Atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine jedna je od velikih tema koje su obeležile ne samo dvadeseti vek, već i savremeno doba uopšte. Taj dramatični događaj je takođe obrađen kroz različite medije, od literature i filma do pozorišta i… stripa. Razume se, ovde stavljamo akcenat na autorski strip.

Elem, iako se malo ko o tome glasno izjašnjava, činjenica je da velike teme uglavnom nisu zahvalan materijal za umetničku obradu. Reklo bi se da umetnost crpi svoje inspiracije pre svega iz intimnih, ljudskih priča, a da su grandiozne bitke i događanja od istorijskog značaja odveć glomazni da bi stali u jedan umetnički rad. Neka digne dva prsta svako onaj kome slikarske predstave makljanja na bojnim poljima sve liče jedna na drugu. Zatim, filmovi zasnovani na značajnim istorijskim momentima – nisu li to odveć skupi i pretenciozni kostimirani spektakli, dijametralno disproporcionalni drami koju ljudska bića intimno doživljavaju pod datim okolnostima? Nije mnogo drukčije ni kada je strip u pitanju, razume se da i tu uopštavanja pršte na sve strane čim se autor upusti u bavljenje odveć zahtevnom problematikom. Lako je izgubiti se u toj šumi bitnih pitanja, istorijskih dilema, itd.

Ipak, trebalo bi da budemo srećni da je upravo u našoj sredini nastao strip (objavljen za izdavačku kuću Besna kobila), koji uspeva da odoli izazovu banalizovanja "velike teme". U pitanju je delo autora mlađe generacije, internacionalna saradnja strip crtača Borisa Stanića i holandskog istoričara Gvida van Hengela. Ovaj srećan spoj dobro pročešljanih istorijskih fakata za koje je zaslužan Van Hengel, i ekspresivnog crtačkog stila Borisa Stanića, rezultirao je pričom u slikama koja je istovremeno dokumentaristička, i uzbudljiva kao umetnički rad. Stanić vešto menja stilove, čak i načine pripovedanja, ritam priče, crtačku tehniku. Krajnji rezultat je jedno od najinovativnijih strip ostvarenja na našoj sceni.

Reklo bi se da su autori uspeli da odole izazovima jedne tako velike teme tako što su težište priče izmestili sa istorijskog prevrata kojeg je atentat proizveo, i umesto toga se okrenuli ličnostima samih atentatora, inače mladih ljudi, idealista. Ti mladići su munjevitim sledom okolnosti izmešteni iz zapećka u kojem su živeli pravo u srce vihora istorije, i bilo im je teško da uopšte shvate divovske konsekvence vlastitog čina. Njihovo delanje će u krajnjoj instanci dovesti do emancipatorskog čina raspadanja imperija i stvaranja novih državnih entiteta, među koje spada i zajednička država jugoslovenskih naroda, i sve to nakon stravičnog, sveljudskog stradanja, kojeg su, razume se, iskusili i sami pripadnici Mlade Bosne. Iz dokumenata, na kojima se strip zasniva, mi shvatamo da oni nisu bili ni mrziteljski ološ, kako tvrdi establišment protiv kojeg su ustali, ni div-junaci iz romantičarskih projekcija. Životna priča i međusobni odnosi ovih mladića skromnog porekla, sa siromašne periferije umorne carevine, a koji sami biraju da budu sudareni sa nadmoćnom državnom mašinerijom, dovoljno je zanimljiva sama po sebi. Sve je to postavljeno u vrlo zanimljiv likovni kontekst. Naime, Stanićeva težnja da jednog momenta kadrira tablu u relativno klasičnom stripovskom maniru, a da već u sledećoj sekvenci izdvoji pojedine prizore i predstavi ih na vrlo slobodan, inovativan način, kao sasvim originalna grafička rešenja, čini ovu strip knjigu posebnom. Crtež koji prikazuje kako se, pre nego što je prst okinuo oroz, sreću pogled Ferdinandov i Principov, ima veliku dramaturšku snagu. U svakom slučaju, ideja da se istraži ono što je objektivni niz okolnosti, i da se to predstavi kroz seriju prilično izražajnih slika, vrlo je uzbudljiv koncept. Možda zato možemo da zaključimo da je "Atentat" važan iskorak našeg stripa ka zrelom, elokventnom izrazu, kojeg svakako treba prepoznati i negovati.