene podvig koji iznose oni zadovoljni i etablirani ili oni nezadovoljni i osujećeni? I, najzad, ako je čistokrvni angažman i frontalni sukob sa dosadašnjom proizvodnom praksom misija koju do kraja mogu da ispune samo pojedinci koji rade ispod radara, kada će neko od takvih isplivati na površinu, sabrati i sklopiti skupocene kockice, iskoristiti prednosti modernih tehnologija i načiniti film koji ćemo pamtiti kao međaš i početak nove, pravičnije stvaralačke epohe?