Prilikom konstruisanja prve atomske bombe u Los Alamosu, moralne dileme nekih učesnika Projekta Menhetn nobelovac Enriko Fermi pokušao je da prenebregne konstatacijom: “ostavite me na miru sa vašom etikom, fizika je tako lepa”. Ova rečenica poznatog fizičara pokazuje ne samo da naučni interes postaje važniji od etičkih obzira, već i da se tehnička dostignuća distanciraju od ljudskih interesa. U moderno doba tehnika se ispoljava kao moć ne samo u naukama koje ovladavaju prirodom, već i na području politike i ekonomije: vladavina ekspertiza, na primer, koje uspostavljaju zakone društvenog razvoja i organizacije. Tehnika gubi posredničku ulogu i nameće se kao gospodar, da bi se otpor takvom stanju stvari sveo na povremena nemušta negodovanja i sumnje u “korisnost” tehnike. Pitanje o tehnici, uključujući dilemu da li se ono može postaviti izvan univerzalnog medija koji upravo ona oblikuje, prepušteno je, sviđalo se to nama ili ne – filozofima.
Filozofija tehnike kao disciplina, obrazuje se tek u poznom XIX veku, iako su neki od njenih temeljnih pojmova, računajući i sam pojam tehnike, veoma dobro poznati u istoriji filozofije. Studija Željka Radinkovića Filozofija tehnike, kao i tekstovi Maksa Benzea i Kristofa Hubiha, važan su doprinos razvoju ove discipline u Srbiji, tim pre što ona jedva da postoji na našoj klimavoj sceni.
SREDSTVA I SVRHE
U svojoj knjizi Radinković prikazuje istorijski razvoj “pitanja o tehnici”, ali i neka čvorna mesta koja bitno određuju i savremene diskusije o tehničkom odnošenju prema svetu. Tehnika postaje predmet filozofskog interesovanja još u antici. Za Aristotela, tehnika je sredstvo podređeno onome što je u moći čoveka, iako ta ljudska moć nipošto nije autonomna u odnosu na prirodu. U moderno doba, Dekartovo razlikovanje misleće i protežne stvari, celokupan prirodni, materijalni svet, čini raspoloživim za matematičko izražavanje i oblikovanje. Posledica ovog obrta – od podređenosti prirodi ka uspostavljanju moći nad njom – ogleda se pre svega u kvantifikaciji prirode (što dovodi do toga da se priroda doživi kao mehanizam), kao i u shvatanju materijalnog sveta kao resursa kojim čovek treba da zagospodari. Tehnika na taj način zadobija moć nad prirodom, a institucije društva postaju takođe tehnički uređene. Već kod Makijavelija na delu je spoj politike i tehnike, to jest politika više nije u području delanja, nego proizvođenja, stvaranja nečega novog, što se opire svakom prirodnom ograničenju. U novovekovnom kontekstu, tehnika je sredstvo stvaranja novog sredstva, podređena, odnosno podjarmljena imperativu prevazilaženja granica mogućeg, kako u prirodi, tako i u društvu.
Savremena tehnika, međutim, oslobodila se ovog “jarma” i počela da živi svojim životom, koji subjekat (čovek), više ne uspeva da kontroliše. Slabljenje svrhe u korist sredstava (cilj, dakle, ne opravdava sredstva, što daje neočekivanu moć sredstvima samim), odnosno autonomija tehnike, podrazumeva slabljenje uma koji svrhe postavlja. Ukoliko um samo treba da bira između već postavljenih mogućnosti, on postaje instrument ovog odabira, te ga Maks Horkhajmer s pravom naziva instrumentalnim umom. S druge strane, osamostaljivanje sredstava dovodi do toga da ona sama postavljaju svrhe. Ginter Anders, čije delo Zastarelost čoveka Radinković posebno razmatra, govori zbog toga o slobodi stvari, a neslobodi čoveka. Ovo povlačenje čoveka pred stvarima može se sažeti u novi kategorički imperativ: “Delaj tako da maksima tvoje volje može biti maksima aparata čiji si deo, ili ćeš to biti”. Uloge kao da su se preokrenule: tehnika kao proteza postala je gospodarica kojoj sada čovek dođe kao proteza.
Savremena tehnika, kao što je pisao Benjamin, razara autentičnost umetničkog dela, koje se može beskonačno umnožavati. Mogućnost fotokopiranja, na primer – original se može reprodukovati sve dok ne izgubi obeležja, odnosno ne prestane da bude umetničko delo. Analizirajući ovaj Benjaminov stav, autor pokazuje kako savremena tehnika više nije sredstvo, nego medijalnost (kako kaže Radinković), odnosno – posredovanje. Postajući posrednik (koji više nije sredstvo), tehnika se osamostaljuje, zadobija moć da deluje nezavisno od ciljeva zbog kojih je uspostavljena.
