Ako niste čitali knjige Kurta Vonegata u pravo vreme, a to je negde između petnaeste i dvadesete godine, verovatno je kasno da sada počinjete; a ako jeste, verovatno ih niste skoro uzimali u ruke. Poput Hermana Hesea i Franca Kafke, Vonegat je jedan od onih pisaca koji se čitaju gotovo isključivo tokom sazrevanja i kojima se zreli ljudi retko vraćaju, ali zauvek ostaju važan deo njihovog kulturnog identiteta. S tim što je, za razliku od pomenute dvojice autora, Vonegat uvek bio u stanju da čoveka zasmeje do suza.

Vonegat je rođen 1922. u Indijanapolisu, u porodici druge generacije nemačkih iseljenika. Nakon što su njegovi početnički književni napori grubo odbijeni od nekoliko izdavača, upisao je biohemiju, i da ga u mladosti nije zakačio Drugi svetski rat, pitanje je da li bi postao pisac. Pred sam kraj rata je, kao zarobljenik na prisilnom radu u Drezdenu, jedva preživeo divljačko savezničko bombardovanje ovog grada. To iskustvo, koje mu je potpuno promenilo život i pogled na svet, detaljno je opisao u svojoj najpoznatijoj knjizi Klanica pet i u svojim autobiografskim esejima.

Posle demobilizacije, Vonegat je ponovo počeo da piše, ovaj put naučnu fantastiku; njegov prvi roman Mehanički pijanino (1950), negativna utopija o društvu u kome su mašine potpuno zamenile radnike, prošao je sasvim nezapaženo čak i unutar ovog prezrenog žanra, a sledeći, Sirene sa Titana (1955) jedva nešto bolje. Mada mnoge njegove potonje knjige sadrže elemente naučne fantastike, Vonegat se nikada nije sasvim vratio žanru, ali je u svoja dela uveo svoj mladalački alter ego: pisac naučne fantastike Kilgor Traut, prepun odličnih ideja ali beznadežno netalentovan, čija se dela objavljuju isključivo u pornografskim časopisima, pojavljuje se kao glavni ili sporedan lik u čitavom nizu Vonegatovih romana. Međutim, kada je etablirani pisac ovog žanra Filip Hoze Farmer, u nameri da oda počast Vonegatu, objavio roman Venera iz školjke pod pseudonimom Kilgor Traut, Vonegat ga je pozvao telefonom i sočno ga ispsovao. Trauta je usvojio i nobelovac Salman Ruždi, koji ga diskretno pominje u romanu Zemlja pod njenim stopalima.

Tek u Kolevci za macu, objavljenoj 1963, Vonegat se uzdigao do punog satiričarskog majstorstva i ovladao veštinom totalnog rasturanja autoriteta, zbog čega je do kraja života voljen i osporavan. U romanu, čiji naslov predstavlja engleski naziv za dečju igru koja se kod nas zove "kolariću-paniću", nalazi se i Vonegatov kredo, izgovoren kroz usta jednog od likova, inače patuljka po imenu Njutn:

"Nije čudo što deca odrastu šašava", reče Njutn pružajući ruke umazane bojom kao da je među njima razapeta kolevka za macu. "Kolevka za macu nije ništa drugo nego gomila iksova među nečijim prstima."

"I?"

"Nema nikakve proklete kolevke i nema nikakve proklete mace."

Vonegatova Klanica pet, objavljena 1969, u jeku protesta zbog rata u Vijetnamu, doživela je ogroman uspeh, jer su je deca cveća odmah usvojila, nalazeći paralelu između besmislenog bombardovanja Drezdena fosfornim bombama i obilate upotrebe napalma u Vijetnamu. Glavni junak Bili Pilgrim, koji je kao i Vonegat preživeo drezdenski pakao, "otkačio se u vremenu" i veruje da komunicira sa vanzemaljskom vrstom sa planete Trafalmador. Trafalmadorci imaju sposobnost da sagledavaju vreme u celosti, umesto linearno kao ljudi, a kad neko umre, oni su u stanju da vide tu osobu u svim fazama života, pa se njihov stav prema smrti (koju je Pilgrim usvojio) svodi na kratku rečenicu: "Tako mu je to." Ova fraza postala je slogan studentskih antiratnih protesta, a da je imao priliku da napiše svoj epitaf, Vonegat verovatno ne bi rekao ništa više.

Iako je Klanica pet dugo ostala na prvom mestu američke liste bestselera, Vonegata kritika nikada nije prihvatila kao prvorazrednog pisca, i nastavili su da ga svrstavaju u autore naučne fantastike ili čak među bit književnike, kojima nikada nije pripadao. Uspeh mu nije prijao, upao je u depresiju i alkoholizam i zakleo se da više nikada ništa neće napisati. Obećanje nije ispunio – objavio je još šest romana, nekoliko drama i niz eseja – ali je doživeo nervni slom i jednom ozbiljno pokušao da se ubije. Kao strastan pušač, pred kraj života se šalio da ima nameru da tuži proizvođače svojih omiljenih cigareta jer su ga slagali kada su na etiketu stavili natpis "pušenje ubija".

Iako se poslednjih godina vratio političkom aktivizmu, propovedajući protiv Džordža Buša mlađeg i rata u Iraku, Vonegat nikada nije gajio iluziju da je pero moćnije od mača. "Uvek će biti ratova", piše u Klanici pet, "i knjige ih ne mogu zaustaviti ništa lakše nego kretanje glečera… A čak i kada bi prestali da nadolaze kao glečeri, uvek će ostati dobra stara smrt." Tako mu je to.