Razliku između pojmova “sredstvo” i “medijalnost” Radinković razmatra ne samo u monografiji o tehnici, nego i u uvodnom tekstu za svoj prevod Benzea i Hubiha. Hegelovo razumevanje posredovanja (medijalnosti) u priči o gospodaru i robu, predstavlja svest gospodara kao uživaoca koji koristi roba kao sredstvo: rob treba da obezbedi ono što je gospodaru potrebno, suočavajući se neposredno s prirodom. Međutim, rob koji je podređen gospodarevim interesima, i u tom smislu zavisi od gospodara, pokazuje višak mogućnosti u odnosu na svrhu koju postavlja gospodar. Rob se osamostaljuje, a gospodar nije u stanju da neposredno ostvari svoje ciljeve. Ili, u hegelovskom duhu: rob stiče samosvest u radu, on menja prirodu za račun gospodara, ali gospodar istovremeno upada u krizu jer je otuđen od rada i predmeta rada i sada zavisi od roba koji je u međuvremenu, stekavši samosvest, prevladao strah od gospodara i postao slobodan. Ako Hegelovu priču prenesemo na plan tehnike, to znači da savremeni tehnički mediji nisu samo instrumenti podređeni moći nekog subjekta, nego oni imaju i svoj povratni učinak na subjekta koji ih je postavio radi dosezanja svrhe. U Radinkovićevoj monografiji, na tragu ovog Hubihovog uvida, kritički se razmatra teza Maršala Makluana da su mediji – poruka. Mediji prenose značenja, ali istovremeno ostavljaju “tragove”, “viškove” – koji dobijaju značenja mimo namera onoga ko preko njih nešto saopštava. Od ovih “viškova” mediji stvaraju vlastite svetove. S druge strane, kompjuterski programi se nude kao gotovi, dovršeni, odnosno korisnik nema moć da učestvuje u njihovom kreiranju.
TEHNIKA KAO OSLOBOĐENI ROB
Suočavajući se sa mišljenjem brojnih autora, Radinković pokazuje da je posrednička uloga tehnike oslobođena svrhe postala konstruktivna, da ima moć da stvara virtuelne svetove. To za sobom povlači pitanja na koja autor monografije suptilno ukazuje: možemo se zapitati da li je tehnička budućnost određena potpunim oslobađanjem tehnike njene svrsishodnosti, što nagoveštava priča s početka ovog teksta, odnosno da li će tehnika, baš kao i Hegelov rob iz Fenomenologije duha, ukinuti moć gospodara? Ili, da li ovo preokretanje podrazumeva dijalektičko nadrastanje odnosa subjekta koji postavlja ciljeve, i tehnike kao sredstva? Da li univerzalizacija tehnike, kojoj pripadaju i upravljači i ono što je podvrgnuto upravljanju, koja je u stanju da ovaj odnos koriguje i obnavlja, onemogućuje sagledavanje samog medija (posrednika)? To ne važi samo za aparate koji samostalno modeluju svoje delovanje, nego, na primer, i za tehnike “tržišnog rasta”, koje nameću ekonomsku efikasnost nezavisno od socijalnih posledica. Eksperti imaju moć da arbitriraju, ali samo u postavljenim okvirima, gde je već određeno šta su “stvarni interesi” čovečanstva. A ove granice su proizvod moći tehničkih sistema, od osvajanja kosmosa do zakona tržišta.
Hubihov tekst “Sredstvo” direktnije podstiče na dalju raspravu. Na primer, ako tehnika stvara zadate okvire koji onemogućuju posredovanje, refleksiju ljudskog delovanja u ovom medijumu – kako se onda od njenog napretka može očekivati dobrobit za ljude? Radinković ukazuje na Hubihove ideje otpora: paralelna komunikacija, nezavisna od kontakta čoveka i tehničkog sistema, odnosno uspostavljanje institucionalne komunikacije kreatora i korisnika tehničkih medija, trebalo bi da obezbedi mogućnost izbora, prihvatanje ili odbijanje određenog tehničkog posredništva. Ipak, nije li slabost ovakve strategije u tome što ona nikada ne bi mogla da dosegne obuhvatnost društvenih mreža, što bi ostala u ograničenim akademskim okvirima?
U području ograničenog delovanja, u kojem sredstva postaju ciljevi, uspostavljaju granice i opsege mogućnosti, svako delovanje subjekta postaje neposredno. Gubeći svrhovitu, posredničku ulogu, informacije postaju neposredne. Svaka neposredna informacija ima jednak status. Tumačenja, refleksije, kritike, gube svoju snagu ne samo zato što su svedene na još jednu informaciju među morem informacija, nego zato što se gubi momenat posredovanja. U savremenim tehničkim medijima nema posredovanja urednika, svako blista u neposrednosti svoje gluposti i u njoj uživa, ništa ne shvatajući. Svako može da bude neposredno glup (“ravnodušno tupav”, kaže Hegel). Biti pametan, što znači reflektovati sebe samog, postaje sve teže.
